Paradoks ludog genija: Kakav je zaista odnos kreativnosti i mentalnih bolesti?

Piše: Sanja Dutina

Povezivanje kreativnosti i ludila postalo je takav stereotip da ako ludilo izostane, kreativnu osobu praktično i ne doživljavamo kao pravog predstavnika svoje „vrste“.  Došlo je do toga da ova asocijacija ima efekte samoispunjavajućeg proročanstva, pa se mnogi umetnici danas trude da forsiraju ekscentričnost i šašavost kako bi bili poštovani, priznati i ozbiljno shvaćeni.  Ako se, pak, prisetimo nekih današnjih genija, poput Bil Gejtsa ili Stiv Džobsa, deluje da i ne liče mnogo na psihotične genije iz prošlosti. Štaviše, mentalno zdravlje im je (bilo) više nego dobro. Šta se to onda desilo? Da li je održiv koncept „ludog genija“? Neki misle da ne postoji uopšte, drugi i dalje veruju i prilažu nove dokaze, a  možda su i jedni i drugi u pravu. Pa da vidimo…

Prema pregledu biografskih podataka kreativnih stvaraoca, neki istraživači su istakli da je među najčešćim simptomima prisutna depresija, alkoholizam i samoubistvo. Prema Jamisonovom istraživanju, 50% pesnika je ili uzimalo lekove za poremećaj raspoloženja ili su hospitalizovani. Vils je takođe pronašao na uzorku džez muzičara, visok procenat poremećaja raspoloženja i poremećaja povezanih sa alkoholom. Negde se posebno izdvojila manična depresija, gde zagovornici tvrde da je hipomanija važna za kreativni proces jer omogućava brzinu i širi opseg imaginacije, kao i da pruža energiju da se nastavi sa kreativnom aktivnošću, dok depresija pruža pesimističku procenu postignuća, koja u stvari više odgovara realnosti.

„U mnogim krucijalnim aspektima, shizofrenija neverovatno liči na najsofisticiraniju umetnost, književnost i misao XX veka, epohu „modernizma“.“, Sass, L.A.

Sa druge strane, Claridge tvrdi da je shizo-element ono što je najviše povezano sa kreativnošću, a ne afektivni element. Shizofrenični misaoni procesi su presudni za kreativnost jer stimulišu inovativno povezivanje različitih oblasti (što je ključno za umetničku i naučnu misao), dok ciklotimični temperament pruža energiju i dinamiku novim aktivnostima. Karlsson je pronašao da među rođacima shizofreničara u sedam generacija islandskih prodica, postoji veliki broj visoko kreativnih osoba.

CreativeMind2

Neurološki podaci čak ukazuju na to da su kreativnost, sa jedne strane i shizofrenija i manična depresija sa druge, slična, ako ne i ista stanja uma. Karakteristika shizofrenije- hiperaktivnost u frontalnom režnju, posebno prefrontalnom korteksu, može da dovede do stvaranja neobičnih veza između naizgled nepovezanih predmeta ili ideja, što rezultuje deluzijama ili manijom. Upravo ovo pravljenje neobičnih veza je jedinstvena karakteristika i kreativnog uma. Čak dele i iste neurotransmitere- određeni nivo dopamina uzrokuje simptome shizofrenije, ali utiče i na stvaralački poriv. Ni to nije siguran dokaz da je kreativnost isto što i mentalna bolest, s obzirom da je po istom principu i ljubav jedan vid ludila i adikcije.

Ajzenk je tvrdio da nema sigurnih dokaza koji povezuju kreativnost i psihozu, ali da postoji veoma bliska veza kreativnosti i „psihoze“, koju je kasnije definisao kao hipotetičku dispozicionu crtu, tačnije genetsku predispoziciju za razvoj psihoze pod odgovarajućim stresnim uslovima. Ali opet, izgleda da postoji razlika i u odnosu na to o kom domenu kreativnosti govorimo. Prema Ajzenku, neuroticizam je povezan sa kreativnošću u umetnosti ali ne i sa kreativnošću u nauci, verovatno zbog toga što je emocionalna uključenost neizostavna u umetnosti dok se u nauci ona uglavnom odbacuju i drži po strani. Prema nalazima jednog istraživanja, 87% pesnika je pokazivalo znakove psihopatologije,  a u grupi naučnika samo 28%. Neki drugi opet navode visok procenat mentalnih poremećaja kod pesnika, pisaca, kompozitora, umetnika, glumaca, dok isto ne važi za naučnike, političare i arhitekte.

