Hipohondrija kao strah od sopstvenog tela

Piše: Marica Stijepović

Somatoformna oboljenja su ona kod kojih se javlja  preokupacija i opterećenje telom. Kod poremećaja ishrane ova preokupacija praćena je gađenjem prema sopstvenom telu jer nije savršeno ili stidom od sopstvenog tela, kod dimorfobičnog oboljenja – mržnjom prema sopstvenom telu (koje se u ogledalu opaža kao mnogo ružnije nego što je objektivno), a kod hipohondrije je bazična emocija strah. Kako se strah u kognitivnim teorijama objašnjava kao percepcija pretnje, to je logično pretpostaviti da je suština hipohondrije opažanje tela – i telesnih simptoma – kao nečeg pretećeg. Vladan Starčević navodi da još nije napravljena tako obimna studija koja bi se bavila interesantnom temom – kakav je odnos ljudi koji boluju od hipohondrije i ostalih somatoformnih oboljenja prema sopstvenom telu, kao i njihova percepcija tela uopšte.

Prema Arthuru Barsky, hipohondri ne lažu da bi zadobili pažnju – oni zaista osećaju sav stres o kome govore. Njima nije jasno da i zdravi ljudi mogu imati simptome – hipohondri smatraju da je zdravlje isto što i idealno stanje gde nema nikakvih telesnih senzacija, a ako ih ima, oni se odmah interpretiraju kao pokazatelj neizlečive bolesti ili neizbežne smrti. Hipohondri takođe smatraju da su pod većim rizikom da obole nego opšta populacija. Ono što je interesantno je da ne misle da su podložniji drugim vrstama nevolja, to jest onima kojima je uzrok spoljašnji. Hipohondar misli da je pod većim rizikom da oboli od karcinoma ali ne i da je pod rizikom da bude žrtva prirodne katastrofe. Anksioznost koju on oseća je specifična u tom smislu da je pretnja unutrašnja i dolazi iz tela, a ne od spolja. Stoga, obraća mnogo više pažnje na telesne senzacije, osetljiviji je na njih nego na podražaje iz okruženja. Recimo, hipohondre uzrujavaju čak i ujedi insekata, jednostavno su preosetljivi na podražaje iz sopstvenog tela. Barsky navodi da baš kao što neki ljudi imaju oštriji vid ili sluh tako su hipohondri osetljiviji na stimuluse iz tela i opažaju bolove ili promene koje drugi ljudi ne bi ni primetili. Nisu u stanju da isključe ono što bi većina ljudi smatrala tzv. “pozadinskom bukom“. Stoga hipohondri tumače telesne simptome kao znak da gube kontrolu nad svojim telom, što ih onda dovodi do pretpostavke da će ih telo potpuno izdati i da će nastupiti nemoć, smrt ili hospitalizacija.

anigif_enhanced-30393-1423776863-10

Ovaj strah od telesnih senzacija karakterističan je i za pacijente sa dijagnozom paničnog poremećaja. Međutim, dok se pacijenti koji boluju od paničnog poremećaja boje smrti koja “vreba iza ćoška“ i koja nastupa odmah (na primer, strah od srčanog napada), hipohondri strahuju od smrti koja će nastupiti u budućnosti, ali nespecifikovanoj.  I dok su paničari u toku napada gotovo sigurni da će umreti, hipohondrima mnoge stvari oko bolesti i nisu jasne, a nisu ni sigurni da su zaista oboleli. Zato stalno traže da ih okolina i doktori uvere kako nisu bolesni, ali su ova uveravanja bezuspešna. Po Starčeviću, ovo je povezano sa potrebnom da hipohondri kontrolišu svoju okolinu, pa se često i javlja kod pojedinaca koji imaju opsesivne crte ličnosti.

