Bez prava na tugovanje: „Rudderless“

Piše: Marica Stijepović

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

GC7m70kKenet Doka definiše posebnu vrstu tugovanja u kojoj “ožalošćeni nema pravo da tuguje“. Izraz “disenfranchised“ koji nema adekvatan prevod na srpski jezik, odnosi se upravo na uskraćivanje prava. Prema autorima koji su se bavili ovim fenomenom, termin “obespravljen“ možda i nije adekvatan kada se primeni na tugovanje, jer podrazumeva da postoji pravo koje nekome treba omogućiti, a što je u nadležnosti društva i institucija, kao, na primer, pravo glasa. Tugovanje je, nasuprot tome, stvar ljudskosti i dostojanstva. Tugovanje može postati “obespravljeno“ sa stanovišta zajednice kojoj pojedinac pripada ukoliko ta zajednica ne prepoznaje značaj gubitka (ako je u pitanju gubitak kućnog ljubimca, pobačaj ili abortus ili gubitak pamćenja kod osoba obolelih od Alchajmera, pa čak i gubitak prijatelja) ili ako je smrt nastupila pod takvim okolnostima da podrazumeva stigmatizaciju ili čak osudu društva – samoubistvo, smrt od predoziranja, AIDS-a, ili ako je osoba koja je umrla bila pijani vozač u automobilskoj nesreći, ili – kao u filmu Rudderlessubica u pucnjavi na koledžu.

“Obespravljenost“ je faktor koji dodatno komplikuje proces tugovanja koji je pod rizikom u slučaju ovakvih smrti. Robert Neimejer i Džek Džordan karakterisali su ovaj odnos prema ožalošćenima od strane šire zajednice kao “neuspeh empatije“ – neuspeh da se saoseća sa ožalošćenima, da se razume njihova tuga i gubitak značenja koji smrt za njih prouzrokuje. Međutim, ovaj nedostatak empatije nije isto što i aktivno obeshrabrivanje tugovanja, to jest nedostaje mu otvoreno sankcionisanje i osuda. Glavni (preživeli) junak filma susreće se i sa jednim i sa drugim – nedostatkom empatije kao i sankcionisanjem tugovanja.

Na početku filma, gledaocu nije sasvim jasno da je sin glavnog junaka Sema istovremeno i stradali kao i odgovoran za smrt nekoliko stradalih u kampusu na koledžu. U stanju šoka, ili dok policijska istraga nije završena, sahrana njegovog sina izgleda prilično mirno i svi su izgledi da bi proces tugovanja mogao da počne i da protiče na uobičajen način. Sem čak razgovara i sa bivšom suprugom kao i sa sinovljevom devojkom. Međutim, ubrzo nakon toga počinje impulsivno da se ponaša i preterano pije, kao i da pijan dolazi na posao. Kada ga šef zamoli da uzme slobodne dane, Sem, inače veoma uspešan u poslu, otkriva svoju nameru da “obuče odelo i nosi kravatu i široko se smeje dok prodaje takose – to je ono što sada moram da radim“. Rez na dve godine kasnije i Sem nije ispunio svoj plan – zatičemo ga kao beskućnika, koji spava na brodiću, bavi se molerajem, i dalje pije bez prestanka. Izgubio je svoje ranije kontakte i niko od ljudi sa kojima komunicira ne zna ništa o njemu. U jednom delu se ponaša kao što je i planirao – negira gubitak, pa i samo postojanje sina, što mu zamera bivša žena koja dolazi da bi potpisali ugovor o prodaji kuće. Majka pokojnog Džoša se poslužila drugom strategijom kako bi nadoknadila gubitak – rodila je drugo dete, koje je staro svega jedanaest meseci, uz pomoć preskupe vantelesne oplodnje. Nasuprot Semu, izgleda kao da se zdravije nosi sa gubitkom – ako ništa, vozi dobra kola i izgleda uredno, a čini se i da je očuvala odnos sa drugim partnerom. U toku filma, otkriva se da za Džošov čin ne krivi sebe, već se emocionalno distancirala, što je u ovim prilikama roditeljima obično teško. Ubeđuje muža da je Džoš bio “bolestan“.

Tugovanje je proces čiji cilj je izlečenje – sećanje onih koje smo voleli s ljubavlju više nego sa bolom. Tek nakon što mu Džošova majka isporuči, kao nepotreban i neželjen teret, Džošove audio snimke i dnevnike, jer se Džoš bavio muzikom, Sem počinje, uz pomoć muzike, da se seća svoga sina, onakvog kakav je bio i kakvog ga čak ni sam nije poznavao. Razvija i nešto što podseća na očinski odnos sa Kventinom, kome se dopada njegova muzika i koji ga nagovara da sviraju u bendu, upravo Džošove pesme. Međutim, Sem se ustručava da otkrije da su to Džošove pesme, i samim tim ne uspeva da mu oda počast kroz njihovo sviranje. Zakočen je u svom procesu sećanja na sina i slavljenja njegove uspomene, kao da je jednim, finalnim činom, određen ceo Džošov život, ma kako neprihvatljiv bio taj čin.

