Uticaj loših iskustava u detinjstvu na mentalno zdravlje

Piše: Marica Stijepović

 

 

BW portrait of sad crying little boy covers his face with handsMnoga istraživanja su dovodila u vezu psihopatologiju u odraslom dobu, naročito samodestruktivna ponašanja i depresiju, sa  postojanjem negativnih iskustava kao što je iskustvo žrtve zlostavljanja u detinjstvu. Međutim, priroda ove veze nije sasvim jasna, s obzirom na to da su mnoga istraživanja korelativna po nacrtu, odnosno analiziraju postojanje istorije nasilja u porodici kod ljudi koji su već zatražili pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje. Čak se i sam termin ‘’zlostavljanje’’ odnosi na širok repertoar ponašanja, dok se pre devedesetih godina prošlog veka u obzir nisu uzimale varijable kao trajanje zlostavljanja, njegovo otkrivanje, širi porodični kontekst, odnos između deteta i zlostavljača. Stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja svakako će pretpostaviti da postoji veza između iskustva žrtve u detinjstvu i kasnijih teškoća u funkcionisanju. Ova veza je dokazana u mnogim istraživanjima, ali postavlja se pitanje kakva je tačno priroda ove veze? Koji su posredujući faktori, koji protektivni, a koji faktori (dodatnog) rizika?

Santa Mina i Galopova su uradile retrospektivnu metaanalizu kliničke literature koja se odnosi na povezanost seksualnog i/ili fizičkog nasilja koje je osoba pretrpela u detinjstvu sa samopovređivanjem, pokušajima suicida ili suicidnim ideacijama u kasnijem životnom dobu. Uprkos metodološkim nedostacima, može se reći da ove studije jesu pokazale više slučajeva samodestruktivnih ponašanja među ispitanicima koji izveštavaju o postojanju nasilja u detinjstvu. Trauma je definisana kao ozbiljno i neželjeno fizičko i/ili psihičko nasilje u detinjstvu, to jest pre osamnaeste godine.  Isključeni su slučajevi silovanja ili viktimizacije u odraslom dobu, kao i efekti prirodnih katastrofa, a ispitanici su morali biti stariji od šesnaest godina. Međutim metodologija se razlikovala: podaci su prikupljani, na primer, semistrukturisanim intervjuima ili upiticima ili su prikazivani kroz studije slučaja.

Karlin i Vord su zaključili da postoje dve definicije zlostavljanja: ono koje je objektivno uočeno i zasniva se na iskustvu koje se desilo pre određenog uzrasta, ali i subjektivno, koje podrazumeva identitet i doživljaj sebe kao zlostavljanje osobe. Oni su istraživali vezu između objektivnog to jest dokumentovanog zlostavljanja i subjektivnog doživljaja zlostavljanja s jedne i prevalence depresije kod žena s druge strane. Bazirano na detaljnom upitniku o zlostavljanju i načinu disciplinovanja u detinjstvu, procenili su da je oko 28% žena objektivno zlostavljano u detinjstvu. Svega 11% njih je zaista definisalo sebe kao žrtve, i među njima je bio najveći broj proporcionalno žena sa depresijom, dok je njih 56% bilo depresivno u grupi onih koje objektivno jesu bile zlostavljane ali se nisu tako definisale.

U nekim istraživanjima utvrđeno je da u kliničkoj populaciji sa dijagnozom poremećaja ličnosti dominiraju osobe koje su imale iskustvo žrtve zlostavljanja u detinjstvu, i to kako graničnog tako i antisocijalnog i narcističnog. S obzirom na to da su samodestruktivna ponašanja karkateristična za granični poremećaj ličnosti, dosta autora se bavilo vezom između ove dijagnoze i iskustva žrtve u detinjstvu. U mnogim slučajevima ova veza jeste pronađena. Međutim, ima istraživanja u kojima ona nije potvrđena. Zveig i saradnici pronašli su da je primenom multivarijantne analize seksualno ili fizičko zlostavljanje u detinjstvu bilo bez značaja kao prediktor samodestruktivnog ponašanja kod pacijenata sa graničnim poremećajem ličnosti – najvažniji faktor bila je sama dijagnoza, dok se ispitanici sa graničnim poremećajem nisu među sobom značajno razlikovali po upotrebi disocijacije kao mehanizma odbrane ili ispoljavanju samodestruktivnog ponašanja.

o-CHILD-ABUSE-facebook

Veza između iskustva zlostavljanja u detinjstvu i depresije najbolje je dokumentovana na uzorcima koji su se sastojali iz isključivo ispitanica. Međutim, po nekim autorima depresija nije direktna posledica ovakvih iskustava već je faktor rizika upravo razvijanje obrazaca ponašanja graničnog poremećaja ličnosti.

Problem sa svim ovim istraživanjima bio je u tome što su uzorci bili često mali, a i istraživači nisu polazili od značajne teorijske osnove –  tako da nisu u osnovi studija imali testiranje hipoteza. Ako se uzme u obzir i nekonzistentnost definicija zlostavljanja, nekonzistentnost opisa psiholoških posledica (samodestruktivno ponašanje, recimo, definisano je na kontinuumu od prejedanja do pokušaja suicida), teško je stvoriti jasnu i preciznu sliku o povezanosti ovih pojava. Takođe, ima autora koji objašnjavaju i genetskim faktorima činjenicu da dva deteta mogu biti izložena gotovo identičnim iskustvima a razviti potpuno drugačije obrasce ponašanja. Ovo ne znači da postoji poseban ‘’gen’’ za posttraumastki stresni poremećaj, ili za granični poremećaj ličnosti, ali da se transmisija ponašanja može odigravati i ovim putem uz uvažavanje kompletnog okruženja i psiholoških predispozicija dece.

