Film „Inside Out“: Bez malo tuge, ne možemo biti ni potpuno srećni

Piše: Marica Stijepović

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Ako vam se čini da je sasvim beznačajno šta se dešava u glavi jedanaestogodišnje devojčice, i da se od toga ne može napraviti univerzalno značajna priča, Pixarov Inside out će vas razuveriti. Naime, veći deo radnje ovog filma dešava se u glavi devojlice Rajli. Spolja, priča je uobičajena: Rajli ima lepo i idilično detinjstvo u Minesoti, nakon čega se sa roditeljima seli u San Francisko. Selidbe su prema porodičnoj psihoterapiji tranzitorni životni događaji koji su značajni. Svi članovi porodice se postepeno prilagođavaju na novi život:  dok im kamion sa stvarima kasni, otac preuzima novi posao, majka se trudi da pohvata konce, Rajli kreće u novu školu. U školi joj baš i ne cvetaju ruže, a mama i tata, obuzeti svojim brigama, ne pokazuju dovoljno razumevanja, ili ga pokažu tek naknadno, kada Rajli već počne da očajava. Na primer, otac je pošalje u sobu tokom večere, a kada pokuša da izgladi stvari, čini se da je već kasno.

U Rajlinom mozgu za to vreme caruju primarne emocije, komada pet: Gađenje, Strah, Tuga, Radost i Bes. ‘’Važeća’’ Ekmanova podela pored ovih emocija dodaje i Iznenađenje, a postoje i novija viđenja po kojima ih ima četiri . Autori su sveli emocije na pet iz dramaturških razloga i pojednostavljivanja. Slika koju daje Docter je najbliža Grejovoj podeli, mada sumnjamo da su autori baš nju imali na umu. Naime, Docter navodi da je sarađivao sa Dacherom Keltnerom, Ekmanovim ‘’protežeom’’, na izradi filma. Emocije su nacrtane tako da podsećaju na neki oblik: Radost je zvezda, Tuga je suza, Bes je cigla, Gađenje je brokoli a Strah, čemu će se svi anksiozni ljudi slatko nasmejati, je u obliku ogoljenog živca.

U kratkim crtama, na samom početku filma, opisana je uloga svake emocije u Rajlinom životu. Gađenje je tu da je zaštiti da ne pojede nešto otrovno, a kasnije – da ne obuče nešto ružno. Gađenje je zaduženo za pljuvanje brokolija kada je Rajli na uzrastu todlera, a potom postaje opsednuto modom. Strah, naravno, služi da zaštiti Rajli od pada, struje… a kasnije da naravi listu svih stvari koje bi mogle poći po zlu za svaku situaciju. Ovaj deo se više odnosi na anksioznost, ali anksioznost i izvire iz straha kao bazične emocije. Kada je u pitanju prvi dan u školi, ta lista sadrži sve, od elementarnih nepogoda do prozivanja od strane nastavnice – koje se zaista i događa i Strah ga naziva ‘’najgorim scenarijom’’. Tuga se drži po strani, uvek ustupa mesto radosti, njena uloga ni njoj samoj nije najjasnija. Dacher Keltner je naveo da ni samim autorima nije bila jasna uloga tuge, ali da je on insistirao na njoj, te da se nada da će crtani promeniti način na koji kulturološki vidimo emocije – ne kao divlje životinje koje treba savladati niti kao neku vrstu ‘’bolesti’’, već kao nešto što je korisno. Radost je, naravno, zadužena za radost, i za to da Tugu drži po strani. U jednoj posebno upečatljivoj sceni daje joj zadatak da po čitav dan čita dosadne udžbenike  i da ne pomalja nos iz njih; u sledećoj, Radost ocrtava krug kredom i naređuje Tuzi da ostane unutar tog kruga celog dana. Ko je pomislio na negaciju, ili barem potiskivanje? Mada, da budemo pošteni, može se tumačiti i kao da je Radost dala Tuzi zadatak čitanja knjiga kao terapeutsku intervenciju – da ne bi mogla da se bavi depresivnim ruminacijama. Bes je crvena tempirana bomba koja se javlja kada Rajlina najbolja drugarica priča sa njom preko Skajpa o – novoj devojčici u hokejaškom timu, terajući Rajli da bez pozdrava prekine razgovor i zalupi lap top.

