PsihoMisterije | Vanzemaljci, kradljivci sna

Piše: K.Z. Vuković

d5b06e1c2398781c88d498b361400335-d6mtmi5Pacijentkinja stara 55 godina, došla je na tretman zbog depresije i anksioznosti,  a njeni simptomi uključivali su i smanjenju koncentraciju, povremenu razdražljivost, gomilanje, otežano započinjanje i završavanje zadataka, kao i hroničan problem sa spavanjem.

Prepisani su joj odgovarajući lekovi posle čega joj se san samo delimično popravio. Nakon uspostavljanja poverenja sa terapeutom, pacijentkinja je prijavila da je od njene treće godine otimaju vanzemaljci, i da je strah da bi se tako nešto moglo ponovo dogoditi sprečava da spava noću, iako se poslednja otmica dogodila 5 godina ranije.

Iskustva tokom „otmica“ su uključivala porođaj, različita testiranja i preglede, ali i komunikaciju sa otmičarima. Iako su iskustva, kojih se seća izuzetno jasno, uglavnom zastrašujuća, pacijentkinja je smatrala da je imala i neke dobrobiti od njih, te da su joj se nakon jedne otmice popravile matematičke veštine.

Kao detetu joj je dijagnostifikovan poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, a izvestila je da je imala problema sa uspostavljanjem prijateljstava i da je, pored stalnog umora, bio prisutan i strah za ostale članove porodice. Nakon što je u osmoj ili devetoj godini pročitala knjigu o vanzemaljskim otmicama, zaključila je da opis odgovara onome što se njoj dešava. Kada je odrasla, pridružila se grupi podrške koju su činile osobe sa iskustvom sličnim njenom, gde se konačno osetila prihvaćenom. I dalje je osećala strah od svega što bi je podsetilo na neku od otmica, ali nikada nije mogla da opiše ili da nacrta vanzemaljsko lice.

Nakon ispitivanja utvrđeno je da pacijentkinja nema organskih pokazatelja psihoze, niti da je bila pod uticajem narkotika. Psihološka testiranja su takođe negirala psihozu i poremećaj ličnosti, a inteligencija se nalazila u opsegu prosečne. Osim otmica, pacijentkinja nije prijavljivala nikakve traumatske događaje iz detinjstva. Odbačene su i halucionoze povezane sa moždanim udarima, kao i lažna sećanja seksualnog zlostavljanja i povreda.

Nije postojala porodična istorija psihoze, ali je prijavila da su otac i sestra imali periodične poremećaje sna, praćene halucinacijama.

Ta informacija je usmerila dijagnostičara na paralizu sna.

Paraliza sna je prolazno stanje koje se dešava tokom REM faze, u fazi padanja u san ili u fazi buđenja, kada kognitivne i fiziološke komponente postanu privremeno desinhronizovane. Osoba postaje svesna svoje nemogućnosti da pomera telo, što može biti praćeno i halucinacijama različitog sadržaja, a epizoda obično traje nekoliko sekundi ili minuta. Procene koliki deo populacije je imalo iskustvo paralize sna variraju, a neke se kreću između 15 i 30%. Pojedini podaci pokazuju da je oko 5% populacije imalo epizode slične našoj pacijentkinji – doživljajno vrlo realističnu kombinaciju vizuelnih, auditivnih i taktilnih halucinacija. Oko 75% onih koji dožive paralizu sna, haluciniraće u bar jednom od čulnog modaliteta. Kotorii i Cheyne su u dve odvojene studije utvrdili da su faktori koji povećavaju verovatnoću paralize sna – nesanica, rad po smenama i spavanje na leđima (što vam i autorka ovog teksta može potvrditi, prim. aut.) Stanje obično prati snažno osećanje straha, blago peckanje po koži, otežano disanje, osećaj fizičkog pritiska i ponekad osećaj lebdenja, letenja ili padanja. Osobe koje su doživele paralizu sna, prijavljuju i da su videle jaka svetla ili čule glasno zujanje, a ponekad su osećale prisutnost ili videle različite zastrašujuće figure i oblike. Paraliza sna može da ostavi jake utiske na snevače, pa oni često traže objašnjenje tog iskustva. Tako su se „rodili“ inkubusi, sukubusi, okrivljene su veštice i demoni, a vanzemaljci su među najsvežijim posetiocima. Sam sadržaj halucinacija uslovljen je kulturom, pa tako vanzemaljce uglavnom vide pripadnici zapadnih kultura. Iako je uzorak McNally-ja i Clansy-jeve bio mali (10 ispitanika), oni su utvrdili da je većina „otetih“ ispitanika verovala u njuejdžovske ideje, kao što je predviđanje budućnosti ili astralna projekcija. Zanimljivo je da „živopisnije“ paralize sna češće doživljavaju osobe sklonije maštanju, ljubitelji čitanja i osobe koje veruju u neuobičajene pojave (kao što je telekineza i različite paranormalne pojave), što potvrđuje Halbourne-ov i Houran-ov konstrukt transliminalnost – tendenciju da psihološki sadržaj pređe granice svesnosti.

Sleep_Paralysis_by_CarlySanker

Vratimo se na našu pacijentkinju. Kao što je utvrđeno, ona nije imala nikakve organske ili psihološke smetnje i nema istoriju mentalnih bolesti u porodici. Nije patila od katapleksije (epizoda iznenadne mišićne slabosti) ili narkolepsije (poremećaj sna u kom mozak nije u mogućnosti da kontroliše uobičajen ciklus budnosti i spavanja). Pored toga, svi simptomi i opisi koje je navela i porodična istorija poremećaja sna ukazuju na opisanu paralizu sna. Činjenica da je obično spavala na leđima verovatno je doprinela epizodama. Kako joj se poslednja epizoda dogodila 5 godina pre nego što je potražila pomoć, nije rađena studija spavanja. Umesto toga, objašnjeno joj je o čemu se radi, uvaženo je kakve je to posledice moglo imati na njen privatni život (sama je prijavila gubitak posla i poremećen odnos sa majkom). Razjašnjeno joj je da su joj sećanja na “otmice” tako živa i jaka jer su joj oči bile otvorene tokom epizoda i da su ona mogla rezultovati simptomima postraumatskog stresnog poremećaja. Upućena je na psihoterapiju koja se u prvoj fazi usmerila na rad na PTSP, a kako je postizan napredak prešlo se na narativnu i suportivnu psihoterapiju, uz porodični sistem podrške za rad na poboljšanju odnosa sa ćerkom i majkom. Godinu dana nakon dolaska, pacijentkinja je prijavila značajan napredak, iako je i dalje imala problema sa spavanjem.

 

 

Reference:

Kinne, P. & Bhanot, V. (2008). „I’ve been abducted by aliens“Current Psychiatry, 7(7).

Clancy, S. et al. (2002). Memory distortion in people reporting abduction by aliensJournal of Abnormal Psychology, 111(3), 455-461.

McNally, R.J. & Clancy, S. (2005). Sleep paralysis, sexual abuse, and space alien abduction. Transcultural Psychiatry, 42(1), 113-122.

Thalbourne, A.M. & Houran, J. (2000). Transliminality, the Mental Experience Inventory and tolerance of ambiguityPersonality and Individual Differences, 28(5), 853–863.

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s