U istraživanju grupe autora ove manjkavosti su otklonjene. Ne samo da je uzorak bio ogroman – preko 17 000 ljudi koji su se javili klinici u San Dijegu, u toku 3 godine, već je i pojam negativnih ranih iskustava bio operacionalizovan kroz koncept „štetnih iskustava iz detinjstva“ (ACE – Adverse Childhood experiences). Pokušaji suicida o kojima su izveštavali ispitanici dovedeni su u vezu sa brojem negativnih iskustava pre osamnaeste godine života. Ova iskustva uključivala su: emocionalno, fizičko i/ili seksualno zlostavljanje; člana porodice koji koristi drogu, mentalno je oboleo ili je u zatvoru; razvod ili rastavu roditelja; svedočenje porodičnom nasilju. Rezulatati su bili očekivani: pronađena je značajna veza između sucidalnosti i negativnih iskustava u detinjstvu. Po istraživanju ove grupe autora, oko 67% pokušaja suicida moglo se pripisati negativnim iskustvima u detinjstvu. Međutim, posredničke varijable bile su brojne: alkoholizam, zloupotreba droga i depresivni afekat, kada su uključeni u analizu, smanjili su značajnost ove povezanosti. Dokumentovano je da se različiti tipovi negativnih ranih iskustava kako su definisani u ACE konceptu često javljaju zajedno, i da vode ka zdravstvenim posledicama kao što su zloupotreba alkohola i droga te depresivan afekat, a sve ovo su zapravo faktori rizika za suicid ili pokušaj suicida.

Takođe, ovi autori su imali dobru teorijsku osnovu u neuronauci: naime, deca koja imaju traumatična iskustva imaju više problema u ponašanju i emocionalnoj samoregulaciji u kasnijem životu. Štaviše, teška iskustva mogu uticati negativno na rani razvoj mozga i na njegovo kasnije funkcionisanje. Deca koja su od najranijeg uzrasta izložena teškim iskustvima razvijaju mehanizam disocijacije kao odgovor na traumu i kasnije mogu razviti niz poremećaja koji su povezani sa ovim mehanizmom, od somatskih teškoća do anksioznosti. A zato što se mozak u prvim godinama života ubrzano razvija, to je jači i uticaj negativnih iskustava ako se jave u ovom periodu.

Little-girl_branding

Uz otklanjanje svih prethodnih ‘’manjkavosti’’, studija koja se bavi efektima ACE i dalje je retrospektivna.  Uvek se može desiti da ispitanici, a naročito oni sa traumatskim sećanjima, ne mogu ni da se sete događaja. Štaviše, što su bili mlađi i što je trauma bila teža, to je verovatnije da će patiti od neke vrste amnezije vezane za traumu. Longitudinalne studije ispitanika koji su preživeli zlostavljanje pokazuju da oni čak umanjuju značaj događaja. Ovo može rezultirati time da ispitanici sa teškim iskustvima budu svrstani u grupu onih koji nisu preživeli zlostavljanje.

S druge strane, uvek u ovakvim studijama ispituje se populacija koja je već potražila pomoć kod stručnjaka za mentalno zdravlje, to jest u konkretnom slučaju – koja je pokušala suicide. Logično je pretpostaviti da će ove osobe negativnije gledati na sebe, pa i svoje detinjstvo. Osobe koje su imale teška iskustva a nisu zatražile pomoć stručnjaka ostaju van dometa nauke te se ne mogu sa sigurnošću ispitati protektivni faktori.

 

 

Reference:

Santa Mina, E. E. & Gallop, R. M.(1998). Childhood Sexual and Physical Abuse and Adult Self-Harm and Suicidal Behaviour: A Literature ReviewCanadian Journal of Psychiatry, 43, 793-800.

Carlin, A.S. et al. (1994). The effect of differences in objective and subjective definitions of childhood physical abuse on estimates of its incidence and relationship to psychopathologyChildhood abuse & neglect, 18(5), 393-9.

Afif, T. O. et al. (2011). Childhood adversity and personality disorders: results from a nationally representative population-based studyJournal of Psychiatric Research, 45(6), 814-22.

Dubo, D. E. et al. (1997). Childhood Antecedents of Self-Destructiveness in Borderline Personality DisorderCanadian Journal of Psychiatry, 42, 63-69.

Zweig-Frank, H. et al. (1994). Psychological risk factors for dissociation and self-mutilation in female patients with borderline personality disorderCanadian Journal of Psychiatry, 39(5), 250-64.

Gladstone, G. L. et al. (2004). Implications of childhood trauma for depressed women: an analysis of pathways from childhood sexual abuse to deliberate self-harm and revictimizationThe American Journal of Psychiatry, 161(8), 1417-25.

Gladstone, G. L. et al. (1999). Characteristics of depressed patients who report childhood sexual abuseThe American Journal of Psychiatry, 156(3), 43-107.

Caspi, A. et al. (2002). Role of Genotype in the Cycle of Violence in Maltreated ChildrenScience, 297, 851.

Shanta, R. D. et al. (2001). Childhood abuse, household dysfunction, and the risk of attempted suicide throughout the life span: Findings from the adverse childhood experiences studyThe Journal of the American Medical Association, 286(24), 3089-3096.

Perry, D.B. & Pollard, R. (1998). Homeostasis, stress, trauma and adaptationChild and Adolescent Psychiatric Clinics of North America, 7(1).

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s