Produženo odrastanje: Šta je to sa mladima danas?

Piše: Sanja Dutina

enfant_adulte1Negde do sedamdesetih godina prošlog veka, prema sociolozima, prelazak iz adolescencije u odraslo doba karakterisao je tipičan sled koraka: završavanje školovanja, napuštanje roditeljskog doma, finansijska nezavisnost, brak i dobijanje deteta. Danas je ovaj ciklus narušen, ne postoji nikakav jasan redosled. Brak je pomeren za minimum pet godina kasnije, obrazovanje traje mnogo duže, i nije dovoljno da posao bude dobro plaćen već mora i lično da ispunjava. Dom se napušta sa 18-19 godina, ali umesto stvaranja sopstvene porodice, istražuju se sve mogućnosti vezane za ljubav i posao, lagano i polako se donose životne odluke. Usled kulturnih promena produžio se period stasavanja u nezavisnu, odraslu osobu; produžio se period formiranja identiteta i ličnog sazrevanja.  Naravno, sve ovo se odnosi na grupu mladih u savremenom svetu, koje u medijima često označavaju Generacijom X, Y (milenijumskom) i Z.

Džefri Arnet smatra da ovi termini nisu odgovarajući, jer se stiče utisak da su karakteristike mladih samo pitanje generacijskih razlika.  U realnosti, kako tvrdi, došlo je do stvaranja novog životnog perioda koji će se zadržati i u svakoj narednoj generaciji. Nazvao ga je odraslo doba u nastajanju („emerging adulthood“) i obuhvata otprilike period od osamnaeste do dvadesetpete godine. Mladi na ovom uzrastu sebe ne smatraju odraslim osobama, već kao da su na nekom prelazu. Nije u pitanju produžena adolescencija, jer nema roditeljske kontrole i slobodni su da istražuju. Problem je što ne znaju kuda će to istraživanje da ih odvede, pa su preplavljeni brigom i nesigurnošću:

„Bore se sa nesigurnošću iako su slobodniji nego što su bili u detinjstvu i slobodniji nego što će ikada biti kada u potpunosti prihvate odgovornosti odraslog doba.“

Arnet navodi pet glavnih karakteristika odraslog doba u nastajanju:

  1. Period istraživanja identiteta, isprobavanja različitih mogućnosti, posebno vezano za ljubav i posao. I Erikson je pisao o produženoj adolescenciji koja je tipična za industrijsko društvo, kao i psihosocijalnom moratorijumu koji se pruža mladima, što znači da mogu slobodno da eksperimentišu sa ulogama dok ne pronađu svoje mesto u društvu. Adolescencija se odnosi na period od 10-18. godine života, a Arnet govori o 18-oj godini pa nadalje. U slučaju ljubavi, istraživanja podrazumevaju postavljanje pitanja poput „Kakav sam ja, a kakva osoba bi mi najbolje odgovorala kao celoživotni partner?“ Izlascima i viđanjem sa različitim ljudima, mladi isprobavaju i uče o osobinama koje bi potencijalni partner trebalo da poseduje, kao i o onome što im ne odgovara i smeta. U slučaju posla, prema Arnetu, opredeljuju se za uslužne poslove (restorane, butike i sl) koji nemaju nikakve veze sa onim čime žele da se bave u budućnosti. Služe im samo da sakupe novac kako bi sebi priuštili određene životne udobnosti (karte za koncert, putovanja, odeću, mobilne telefone i sl.).
  2. Period nestabilnosti. Oni imaju plan, ali nije jasno zacrtan i slobodno ga menjaju u hodu. Upišu fakultet, shvate da nisu zadovoljni izborom pa upisuju master studije na potpuno drugom fakultetu.
  3. Susanne.Posel-Headline.News_.Official-generation.xer_.millennials.narcissism.jerks_occupycorporatismFokusirani su na sebe više nego u bilo kom drugom životnom ciklusu.
  4. Osećaju se negde između adolescencije i odraslog doba. Prema Arnetovim istraživanjima, nekoliko faktora je potrebno kako bi se neko mogao nazvati odraslom osobom: da prihvati odgovornost, da samostalno donosi odluke, da je finansijski nezavisan. Mladima danas nekako uvek nedostaje bar jedan od ovih faktora.
  5. Period mogućnosti. Imaju mogućnost da naprave promenu u svom životu, i puni se snova i nadanja.

