Knjiga „Čudo“: Rođen si kao original, nemoj biti kopija

Piše: Marica Stijepović

Na koricama knjige Čudo, stoji kratak navod da je R. J. Palacio dvadeset godina radila kao dizajnerka dečjih knjiga da bi se tek potom oprobala u pisanju. Međutim, roman je za vrlo kratko vreme dostigao veliku popularnost i “pokrenuo nekoliko važnih tema o deci drugačijoj od ostale“.

Glavni junak je Avgust (nadimak Agi), dečak rođen sa izraženom, genetski uslovljenom deformacijom lica. Prvih deset godina njegovog života školovan je od kuće, i retko je napuštao okruženje pažnje, ljubavi i zaštićenosti od strane roditelja i sestre. Međutim, peti razred pohađa redovno, tako što ide u školu koja je raspoložena – i više nego raspoložena – da ga primi, i suočava se sa različitim teškoćama na ovom putu. R. J. Palacio je, sudeći po koricama, zbog važnosti teme knjige, čest gost u američkim školama. Međutim, sa stanovišta psihologa i porodičnog psihoterapeuta, tema nije jedna, već ih je mnogo. Za početak, prilagođavanje vršnjačkoj grupi nekoga ko je na neki, bilo koji način, drugačiji, nezaobilazna je za sve koji se bave adolescentima.

“Nisam uništio Zvezdu Smrti“, kaže glavni junak Avgust, “niti bilo šta slično, ali jesam upravo preživeo peti razred. A to uopšte nije lako, čak ni za nekoga ko nije ja“.

A ko jeste Avgust? “Znam da nisam običan desetogodišnjak“, da se poslužimo opet Avgustovim rečima, “osećam se obično. Iznutra. Ali znam da od obične dece druga obična deca ne beže vrišteći sa igrališta. Znam da u običnu decu ne pilje kuda god da krenu“. Avgust ovom rečenicom, koja je ujedno i uvodni pasus knjige, pokreće jedno značajno i bolno pitanje: ko definiše “običnost“ a ko “normalnost“ i da li je naš identitet još od detinjstva krojen na osnovu opažanja toga kako nas opažaju drugi? Avgust odrasta u porodici punoj ljubavi i topline, čijom ćemo se dinamikom takođe pozabaviti; ali svoj identitet ne gradi, barem u početku, na porukama koje dobija od roditelja, sestre i psa – već podjednako na osnovu zgražanja i gađenja anonimne dece na igralištima.

“Evo šta ja u stvari mislim: jedini razlog što nisam običan je što me niko drugi tako ne vidi… Ni Vija ne misli da sam običan. Tako kaže, ali da je to istina, ne bi imala potrebu da me toliko štiti… ni mama i tata ne misle da sam običan. Oni misle da sam izvanredan. Verujem da sam ja jedina osoba na svetu koja razume koliko sam u stvari običan.“

wonder-by-r-j-palacio

Pod običnošću, kako čitalac kasnije shvata, Avgust misli na potrebe koje imaju svi njegovi vršnjaci: da sa nekim sedi za stolom za ručkom; da ima simpatiju; da se igra figuricama Star wars; da prođe školskim hodnikom a da ljudi ne bulje u njega.

U svom eseju o deci sa hendikepom i reakcijama porodica, Marlene Ritchie navodi da je imati dete sa hendikepom pitanje dugoročnog, odnosno celoživotnog prilagođavanja na činjenicu da dete ima hendikep bilo koje vrste. Moraju se navikavati i tolerisati, a poželjno bi bilo i da “slave“ detetovu različitost. Svako novo dete menja dinamiku porodičnog sistema a ukoliko se rodi dete sa hendikepom i roditelji i siblinzi moraju da prilagode sliku “idealnog deteta“ detetu koje se realno rodilo, da usklade očekivanja. Roditelji često dele sa siblinzima brigu i odgovornost prema deci kojoj je potrebna dodatna pažnja, a prema Marleni Ritchie potrebno je da i šira zajednica pruži podršku porodici na ovom putu. Prema istoj autorki, Kandel and Merrick su saželi rezultate raznih istraživanja i zaključili da roditelji dece sa urođenim problemima prolaze kroz slične faze kao i u procesu prihvatanja gubitka  – negacija, pregovaranje, bes, šok… pre prihvatanja, kao i da se dete u društvenom smislu posmatra kao prepreka. Oko 25% porodica napusti bebu sa Daunovim sindromom, viši je procenat razvoda u porodicama u kojima postoji ovakav problem, itd.  Moguće je da su i  Avgustovi roditelji prošli kroz ove faze, ali mnogo pre nego što je on mogao to da pojmi, pa čak i njegova sestra koja u tom trenutku ima šest godina. Komunikacija u porodici je otvorena i ima kvalitet emocionalne topline.