Važno je imati na umu da se i kod genija i kod ljudi koji nisu kreativni, simptomi psihoze i drugih mentalnih oboljenja manifestuju tek kasnije u životu, često kao rezultat traumatičnih i negativnih životnih iskustava. Recimo, u slučaju Silvije Plat, prvi traumatični okidač u ranim godinama, bila je smrt njenog oca. Kasnije, razvod sa mužem kratko nakon rođenja drugog deteta 1962. godine,  kulminirao je njenim samoubistvom 1963. godine.

Kreativni produkti „ludih genija“ uglavnom su stvoreni pre nego što su mentalno oboleli ili dok su bili u remisiji, svakako ne dok su bili na vrhuncu ludila. Čak se i Silvija Plat slagala sa ovim:

„Kad ste ludi, zauzeti ste ludilom- sve vreme… Kad sam bila luda, to je sve što sam bila.“

Isto tako i poznati matematičar i nobelovac koji je prošle nedelje nažalost preminuo- Džon Neš, imao je 21 godinu kada je svojim delom postavio temelje teoriji igara. Ubrzo, na vrhuncu karijere, zapada u paranoidnu shizofreniju (što je lepo predstavljeno u filmu The Beautiful Mind), koja je ometala njegovu kreativnost i profesionalni život.

Rotenberg na istoj liniji tvrdi da iako postoje psihotične kreativne osobe, u trenutku kada su stvarale, nikako nisu mogle biti psihotične. Ali, sa druge strane, naveo je dva karakteristična kognitivna procesa kreativnih ljudi, koji se ponekad mogu pogrešno povezati sa psihotičnim mišljenjem i ponašanjem. Mentalna bolest nikako ne ugrožava kreativnost, jer psihotične osobe svejedno nisu u stanju da iznesu takve misaone procese.

p01gqs8p
Robert Šuman (1810-1856)

Argument protiv hipoteze da manija povećava kreativnost, pružila je studija odnosa raspoloženja i produktivnosti u slučaju kompozitora Roberta Šumana, koji je navodno patio od bipolarnog poremećaja. Šuman je još sa 20 godina izražavao suicidalne tendencije, dva puta je pokušao da izvrši samoubistvo, a umro je u 46-oj godini života u mentalnoj instituciji.  Veruje se da je takođe bolovao i od sifilisa što je uticalo na opšti fizički i mentalni pad. I drugi članovi porodice su izražavali određene psihičke probleme. Recimo, Šumanova starija sestra se mentalno razbolela u 17-oj godini, a udavila u 29-toj godini; jedan od njegovih sinova je proveo 30 godina u instituciji. Prema analizama, tokom tri godine kada je Šuman stvorio najviše kompozicija- bio je hipomaničan, dok je u periodima depresije stvarao čak 4 puta manje. To bi bilo u skladu sa pretpostavkama da manija ima pozitivan uticaj na kreativno mišljenje, da se nije pokazalo da povećan kvantitet rada nije nosio sa sobom i povećani kvalitet.

McCurdy je probao da izvor psihoze različitih genija pronađe u njihovom detinjstvu. Koristeći biografske informacije, primetio je da su odrasli posebnu pažnju usmeravali na decu-genije, toliko da su ih izolovali od druge dece i svih ljudi van porodice. Ovo iskustvo je imalo i dobre i loše posledice. Izolovanost i visoka fantazija uticali na njihovo kreativno ponašanje, ali odsečenost od realnosti dovela je do pada u psihozu.

Pomenućemo i onu drugu stranu koja negira ovakvu povezanost ludila i kreativnosti. Prema njihovim studijama, iako kreativci imaju veće skorove na skalama psihopatologije od opšte populacije, skorovi su svakako niži nego na psihotičnom uzorku. U tom smislu, mnogi tvrde da kreativne osobe u stvari poseduju crte koje su adaptibilne za kreativno ponašanje. Iako imaju veće skorove, oni im samo omogućavaju da puste pažnju da leti u netipičnom smeru, da zamisle nezamislivo, da misle „izvan kutije“ i da dođu do onih ideja koje bi kod „normalnih“ ljudi bile filtrirane tokom obrade informacija. Osim toga, ipak poseduju veliku snagu ega i umeju da iskoriste i kontrolišu svoje simptome, a ne da se prepuste bizarnim mislima. Dakle, kreativnost deli određene crte sa psihopatologijom, ali nisu u pitanju iste stvari. Prava psihopatologija bi kočila kreativni proces umesto da pomaže, kako se pretpostavlja.

