„Life as a house“: Uticaj traumatskog iskustva na poimanje života

Piše: Marica Stijepović

Jedan od najlepših i autorki ovog teksta najbitnijih citata iz filmova je kada lik koga tumači Kevin Kline, George, govori svojoj bivšoj ženi Robin:

„Mogao bih da ti kažem da te volim toliko puta koliko možeš da čuješ, ali samo ćemo shvatiti da ljubav nije dovoljna, ni blizu“.

George ovo izgovara jer ponovno probuđena osećanja bivše žene prema njemu dolaze “suviše kasno“ u odnosu na dijagnozu terminalnog kancera koja mu je postavljena. Ali, da li je zaista tako? Da li nas istina oslobađa, da li je ljubav barem približno dovoljna? Da li su istina i ljubav dovoljne čak i ako se dešavaju u poslednjim mesecima života, bez mogućnosti za popravni ispit?

U filmu Life as a house“Džordž je arhitekta koji živi u kolibi na litici iznad Pacifika , sredovečan je, mrzi svoj posao, ne viđa svog jedinog sina nad kojim nema starateljstvo. Jezikom transakcione analize, on živi jedan gubitnički skript. Kada ostane bez posla, Džordžova dugo potskivana ljutnja dobija ovaploćenje u agresivnom ispadu u bivšoj firmi, nakon čega kolabira na ulici i budi se u bolnici da bi saznao da su mu ostala svega četiri meseca života. U bolničkom krevetu Džordž doživljava neku vrstu prosvetljenja, odlučujući da sagradi kuću kakvu je oduvek želeo i to zajedno sa gorepomenutim otuđenim sinom, što deluje bukvalno nemoguće dok se zaista i ne desi.

Budimo realni – niko od nas, koliko god sama pomisao plašila, ne zna koliko će živeti i gde je kraj života. I ovo je verbalizovano u filmu: „Od početka si znao da umireš, kaže sin Džorždu, a ovaj mu odgovara: Pa, svi mi od početka umiremo, ja sam samo trenutno na čelu kolone.“  Iako se filmu može zameriti da ne sledi referentne vremenske okvire – na primer, potpuno ignoriše fazu šoka i negacije koji bi se verovatno javili kod Džordža nakon dijagnoze terminalnog kancera – film se poigrava uticajem traumatskog iskustva na promenu u ponašanju i poimanju života uopšte. Berne je smatrao da se životna pozicija i životni skript mogu promeniti kroz psihoterapiju, iskrenu ljubav ili iskustvo koje bismo najpribližnije opisali kao traumatsko. Kod Džordža su u pitanju dva traumatska iskustva u istom danu – ostao je bez posla koji je radio dvadeset godina, iako taj posao mrzi, i kolabirao na ulici, što je rezultovalo dijagnozom. Sama dijagnoza nagoveštena je ranije u filmu, kada poznanici upozoravaju Džordža da je suviše smršao; kako god, postavljena od strane doktora, predstavlja epifanijsko iskustvo za Džoržda, koji smišlja plan kako da provede ostatak svog života.

PhotoELF Edits: 2009:12:09 --- Saved as:  24-Bit  98% JPEG YUV444 --- batch crop --- crop 2009:12:07 --- Batch Resized

Nije iznenađujuće da je Džordžov sin, Sem, tinejdžer koji mrzi sve što hoda. Međutim, nakon što njegova “na ivici živaca“ majka prepusti starateljstvo tokom leta ocu, Sem se postepeno zbližava sa ocem, sklapajući sa njim bolji i bliži odnos. Ovo nas vodi ka pretpostavci da je Semovo impulsivno i autodestruktivno ponašanje direktna posledica izostanka zdravog odnosa sa ocem u trenutku kada mu je to sa razvojnog stanovišta najpotrebnije. Neki oblici njegovog ponašanja mogu se protumačiti kao vapaj to jest apel – majci prezauzetoj novim životom i deci iz drugog braka, kao i distanciranom ocu. Mnoga deca čiji roditelji prođu težak razvod se osećaju isto – ljutito, depresivno, krivo, a ova osećanja najčešće isplivaju baš na uzrastu adolescencije, kao kod Sema. Sem se trudi da “umtrvi’ svoja osećanja uz pomoć alkohola i droge. Interesantno je da je ovo dobar primer transgeneracijskog penosa obrazaca, uprkos otuđenom odnosu oca i sina. Naime, i Džordž živi otuđen od svojih osećanja, koja ublažava činjenicom da živi sam u kući koju mrzi, radi posao koji mrzi, nema fizički kontakt baš ni sa kim, nema intenzivne  emocije, bilo da su pozitivne ili negativne. Recimo, kada ga bivša žena pita kada je poslednji put bio srećan, on navodi trenutak od pre deset godina, ni manje ni više.