main-image

Nepriznavanje prava na tugu, između ostalog, štetno je jer negira otpornost ožalošćenog, i konstruktivne aspekte tugovanja, koji su i proživljavanje gubitka i reakcija na gubitak i aktivno odgovaranje na gubitak. Zapravo, kroz ovaj proces ožalošćeni ponovo “uče“ svet oko sebe, uče kako da ponovo pronađu smisao u životu i svetu oko sebe, uključujući i fizičko i društveno okruženje ali i odnos sa preminulim koji se transformiše kroz proces tugovanja. Prema Atigu, suština tugovanja je prelaz od ljubavi u prisustvu ka ljubavi u razdvojenosti. Stoga nepriznavanje prava na bol otežava ožalošćenima, jer obeshrabruje njihovu otvorenost ka novim mogućnostima, novim ljudima, i samim tim afirmisanje života; nepriznavanje prava na bol uništava pozitivnu motivaciju da se u gubitku pronađe smisao. Upravo to se dešava Semu, jer nakon što otkriju da je pesme napisao Džoš, kao i šta je Džoš uradio, momci iz benda odbijaju – naročito Kventin – da ih dalje sviraju, a Sema zamenjuju novim članom. I ostali oblici tugovanja su “zabranjeni“ Semu – kada na sinovljev rođendan ode da obiđe njegov grob, što je legitiman oblik izražavanja tugovanja, otkrije da je vandalizovan i prekriven pogrdnim grafitima. Kada se pojavi Emili, Džošova majka, opremljena sredstvima za čišćenje, jasno je da je ovo vandalizovanje spomenika redovna pojava. I u bukvalnom i u metaforičnom smislu roditelji se podsećaju, svakog dana, na činjenicu da im je sin bio ubica, a naročito na njegovom grobu.

Sećanje na ljude koje smo voleli i izgubili, je zapravo jedan od najmoćnijih aspekata tugovanja, jer povezuje ožalošćene sa životima onih koje su voleli i predstavlja izraz ljubavi i značenja sačuvanih i nakon smrti. Sem ne odustaje od tugovanja jer je kroz slušanje muzike svog sina shvatio koliko mu on nedostaje. Odlazi u koledž gde je počinjeno ubistvo i počinje da plače – oplakujući prvi put svog sina, a ne ono što je on uradio. Zbog pomenute situacije sa Džošovim grobom, jasno je zašto je Semu bilo potrebno drugačije “hodočašće“, i mesto na kome će moći da se suoči sa sirovim gubitkom, bez okrivljavanja.  Na memorijalnoj ploči, jasno je, nema Džošovog imena, kao da nije ni umro – ali Semu je potrebno da je vidi da bi shvatio da jeste. Ova katarza dovodi ga do toga da u lokalnom baru svira sinove pesme javno objasnivši ko je njegov sin i šta je uradio, spreman da integriše svoj gubitak i neoprostivi postupak svog sina u svoju dalju životnu priču. Prethodno odnosi diskove i muziku kod Emili, shvatajući da su njoj, uprkos “novom životu“, novoj bebi i naizgled adekvatnijim odbranama, čak i potrebniji nego njemu. Brodić daje ljubaznom prodavcu muzičkih instrumenata, čiju radnju zauzvrat otkupljuje, i spreman je da nastavi sa životom koji nije u tolikoj meri prožet negiranjem gubitka već sećanjima na sina pa i uz pomoć “uputstava“ koje mu je sin ostavio.

Film se ne bavi krivicom, odgovornošću, što bi bila takođe još jedna značajna tema (obrađena detaljno u romanu i filmu We need to talk about Kevin i romanu Nineteen minutes) već upravo “porazom empatije“ i odlučnošću društva da sankcioniše određenu vrstu tugovanja, koja opet rezultira odlučnošću pojedinca da ne tuguje, i tako se stvara začarani krug. Da bi se napravio prvi korak, uči nas Rudderless, potrebna je hrabrost. Sem se, osim gubitka jedinog deteta, suočava sa stalnom potrebom da objašnjava ljudima svoju bol i da “pravda“ sina kao i sebe – što tuguje, a što ne bi trebalo da bude iskustvo nijedne ožalošćene osobe, bez obzira na sve. Na kraju, Sem ima hrabrosti da pred prepunim kafićem – simbolično, društvenom zajednicom – izgovori da mu sin nedostaje i da mu je žao što nije tu da peva sa njim. Putovanje u prošlost, kao što kaže tagline filma, počinje sa jednim akordom.

 

 

 

Reference:

Attig, T. (2004). DISENFRANCHISED GRIEF REVISITED: DISCOUNTING HOPE AND LOVEOmega, 49(3), 197-215.

Doka, J. K. (2002). Disenfranchised Grief: New Directions, Challenges, and Strategies for Practice. Research Press.

Attig, T. (1996). How We Grieve: Relearning the World. Oxford University Press.

 

One thought on “Bez prava na tugovanje: „Rudderless“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s