Humanistički psiholozi su kreativnost čak videli kao vrhunac mentalnog zdravlja. Maslovljev opis samoaktuelizovanih ljudi sličan je kreativnim ličnostima. Za njega koncept „ludog genija“ uopšte ne postoji. Arne Dietrich tvrdi da postoje kreativni ljudi koji su mentalno bolesni, ali da je suprotnih slučajeva mnogo više. Većina kreativnih ljudi nisu mentalno bolesni, i većina mentalno bolesnih ljudi nisu geniji. Kreativnost je opet znak mentalnog zdravlja. Zašto se onda održava stereotipno povezivanje? Zbog dostupnosti i greške u mišljenju zvane potvrda pristrasnosti. Pošto smo u stanju da brzo navedemo imena „ludih genija“, to nas navodi da pomislimo da su svi umetnici ludi, i da prosto ignorišemo one koji nisu.

yue-minjun
Kineski slikar- Ju Mindžun

Isto tako, zanimljivo je da u kineskoj istoriji uopšte ne postoje zapisi koji kineske umetnike dovode u vezu sa mentalnim bolestima, kao u zapadnoj kulturi. Činjenica je da se mentalna bolest u tradicionalnoj kineskoj medicini drugačije razumela, i da uopšte nisu ni prepoznavali poremećaje raspoloženja i bipolarnu depresiju. U njihovom društvu, devijatno i bizarno ponašanje u okviru umetničkih krugova se smatralo potpuno normalnim.

Naučnik Simonton je izgleda uspeo da ova dva stanovišta pomiri, objašnjavajući da to kako se kreativnost odnosi prema mentalnoj bolesti u stvari zavisi sa koje strane gledamo. Ako posmatramo ukupnu populaciju,  kreativni stvaraoci pokazuju manji stepen mentalnih bolesti nego nekreativni ljudi. Ako posmatramo samo kreativne osobe, najkreativniji tj. geniji su pod većim rizikom od mentalnih bolesti nego manje kreativni. Dakle geniji su pod najvećim rizikom ali oni čine samo mali procenat kreativaca, pa je i dalje moguće da je ukupno gledano manje patologije među kreativcima nego kod „normalnih“ ljudi. Time je rešen problem, obe strane su zadovoljene, a Simonton je ovo nazvao „paradoksom ludog genija.“

„Na lekovima, ja  blokiram: ništa ne može iz mene da izađe- graciozne rečenice, bes, suze- a mnogo toga ne može ni da uđe; ništa ne može previše da zaboli. Ne želim tako da živim.“

Zašto je uopšte toliko važnih rezultata koji naginju na obe strane a ispada da ne možemo ni u jedne da se previše pouzdamo? Zato što ostaje ono večno pitanje, šta mere, šta koji istraživač smatra pod kreativnošću, šta pod produktima kreativnosti, ko čini uzorak i na kraju, šta podrazumevaju pod mentalnom bolešću. Ali ova priča može da nas navede da se zamislimo nad jednim drugim pitanjem, a to je kada je tretman za mentalnu bolest nužan i potreban, ako postoji mogućnost da je povezana sa kreativnošću? Da li lekovima gasimo kreativne porive i ostajemo bez ostvarenja koja mogu biti važna za čovečanstvo? Dok razmišljate o tome, pročitajte kako je jedna umetnica za New York Times objasnila kako su joj lekovi oduzimali reči, tj drugi lično važan lek za depresiju- pisanje.

 

 

 

Reference:

Burch, G.S. et al. (2006). Schizotypy and creativity in visual artistsBritish Journal of Psychology, 97(2)177-190.

Koh, C. (2006). Reviewing the link between Creativity and Madness: A Postmodern PerspectiveEducational Research and Reviews, 1(7), 213-221.

Sussman, A. (2007). Mental Illness and Creativity: A Neurological View of the “Tortured Artist”Stanford Journal of Neuroscience, 1(1), 21-24.

Weisberg, W.R. (1994). Genius and Madness? A Quasi-Experimental Test of the Hypothesis That Manic-Depression Increases CreativityPsychological Science, 6(6), 361-367.

Chan, W.D. (2001). The Mad Genius Controversy: Does the East Differ from the West? Education Journal, 29(1).

Simonton, K.D. (2014). The Mad-Genius Paradox: Can Creative
People Be More Mentally Healthy But
Highly Creative People More Mentally Ill? Perspectives on Psychological Science, 9(5), 470-480.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s