PsihoMisterije | Čovek koji je mogao da vodi samo apstraktne i dubokoumne razgovore

Piše: Marica Stijepović

0c01fdfb173c6e3c96f8ccd2d303d94bČovek po imenu Nisim, star 64 godine, preživeo je ishemijski infarkt (šlog) u levom okcipitalnom režnju  i nakon toga počeo da ispoljava specifičnosti u radu mozga, a naročito u delu koji se odnosi na produkovanje i pamćenje reči. Naime, bio je u mogućnosti da vodi dubokoumne i složene razgovore, i to vrlo tečno, o različitim pitanjima – mir u svetu, siromaštvo i slično – a istovremeno nije razumeo niti uspevao da ponovi krajnje jednostavne reči.

Nisimov slučaj produbio je znanja o konceptualnim i semantičkim sistemima. Naime, kada kažemo ‘’konkretne stvari’’ mislimo na stvari koje smo već videli i koje se mogu zamisliti; logično bi bilo pretpostaviti da svi bolje razumemo konkretne reči. Čak su i  mnoge studije pokazale da u afazijama ljudi lakše imenuju konkretne nego apstraktne reči.  Kod pacijenata koji boluju od demencije ili imaju Alchajmerovu bolest dešava se isto. Štaviše, ne samo u afazijama, već i kod zdravih ljudi u različitim zadacima javlja se ovaj fenomen. To se uglavnom objašnjava pretpostavkom da konkretne reči imaju bogatiju semantičku reprezentaciju ili da se lakše pamte jer imaju i vizuelne nasuprot samo semantičkih karakteristika. Međutim, kod Nisima se dogodilo suprotno: on je lakše razumeo i imenovao apstraktne reči. Upravo zbog ovoga je bio predmet pažnje izraelskih naučnika koji su uradili detaljnu studiju njegovog slučaja. Naime, efekat koji se javio kod Nisima retko se javlja i u praksi i u istraživanjima.

Detaljno istraživanje Nisimovih verbalnih mogućnosti pokazalo je da je on u stanju da razume apstraktne reči a ima teškoće u razumevanju reči koje su krajnje konkretne. Kada bi pokušao da ponovi neke konkretne reči, služio se ‘’praznim govorom’’ i perseveracijama (nevoljno ponavljanje određenih reči ili rečenica), kao i nekim semantičkim parafazijama (izgovarao je pogrešne reči umesto onih koje je inicijalno nameravao ali slične po značenju, menjao slogove ili deformisao reči). Nije ispoljavao perseveracije kada bi pokušao da ponovi složene, apstraktne reči. Ovo ukazuje na to da se perseveracija javlja kada fonološki sistem ‘’proizvodi’’ reči bez odgovarajuće aktivacije semantičke leksike.

Isto je važilo i za lična imena – Nisim je mogao  da zapamti imena krajnje apstraktnih ljudi koje nikada nije sreo, na primer, likova iz Biblije – ali ne i ime svog sina ili  Baraka Obame. Ovo sugeriše da je konceptualno  skladištenje informacija o ljudima takvo da su neki  skladišteni sa vizuelnim atributima i da u tim slučajevima Nisim nije mogao da se seti njihovog imena ili informacija u vezi sa njima. U drugim slučajevima, kada je zapamtio ljude bez dodavanja vizuelnih karaktersitika, kao u slučaju biblijskih figura, mogao je lakše da prizove sećanje na njih.

Nisimova vizuelna percepcija bila je netaknuta, kao i pisanje po diktatu i raspored reči u rečenici.  Međutim, vizuelna percepcija imala je svoje osobenosti. U stanjima kao što je optička afazija, pacijent nije u stanju da vizuelno identifikuje objekat ali ga može prepoznati kada je predstavljen nekim drugim senzornim modalitetom. Nisim je pak imao kapacitet da imenuje objekte koji su vizuelno prezentovani. Takođe, za optičku afaziju karakteristično je da je očuvan spontani govor a kod Nisima nije bio očuvan u delu konkretnih reči.

Nisim je pokazao dosledno oštećenje u sledećim oblastima: imenovanje slika, imenovanje predmeta, imenovanje na osnovu taktilnih senzacija, definisanje pojmova. Takođe je pokazao loše rezultate na testu gde se tražilo da pronađe semantičke asocijacije između različitih slika. Kada su tražili da objasni konkretne reči, pokušavao je da ih definiše ali su ove definicije bile često netačne.

9af663a57569208dbd1f1b31470e7ed6

Takođe, kod Nisima je ovaj jaz postojao i u razumevanju– bolje je razumeo rečenice koje su sadržale apstraktne reči i imale apstraktan, pre nego konkretan smisao. Razumeo je smisao i preneseno značenje poslovica. Ovo je veoma informativan nalaz jer pokazuje da nije morao da prođe kroz fazu bukvalnog razumevanja poslovice i da možda nije ni neophodno razumeti bukvalno kako bi se doseglo figurativno značenje.

 

 

Referenca:

Gvion, A. & Friedmann, N. (2013). A selective deficit in imageable concepts: a window to the organization of the conceptual systemFrontiers in Human Neuroscience, 7. 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s