Zbog svega ovoga Arnet se odlučio upravo za termin „u nastajanju“, jer najbolje zahvata nestabilnost, istraživanje i fluidni kvalitet ovog perioda. Ipak, novi životni period nije univerzalan. Postoji samo u industrijskim i postindustrijskim zemljama zapada, uključujući Japan i Južnu Koreju.

Sve što je Arnet izložio u svojoj teoriji zvuči popularno i primamljivo, ali i pored činjenice da je podržana rezultatima istraživanja, postoji određen broj stručnjaka koji ističe različite probleme. Prvenstveno, zaboravio je da naglasi i opiše ekonomski i društveni kontekst u kojem je došlo do produžavanja prelaska u odraslo doba, o uticaju tehnoloških promena i globalizacije, propratne nesigurnosti vezane za budućnost. Navedene karakteristike odraslog doba u nastajanju,  kao da su opravdale i pružile naučne temelje naglašavanju negativnih karakteristika kojima se danas mladi opisuju. Kao lenji, narcistični, sebični, egocentrični, nezainteresovani, i sve to dok troše pare roditeljima i odbijaju da se zaposle i posvete braku i roditeljstvu. Ove stereotipe najbolje opisuje naslovna strana magazina Time iz 2005. godine, na kojoj je prikazan mladić u poslovnom odelu koji sedi u kutiji sa peskom, uz naslov- „Jednostavno neće da odrastu.“

Meki i saradnici čak zaključuju: „Postoje veće razlike između članova u okviru jedne generacije nego u okviru samih generacija.“

Kao i uvek, problem sa stereotipima je što imaju negativne posledice po samu grupu za koju se vezuju, a ispada i da svaka individua, bez izuzetka, nosi iste negativne osobine.   Istraživanje je čak i potvrdilo ono sa čime se na dnevnom nivou susrećemo u tekstovima vezanim za nove generacije- da su lošiji u poređenju sa mladima iz prošlosti i ocenjeni kao promiskuitetni, previše samopouzdani, emocionalno nestabilni, nesaradljivi, neradnici, lenjivci, narcisi. Koliko je sve ovo tačno a koliko im je nepravedno pripisano- ne znamo, ali svakako je preterano i ne može da važi za sve.

77585cef460c8cdcbc1fb9231c2e

Posebno je zanimljivo Arnetovo gledište vezano za poslove koje obavljaju i produženo školovanje, koje u suštini glasi da mladi sami biraju da što kasnije započnu karijeru, da odbijaju radna mesta za koje su se školovali. Potpuno gubi iz vida ekonomsku krizu i problem nezaposlenosti. Mladi ne biraju privremene poslove poput kafića i butika kako bi kupili skupi mobilni telefon, već da prekrate vreme dok se za njih ne oslobodi adekvatno radno mesto. Štaviše, godinama su spremni i da volontiraju. I opet, nisu svi takvi, neki zaista ne žele da odrastu, ali razloge moramo da tražimo dublje i dalje od ličnih karakteristika.

Period mogućnosti, kao period u kojem cveta nada, možda je najzanimljivi opis koji Arnet nudi. Pet godina počevši od 1995. godine, intervjuisao je mlade ljude uzrasta između 18 i 19 godina, i pitao ih šta je to što žele od svog života. Ono do čega je došao sumirao je u jednoj važnoj rečenici:

„Ako je sreća raskorak između onoga što očekujete od života i onoga što u životu stvarno dobijete, većina odraslih u nastajanju ostaće nesrećni jer previše očekuju.“

Umesto svih negativnih epiteta, kada ovo pričitamo i osvrnemo se na društveni kontekst u kojem odrastaju, začuđujuće je da ih toliko ljudi osuđuje, umesto da oseća sažaljenje.

 

 

 

Reference:

Bynner, J. (2005). Rethinking the Youth Phase of the Life-course: The Case for Emerging Adulthood? Journal of Youth Studies, 8(4), 367-384.

Trzesniewski, H. K. & Donnellan, M. B. (2014). “Young People These Days…“: Evidence for Negative Perceptions of Emerging Adults. Emerging Adulthood, 2(3), 211-226.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s