g4

Pored psihoedukativne vrednosti ove priče o emocijama koja je za decu, a i odrasle, nesumnjiva, film implicira još neke psihološke konstrukte vredne pažnje. Takozvana ‘’glavna sećanja’’ su zlatne loptice koje se čuvaju na posebnom mestu. Sve su radosne i sve emocije u ‘’glavnom štabu’’ se trude da tako i ostane – da ih Tuga nikada ne dodirne. Glavna sećanja povezana su sa formiranjem Rajline ličnosti. Ona delimično podsećaju na koncept samodefinišućih emocija iz narativne psihoterapije, a delimično na Kelijeve sržne konstrukte. Naime, po Springeru, životna priča je sveprožimajući narativ uz pomoć kojega ljudi pridaju značaj i značenje događajima. Zdrav narativ podrazumeva pridavanje adaptivnog značenja određenim uspomenama tako da se gradi koherentan identitet. Na osnovu glavnih sećanja formiraju se ostrva u Rajlinoj ličnosti – ostrvo ‘’šašavosti’’, prijateljstva, porodice, hokeja. Sve ovo su stvari koje čine njen identitet. U trenutku kada ostane bez njih, Rajli ostaje i bez ‘’sjaja u očima’’. Kroz kasniju priču saznajemo da su ostrva srušena kako bi mogla biti obogaćena kroz neizbežne tranzicije – kako Rajlinu preadolescenciju i postepen prelazak u svet odraslih, tako i selidbu. Uspomene o kojima je reč su one kojih se ljudi lako i živo sećaju i koje su povezane sa postizanjem ciljeva ili povezanošću sa bliskim ljudima. Takođe, film anegdotalno dotiče ‘’čuvare’’ koji sprečavaju Radost i Tugu da uđu u podsvest, proces formiranja snova i kako se u njima mešaju svakodnevica i strahovi. Interesantno je da u jednom trenutku Radost i Tuga upadaju u oblast apstraktnog mišljenja. Naime, po Pijažeovoj teoriji, formalne operacije koje su u osnovi apstraktnog mišljenja odigravaju se upravo na uzrastu od jedanaest godina. Tuga i Radost u ovom procesu pretvaranja iskustava u apstrakcije postaju dvodimenzionalne, ali uspevaju da se ‘’oporave’’.

Odnos različitih emocija je interesantan u tom smislu da film uči gledaoce kako se ove emocije mogu ‘’udružiti’’ radi postizanja nekog cilja. Kada sede za konzolom, konzola se oboji u boju one emocije koja ‘’predsedava’’.

Još jedna značajna tema je roditeljska potreba da deca stalno budu srećna i vesela, i učvršćivanje psiholoških mehanizama po kojima se tuga izbacuje iz sistema. ‘’Teško nam je, naročito tati je teško, ali lakše će podneti stres na novom poslu ako se mi budemo smejale’’, kaže mama Rajli. Radi se o roditeljima koji jesu puni ljubavi ali su prosto zauzeti svojim problemima i olako prihvataju čitav kulturni pritisak da smejati se znači isto što i biti u redu.

Pixar-Inside-Out-Trailer_7

 Sam autor navodi da je inspiracija za Rajli bila njegova kćerka Eli, koja je bila veselo dete dok nije napunila jedanaest godina. Eli je tada postala nesigurna, opterećena sobom, lako je menjala raspoloženja. Isto tako, u filmu, Rajli je bila ‘’srećno dete’’, što znači da je Radost bila glavna u ‘’glavnom štabu’’. A kada Rajli počinje da menja raspoloženja, Radost se još više trudi da sve ostale emocije odgurne u stranu, što joj ove blagonaklono prepuštaju, jer ona je ta koja je glavni menadžer. U međuvremenu dolazi do greške kada Tuga dodirne jednu od glavnih uspomena i učini je plavom, odnosno tužnom. U paničnom pokušaju da to poprave, emocije se nađu u zbrci tokom koje Tuga i Radost bivaju katapultirane iz glavnog štaba (hajde da kažemo da je to najverovatnije limbički sistem) i zalutaju u deo mozga zadužen za uspomene (kratkoročne i dugoročne). Strah, Gađenje i Bes preuzimaju vođstvo, iako to ne žele i u panici su šta da rade bez Radosti. Rajli se pretvara u tipičnog tinejdžera buntovnika, buni se, svađa, frkće, hokej joj loše ide. Docter tvrdi da je to noćna mora, ali i realnost, svakog roditelja tinejdžera. Za to vreme, Radost i Tuga lutaju po Rajlinoj dugoročnoj memoriji pokušavajući da nađu put nazad, zajedno sa Mind Workersima koji čiste memoriju (‘’Ovo ide u dugoročnu, a ovo na deponiju’’, naređuju hladno) i sa Bing Bongom, Rajlinim izmišljenim prijateljem iz detinjstva. Bing Bong je pola slon pola mačka, govori tečni delfinski, a kada plače iz očiju mu ispadaju bombone (‘’Poslužite se, karamele su odlične’’).

Deponijom se zove mesto gde odlaze uspomene koje su prešle iz kratkoročne u dugoročnu memoriju ali ih Rajli više ne može prizvati u sećanje. U takve, nažalost, spade i Bing Bong, i dok Radost uporno negira ovu činjenicu, Tuga sedi pored Bing Bonga i pomaže mu da prihvati gubitak. Postepeno, Radost uviđa da je i Tuga značajna, te joj na kraju filma u jednom značajnom trenutku prepušta vođstvo. Naravno, to je opet trenutak kada treba ožaliti kraj nečega, to jest kada i Rajli i roditelji priznaju da su tužni zbog odlaska iz Minesote. Radost sama ustupa mesto Tuzi, što je trenutak kada otprilike celo gledalište počinje da plače, bilo da ste na premijeri filma međ četiri hiljade duša, bilo da ste u Cineplexxu u Podgorici među kršnim Crnogorcima. Inteligentan je komentar da je film PG (Parent guidance) rated, i da se sa malom decom može desiti da budu zbunjeni tokom filma, naročito tokom poslednjih dvadeset minuta kada će roditelji neizbežno grcati, shvatajući da ni njihova deca, baš kao ni oni, neće moći da budu potpuno srećni bez (barem malo) Tuge.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s