Šta nas superheroji uče o savladavanju straha?

Piše: Marica Stijepović

Superherojima su potrebne različite vrste supermoći. Većina njih, naravno, ima zavidnu fizičku snagu, ali, da bi na pravi način iskoristili ovu snagu, potrebna im je i mentalna moć. Svim terapeutima a nažalost i klijentima koji su patili od panike i anksioznosti poznato je da je najveći neprijatelj potpunog iskorišćavanja naših mentalnih potencijala – upravo strah.

Strah je, u neku ruku, deo svih nas. Svi se plašimo onog lošeg i nepoznatog što kosmos možda nosi u sledećem rukavu ili sledećem danu – zlikovaca koji bacaju čini, žele da zavladaju svetom na podao način, smaka sveta, uništenja planete, pohlepnih biznismena koji žele da unište naš grad ili naš dom. Filmovi o superherojima podsećaju nas na mnoge opasnosti koje vrebaju u spoljašnjem svetu, a način na koji se superheroji bore sa ovim pošastima ukazuje na način na koji obični ljudi treba da se bore sa svojim strahovima. Svi se u životu srećemo sa teškoćama, i najlakše bi bilo da se prepustimo liniji manjeg otpora i ponekad jednostavno odustanemo. Superheroji i jesu tu da nam pokažu da je borba na teži način uvek i – ona prava borba. Čak i kada imaju supermoći, superheroji često ne pobeđuju zahvaljujući njima, već upravo zahvaljujući onome što Tomas V. Moris i Met Moris u svojoj knjizi Superheroji i filozofija nazivaju klasičnim vrlinama. To su hrabrost, odlučnost, istrajnost, oslanjanje na prijatelje /kolege, kao i kreativnost. Najvažnije od svega, superheroji pokazuju “običnim ljudima“ da čak i oni moraju da se bore za svoje ciljeve i da ta borba nije uvek laka. Ovi autori uzimaju primer Supermena kao junaka koji zapravo ima vrline koje bi trebalo da krase svakog čoveka. Svi bi trebalo da uzmemo aktivnu ulogu u “popravljanju i spašavanju sveta“, barem onog čiji smo mi deo, a tokom tog procesa potrebno je da činimo dobro ne samo ljudima koji to cene već i ljudima koji nas preziru i ne cene dovoljno. Superheroji su bez sumnje pripadnici grupe nadarenih ljudi, ali svako od nas, prema ovim autorima, nosi neki dar, i superheroji bi trebalo da nas podsećaju na to da je put heroja težak ali ispravan.

Uzmimo sada za primer Derdevila, koji je opisan kao “čovek bez straha“. I zaista, Derdevil izgleda kao da je lišen svih “normalnih ljudskih strahova“ a naročito onih neurotičnih. Ne plaši se visine ni skoka sa ogromne visine. Ali autori diskutuju da oseća veliku odbojnost prema mogućnosti da recimo, njegova Karen Pejdž bude povređena, a ovu averziju izjednačavaju sa strahom. Međutim, ono što Derdevil ne oseća je blokada koju strah izaziva – knedla u grlu, znojenje dlanova, panika. Derdevil, lišen ovih simptoma, izgleda kao da ima isključivo motivacionu komponentu straha – onu koja ga tera na delanje kako bi izbegao nepovoljan ishod. Autori se pitaju da li je odsustvo bilo kakvog straha snaga ili, naprotiv, može da predstavlja i slabost? Hrabrost se prema njima ne definiše kao potpuno odsustvo straha već više kao istrajavanje u tome da radimo ono što smatramo ispravnim, uprkos strahu. Odsustvo straha bi kod Meta (Derdevila) dovelo do suludog i autodestruktivnog ponašanja kada ovo odsustvo ne bi imalo koren u njegovim idealima i vrednostima. Upravo vernost idealima i potreba da učini ono što je ispravno čine Meta zaista hrabrim,a  ne slepim za rizik i sumanutim. Ovi autori idu toliko daleko da smatraju da osnovu njegove neustrašivosti čini vera, ali je to već stvar o kojoj se može polemisati.

superman_kryptonite11_138S druge strane, Supermenove moći nisu neograničene. Na Kriptonu, planeti sa koje on dolazi, ljudi nemaju nikakve moći, jer se oko te planete vrti crveno sunce. Tek na zemlji, kada upije svetlost žutog sunca, Supermenovo telo konvertuje ove zrake u neverovatne moći. Kako je Klark Kent rastao, tako je rasla i sposobnost njegovog tela da apsorbuje ovu sunčevu energiju. Stoga je Supermen otporan na većinu oružja, ali da je nepobediv – nije. Ako bi otišao na planetu na kojoj nema žutog sunca, vrlo brzo bi oslabio. A ako je na Zemlji i bije bitke tako da ne štedi svoju energiju, postaje mnogo ranjiviji, i telom i duhom. Kriptonit, kamen sa planete Kripton, mogao bi da ne samo oslabi Supermenove moći već i da ga otruje. Ova priča o Supermenu i strahu veoma je poučna. Kao prvo, pokazuje da Supermen mudro štedi svoju mentalnu i fizičku energiju kako ne bi postao ranjiv – baš kao što svi moramo da radimo da bismo očuvali mentalno i fizičko zdravlje. Drugo, zraci žutog sunca simbolizuju onu vrstu podrške koja nam je svima neophodna kako bismo živeli kvalitetan život. Nije nam potrebno toksično okruženje već ono koje će nas ojačati i mudro je držati se takvog okruženja, to jest znati koji su nam izvori snage i hrabrosti. Treće, jedini Supermenov strah je krajnje realan i nije neurotičan i iracionalan – on se plaši jedine stvari koja bi realno mogla da ga uništi, i njegovo izbegavajuće ponašanje u ovom delu je zapravo realističan koping mehanizam, baš kao svima nama nagon samoodržanja govori da, recimo, ne popijemo otrov ili ne skočimo sa litice.

A šta je s Betmenom? Dok Supermen i Derdevil imaju neku vrstu moći koja ih odvaja od ostatka sveta, dok Betmen, recimo, nema nikakvu super moć. On je samo čovek koji je odlučio da se po svaku cenu bori na svoj način. On ne može ni da leti ni da se brzo penje (osim uz malu pomoć tehnologije). Šta ga onda svrstava u društvo superheroja i zašto je odlučio da se oblači baš kao slepi miš a ne kao neka druga životinja? Brus Vejn, kako se Betmen zove u slobodno vreme, upao je kao mali u pećinu punu slepih miševa. Toliko se uplašio da mu se telo bukvalno ukočilo, što i jeste jedan od oblika traumatske reakcije na stres. Kada ga je Alfred spasio, Betmen je još uvek bio u stanju šoka, ali se kada je porastao vratio u pećinu i odlučio da prevlada strah. Slepog miša uzima za svoj simbol upravo kao vrstu podsetnika na ono što je preživeo. Ovim Betmen postaje primer stare izreke da hrabri nisu oni koji ne osećaju strah, već oni koji se bore uprkos strahu. Nakon ovoga, Bruce je prevazišao sebe, postao više od onoga što je nekada bio, postao je čuvar svoga grada i samim tim stekao priliku da se svrsta u društvo superheroja sa neobičnim moćima.

Na kraju, ne zaboravimo da i strah sam po sebi utiče na mozak tako što oslobađa snažne hemijske reakcije. Vreme nam protiče sporije, u stanju smo da trčimo brzo i da zaboravimo na bol; postoje legende o ljudima koji su uspeli da podignu automobil golim rukama – možda je i strah neka vrsta supermoći?

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s