A šta stoji u osnovi ovakvog straha? Neke studije su pokazale vezu između hipohondrijaze i negativnog iskustva sa bolešću u detinjstvu – da su hipohondri često ljudi koji su na ranom uzrastu izgubili roditelja ili bliskog člana porodice usled bolesti. Tako na ranom uzrastu deca uče da opasnost počiva unutar tela, i da vodi ka bolesti ili smrti. Stoga telu ne treba verovati i ne treba na njega da se oslanjamo. Međutim, ovakvo iskustvo samo po sebi ne može biti dovoljno za objašnjenje hipohondrijaze – kod hipohondara  obično postoje još neka loša iskustva uključujući zlostavljanje u detinjstvu, separacionu anksioznost, prezaštićujuće roditeljstvo i slično, no ovo su vrlo široke kategorije iskustva i nisu specifični prediktori hipohondrijaze već različitih vrsta pasihopatologije kod odraslih. Kao takve, one se nalaze  i na spisku Mayo klinike, gde piše da je jedan od faktora rizika za razvitak hipohondije – postojanje anksioznog poremećaja. Po istom izvoru, hipohondrija se za razliku od ostalih oblika anksioznosti, javlja u podjednakoj meri kod muškaraca i žena. Nije od pomoći ni istorija hipohondrijskog oboljenja u porodici, zbog učenja po modelu i zaraznog dejstva straha. Moguće je da postoji posrednička varijabla koja potkrepljuje osećaj deteta da se svakog trenutka na nivou njegovog tela može desiti katastrofa i da je ono nesposobno i bespomoćno da je spreči.

Aronovitz navodi reklamu iz New York Times-a: „Koji su prvi znaci da imate rak debelog creva? Zdravi ste, osećate se sjajno, imate dobar apetit, stari ste samo pedeset godina“.

A kakav je u tom smislu odnos društva prema telu? Već smo pisali kako mediji mogu (ili ne mogu) da utiču na sliku o telu odnosno o standardima lepote. Međutim, Aronovitz piše o tome kako smo kao društvo postali preosetljivi na razmišljanje o bolestima koje bi mogle da nam oduzmu život. Naročito reč ‘’karcinom’’ izaziva kod ljudi mnogo veći strah nego što bi izazvala sintagma ‘’srčani udar’’, iako srčani udar ima solidnu stopu smrtnosti. Karcinom je nešto strano i opako što živi u našem telu  i što ga polako ubija. Aronovitz smatra da je društvo preokupirano borbom protiv bolesti, testovima koje rade zdravi ljudi, preteranim dijagnozama. U dobroj nameri da se što više ljudi podvrgne rutinskim testovima kako bi imali veće šanse za izlečenje od opake bolesti, mediji nas često bomarduju pričama o bolestima kao što su rak, multipla skleroza, uz nejasna objašnjenja pojedinačnih simptoma. Ponekad se čini da nas mediji izlažu pritisku da budemo ne samo savršeno lepi več i ‘’savršeno’’ zdravi, a što je nemoguće. A za hipohondre, nije važno, kaže Barsky, gde su ‘’pokupili’’ priču o bolesti i naizgled bezazlenom simptomu koji je doveo do nečije smrti  – da li u poslednjoj epizodi Grey’s anatomy, kod frizerkeili na internetu.

quote-the-best-cure-for-hypochondria-is-to-forget-about-your-body-and-get-interested-in-someone-else-s-goodman-ace-587

Stoga bi i tretman trebalo da se zasniva na pokušajima da se promeni perecepcija tela kao nečeg pretećeg; percepcija zdravlja kao nečega što uopšte ne zavisi od pojedinca i kao nečega što je savršeno stanje. Potrebno je shvatiti da telo samo po sebi nije izvor pretnje pa kao takve ne tumačiti ni njegove signale. Kako navodi Barsky, kod pacijenata je potrebno pre svega promeniti uverenje da je zdravlje nespojivo sa postojanjem bilo kakvih fizičkih simptoma i telesnih senzacija.

Prihvatanje smrti kao prirodnog dela životnog ciklusa važno je za obolele od hipohondrijaze – baš kao što je važno za sve ljude. Po Starčeviću, terapeuti bi trebalo da budu veoma istrajni u pokazivanju pacijentima koliko je njihov strah od smrti ne samo iracionalan, nego i koliko im oduzima mogućnosti za uživanje u životu. I ako ne otklone ovaj strah, bukvalno ispada da nemaju čega ni da se plaše – smrću nemaju mnogo šta da izgube, s obzirom na to da im je život pun patnje i muke od svakodnevnog straha. Ovaj način razmišljanja pokazuje pacijentima da je život u strahu od smrti gori i od same smrti. Paradoksalna intervencija sadržana je u Senekinoj izreci ‘’nećeš umreti zato što si bolestan, nego zato što si živ’’.

 

 

 

Reference:

Starčević, V. (2005). Fear of death in hypochondriasis: Bodily threat and its treatment implicationsJournal of Contemporary Psychotherapy, 35(3), 227-237.

Aronovitz, R. (2010). Decision making and fear in the midst of life. The Lancet, 375(9724), 1430-1431.

One thought on “Hipohondrija kao strah od sopstvenog tela

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s