Naravno, kada bismo uradili genogram ove porodice stigli bismo do Džordžovog oca, odnosno Semovog dede, koji je imao problematične poteze i “hendlovao“ emocije na štetu budućih generacija. Kako se on ne pojavljuje u filmu jer je mrtav, ne znamo njegovu stranu priče niti iskustvo koje ga je učinilo takvim ocem. Njegov lik je prikazan prilično “crno“  i u nekom trenutku predstavlja dobar “ventil“ u celokupnom procesu porodične identifikacije, jer njemu se pripisuje odgovornost za Džoržov izbegavajući atačment, i za probleme sa atačmentom koje ima Sem.

„Oduvek sam mrzeo ovu kuću – otkako mi je otac prepisao“, kaže Džordž. „Zamisli da živiš dvadeset devet godina u kući koju mrziš! Ali sada je kraj – sagradiću nešto na šta ću biti ponosan, nešto što mogu da ti dam“. Sam na ovo kaže: „Samo nemoj, ne želim“ a Džordž odgovara: „Radi sa kućom šta god želiš, ali se seti da smo je zajedno sagradili“.

Ovo je Džordžov pokušaj da promeni porodični obrazac. Umesto ostavljanja “tereta“ budućim generacijama, bira da on i njegov sin zajedno kreiraju priču koja će biti značajna za obojicu. Međutim, bira da za početak ne ispriča sinu o dijagnozi, čime je Sem stavljen u podređen položaj kao i u ostalim situacijama porodičnih tajni – u različitim su pozicijama oni koji znaju tajnu i oni koji je ne znaju. „Mrzeću te do kraja života“, kaže Sem, dok Džordž odgovara: „Ne možeš ni da zamisliš koliko sam ja mrzeo svog oca“. U prvom trenutku i samo prividno, Džordž prihvata ulogu omraženog oca, shavatajući da je ona u izgradnji identiteta kod tinejdžera ipak stepenica koja se ne može tako lako preskočiti – naročito ne s obzirom na porodičnu istoriju. Džordž se nada da će ovaj antagonizam prevazići kroz direktnu komunikaciju sa sinom, ukazivanjem na sličnosti kao i podsticanjem ravnopravne komunikacije. Džordž se ne postavlja kao ekpert ni autoritet, jer on to zaista i nije, već kao jednak Semu – čovek koji je napravio mnogo grešaka. Razvod je samo jedna od th grešaka, jer se ispostavlja da se Semovi roditelji još uvek vole, premda više nema načina da se ljubav na bilo koji način manifestuje osim gledanjem video snimaka u bolnici. Džordž je primoran da revidira svoje stavove o ljubavi, životu, roditeljstvu, da razmišlja o drogama (koje on koristi da bi ublažio bolove usled terminalnog kancera dok njegov sin priželjkuje iste lekove kako bi se lišio bolnih osećanja).

kevin_kline_life_as_a_house

Dok posmatramo Džordžov preobražaj jasno nam je da nije bio formalno na tretmanu kod psihoterapeuta ali da se jeste desila terapeutska promena, kako kod njega tako i kod njegovog sina. Dva su faktora koja su, čini se, uticala na ovu promenu: izgradnja i kreiranje kao vrhunski čin sublimacije i socijalna podrška kao najznačajniji izvor rezlijence.  Renoviranje kuće postaje metafora Džordžovog života – čovek koji je većinu vremena bi nesrećan, baš kako mu je njegov otac naložio, završava svoj život kao srećan, voljen i ponosan čovek koji je voleo, bio voljen, i ostavio svome sinu kuću sa kojom će ovaj bukvalno moći da radi šta god poželi – pa i da okaje grehe predaka. I baš kao što je Elizabeth Alexander napisala u svojoj autobiografiji:

„Osećamo prisustvo tragedije samo u prisustvu ljubavi, jer ljubav je ono što daje značenje gubitku. U odsustvu ljubavi, ne osećamo ni gubitak.“

One thought on “„Life as a house“: Uticaj traumatskog iskustva na poimanje života

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s