Psihološki portret Amelije Pulen

Piše: Ana Perović

Rođena iz braka „sante leda“ i „neurotičarke“ koji ne deluju sposobno za ostvarivanje emocionalnog kontakta sa drugim ljudskim bićem (pa ni sopstvenim detetom), Amelija odrasta uskraćena za to važno iskustvo. U svim kadrovima koji prikazuju mamu i tatu Pulen kako uživaju u svojim omiljenim aktivnostima, oni su sami – svako u svom svetu u kom drugi nisu pozvani, ni poželjni. Stičemo utisak da im je svakom ponaosob izuzetno važno održavanje emocionalnog spokoja po cenu toga da se zaštite od turbulencija koje nose odnosi. U lik šestogodišnje Amelije uselili su se, u toj psihološki mrtvoj okolini, usamljenost i tuga, oslikani u upečatljivo turobnom izrazu lica koji ima uvek u prisustvu roditelja.

Nažalost, depriviranost o kojoj je reč nije bila prisutna samo u okviru porodice. Amelijini roditelji, koji ne razumeju važnost detetovog doživljaja fizičkog i psihološkog kontakta sa starateljem, ne razumeju ni njeno ushićenje kada se taj kontakt dogodi. Tako, devojčicina uzbuđenost usled kontakta koji ostvaruje sa ocem lekarom prilikom mesečnog pregleda biva protumačena kao pokazatelj njenog srčanog defekta. Ovaj izmišljeni defekat pridobijaće različita značenja u okviru porodice – uvek u službi psiholoških odbrana roditelja od uvida o sopstvenom problematičnom funkcionisanju. Amelijina srčana mana postaje, tako, tobožnji razlog zbog kog roditelji nisu bili u mogućnosti da putuju od kad se ona rodila, ali i razlog zbog kog joj biva uskraćena socijalizacija s drugom decom, pa i školovanje van kuće. Možemo naslutiti da roditelji koji su sebi uskratili odnose sa drugima, na nesvesnom nivou sada uskraćuju svojoj kćeri to isto.

Uz opisani minimum kontakta sa ocem, Amelijina prva iskustva odnosa dolaze u okviru interakcije sa majkom koja nema strpljenja za sopstvenu kćer. Kako često doživljava nervne slomove od Amelijinog kućnog ljubimca (zlatne ribice), ona ga potom oduzima kćeri koja iznova ostaje potpuno sama.

Uz dvoje emotivno nedostupnih roditelja, junakinja filma upošljava svoju imaginaciju kako bi premostila nepodnošljivu usamljenost svog detinjstva. Tako, emotivno siromašna okolina postaje temelj za nadgrađivanje i počuđivanje ljudi i situacija sa kojima se susreće u okruženju, imaginarne scenarije i prijatelje u njima. Psihoanalitičkim jezikom rečeno – želje koje ostaju osujećene u odnosu sa roditeljima bivaju ostvarene u svetu fantazije gde ne važe ograničenja Amelijine stvarnosti.

001AME_Flora_Guiet_011

Uspeh roditelja u prepoznavanju detetovih unutrašnjih stanja, saosećanja sa njima, kao i pružanja adekvatnog odgovora čine najvažnija formativna iskustva deteta. Amelija svoje roditelje doživljava kao figure koje ne pružaju nežnost, toplinu i utehu, koje su odsutne jer mnogo više uživaju u svojim hobijima nego u provođenju vremena s njom i  koje nisu zainteresovane za njena osećanja, potrebe i izolovanost od vršnjaka već samo za ono što oni smatraju da je dobro za nju (provera zdravstvenog stanja, podučavanje kod kuće). Posledično, Amelija živi u strahu od vezivanja za ljude, strahu od odnosa.

Scene u kojima najviše saznajemo o Amelijinom unutrašnjem svetu, pa i problemima u uspostavljanju kontakta sa ljudima jesu razgovori između nje i starog komšije – slikara koji slika isključivo Renoarove reprodukcije. Njihovi razgovori se često samo naizgled tiču naslikanih likova, a zapravo predstavljaju projekcije raznih Amelijinih i slikarevih emocija u figure na platnu. Mogli bismo reći i da slikar Ameliju navodi da mu se otvori na taj, vrlo posredan i po nju neugrožavajući način. Projektujući se u zagonetni lik devojke sa jedne slikareve reprodukcije, Amelija počinje da nagađa da devojka može biti različita od drugih, pa zato deluje kao da je među ljudima, a istovremeno – sasvim sama. U idućem susretu, slikar je suočava sa mogućnošću da devojka sa slike više voli da formira fiktivne odnose sa ljudima koji nisu prisutni u njenom životu, nego da se zapravo poveže sa ljudima iz svoje okoline. Amelija naknadno, u samoći svoje sobe, podrugljivo ponavlja njegove reči – kao da se ljuti na njegov blagi pokušaj da je suoči sa nečim što nerado uviđa na sebi. Priznanje da, ušuškana u sopstvenu maštu, zapravo beži od bliskog kontakta sa ljudima, moglo bi je odvesti bliže nekim uvidima za koje nije spremna. Jedan od njih ticao bi se i odgovora na pitanje: kako se dogodilo da su njene fantazije o ljudima i odnosima postale toliko privlačnije od svega što zamišlja da može doživeti u kontaktima koje ostvari?