‘’Kako sam došao na svet – volim kad mama priča o tome, jer me strašno zasmejava… Mama kaže da su joj rekli sve o meni. Pripremili su je da me vidi. Ali tvrdi kako je, kada je prvi put ugledala moje sićušno, zborano lice, primetila samo kako imam lepe oči’’…

Tako da su ljubav i prihvatanje bazične poruke  i emocije koje Avgust dobija od svojih roditelja, bez obzira na hendikep, i knjiga se fokusira na to umesto na gnev ili tugu roditelja. Odrasli uglavnom imaju romantizovane poglede na roditeljstvo koji su pred velikim izazovom kada se rodi dete sa posebnim potrebama; čini se da to nije slučaj i sa Agijevim roditeljima.

Međutim, kako zdrava porodica priznaje uticaj stresa na sve svoje članove a ne samo na jednog, Agijev polazak u školu prikazuje se kao posledica sukoba između majke i oca. U početku, majka se zalaže za to da Agi pohađa školu umesto da ga ona školuje kod kuće, navodeći da ona ‘’nema pojma o razlomcima’’, a u kasnijem toku priče mama se povlači dok otac uviđa benefite Agijevog polaska u školu. Ovakav ‘’raskorak’’ u stavovima ne ukazuje samo na fleksibilnost stavova oba roditelja već i na dinamiku porodičnog sistema u kojoj ako jedan roditelj posustane, drugi podrži, a sve u interesu deteta. To jest, barem jednog deteta.  Dr Ellen Webber Libby navodi da su u njenoj knjizi Omiljeno dete opisane sledeće strategije: potreba oba roditelja da jedno drugom slobodno opišu svoje strahove i promišljanja o detetovoj budućnosti, kao i potreba da se zajednički razmatraju tretmani svakog deteta, uključujući i dete sa posebnim potrebama. Važna koping strategija je i uvažavanje potrebe siblinga da izrazi svoja osećanja u čijoj je osnovi činjenica da u porodici postoji dete sa posebnim potrebama. U Avgustvoj porodici, ovim potrebama se periodično, ali prililčno uspešno, izlazi u susret.

d7ff56c471dfab3eeddb4161a4c93924Naime, u knjizi se oprezno ali iskreno (upravo u kontektsu prepoznavanja uticaja problema na sve članove porodice) prezentuje i stav Avgustove sestre Vije, crnokose tinejdžerke koja je sa njegove tačke gledišta topla, pouzdana sestra, spremna da ga uvek brani, pa i onda kada on to ne bi smatrao neophodnim. Gretchen Cook navodi da je siblinzima dece sa posebnim potrebama neophodno da ‘’izventiliraju svoja osećanja’’ i upravo to Olivia, Avgustova sestra, i radi čim joj pisac pruži priliku. Siblinzi često navode da se ‘’stide’’ svoje braće i sestara i da ponekad ne znaju kako da ih opišu prijateljima. Vija je u boljoj poziciji jer njene drugarice poznaju i vole Avgusta. Jedna od njih, Miranda, čak nosi njegovu sliku u novčaniku i poklanja mu astronautsku kacigu koju on dugo potom ne želi da skine, jer mu sakriva lice.

No, istovremeno kad Agi upisuje peti razred, Vija kreće u srednju školu gde gubi staro društvo i mora da se prilagođava novoj grupi vršnjaka. Tek tada shvata koliko su ambivalentna njena osećanja prema bratu, i njen stid i strah koji opet potiču od okoline. Kroz Vijinu priču saznajemo i o transgeneracijskim obrascima ljubavi i prihvatanja, ali i gubitaka, u primarnoj porodici majke. Vijin dečko opisuje Vijin stid od toga kako će vršnjaci prihvatiti Agija kao ‘’normalnu ljudsku reakciju’’. On istovremeno žudi za pažnjom i ljubavlju kakvu Vijini i Agijevi roditelji pružaju svojoj deci, a za istim žudi i Vijina drugarica Miranda, koja se identifikuje sa Vijom i u jednom trenutku počinje da priča kako je ona ta koja ima ‘’brata koji je teško deformisan’’. I Miranda i Vijin dečko potiču iz porodica sa poremećenim odnosima, nemaju ni brata ni sestru, i time se pocrtava činjenica da je porodica mesto na kome ljudi brinu jedni o drugima, bez obzira na hendikep ili posebne potrebe. Kroz ljubav i gotovo bezuslovno prihvatanje Agi je u stanju da aktuelizuje svoje potencijale. Jedan je od najboljih đaka u razredu, a u vršnjačkom kontekstu postaje  popularan zbog kapaciteta da se šali na svoj račun i da otvoreno komunicira sa drugima o svojim osećanjima, naročito sa najboljim prijateljima Džekom i Leti. Narativ koji je izgradio u porodici preovladava nad onim koji kreiraju deca  i ljudi koji ga površno poznaju, a usled predrasuda i neznanja. Naravoučenije knjige je da svako ko priđe bliže Avgustu i njegovoj porodici shvati da oni jesu ‘’obični’’, a oni koji se iz straha i neznanja i ne približe – gube zaista mnogo.

 

Advertisements

One thought on “Knjiga „Čudo“: Rođen si kao original, nemoj biti kopija

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s