Nije iznenađujuće, stoga, što u sadržajima Amelijinih fantazija ona postaje dobročiniteljka iz senke – ona koja se petlja u tuđe sudbine, ali ostaje anonimna. Donoseći nepoznatom čoveku zaboravljeno blago iz detinjstva, otkrivajući kolegama na poslu šanse za ljubav tamo gde ih ne vide, oživljavajući svojom naracijom izgubljeno čulo vida prolaznika na ulici, sveteći se piljaru koji zlostavlja svog radnika, Amelija pronalazi svoje sigurno mesto u svetu koji je okružuje. Zaštićena u potpunosti od kontakta sa ljudima kojima pomaže, ona se okupira tuđim životima, kako bi zaboravila na sopstvenu emotivnu prazninu. Kada je stari slikar suoči sa time, ona odgovara da je „bolje pomagati ljudima, nego baviti se baštenskim patuljkom (kao njen otac)“. Drugim rečima, ona se brani time da ne ponavlja model svog oca, kao da on za nju predstavlja jedinu preostalu alternativu.

Amelie 159

Jedan od važnijih momenata u filmu, dešava se na kraju Amelijine fantazije o TV prilogu koji prikazuje njen pogreb i čovečanstvo u žalosti zbog izgubljene naslednice Majke Tereze. Po završetku priloga, Amelija pomišlja kako se oseća krivom što svog asocijalnog i depresivnog oca nije uspela da oživi u psihološkom smislu. Mogli bismo pretpostaviti da je mehanizmam pomeranja mogao Ameliji da pruži priliku da ono što nije mogla sa ocem, ostvaruje sa drugim ljudima.

Amelija želi da veruje da život u osamljenom vakumu van bliskih odnosa ne bira zato što je prestravljuju, već zato što njena uloga u ovom svetu to zahteva od nje. Na psihološkom planu, mehanizmi odbrane koje junakinja filma koristi spadaju među manje zrele i uključuju poricanje, disocijaciju, brojne projekcije i racionalizacije i povezani su sa traumatičnim aspektima njenog odrastanja. Naime, kada odnosi u primarnoj porodici dugoročno ostavljaju detetove psihološke potrebe nezadovoljenim, dete razvija načine da porekne preplavljujuće nedostatke takve stvarnosti.

U prilog Amelijoj zaglavljenosti u mehanizmima nastalim rano u detinjstvu, ide i činjenica da je njena komunikacija u filmu dominantno neverbalna, dok njenih verbalnih replika ima upadljivo malo. Ona uglavnom ćuti, sluša i promatra, dok njene emocije izlaze na videlo kroz izraz lica ili telesni stav. Poteškoće koje osoba ima u verbalizaciji sopstvenih misli, osećanja, želja, često su povezani sa detinjstvom u kom je nedostajalo roditeljsko prepoznavanje pomenutih mentalnih stanja deteta.

Kroz Amelijin proces zaljubljivanja u nepoznatog momka pratimo njen pomak iz uloge anonimne voajerke koja ga iznenađuje svojim nepozvanim dobročinstvom ka pokušajima (i pratećim neuspesima) da ga namerno sretne ili upozna. Dugi put ka sastanku s Ninom portretiše većinu Amelijinih mehanizama. Kada se slučajno dokopa Ninove kolekcije fotografija nepoznatih ljudi, njeno klupko mašte raspliće se u gotovo detektivski scenario u kom misteriozna žena Ninu vraća pomenutu dragocenost. Ipak, ovog puta Amelija nije sigurna da do kraja želi da ostane anonimna.

Odjednom je jasno da i za Ameliju postoji ideja o svetu lepšem od njenog bajkovitog samovanja. Ta ideja je praćena snažnim strahom od izlaganja sebe, odnosno reakcijama koje u tom poduhvatu ona očekuje od drugih. Očekivanja koja se tiču toga kako će ljudi reagovati na nas umogome se formiraju u odnosu s roditeljima.  No, za Ameliju, ideja o ostvarivanju kontakta sa drugim ljudskim bićem koje će biti osetljivo na njene potrebe i želje opstaje ispod svih odbrana – u srži njenih emotivnih potreba. Tako, deo nje koji želi kontakt, koga se ujedno i boji, sa Ninom po prvi put pristaje na rizik. Put ka njihovom početku veze je put Amelijinog odustajanja od sopstvene zaštićenosti zarad neizvesnosti odnosa.

2 thoughts on “Psihološki portret Amelije Pulen

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s