Knjiga „Osim ako“: Kada voljeno dete postane beskućnik

Piše: Marica Stijepović

osim_ako-kerol_silds_vKoncept normalnosti u porodičnoj psihoterapiji uveliko je relativizovan; normalnost se definiše kao funkcionalnost, a funkcionalna je ona porodica koja ima širok repertoar obrazaca i omogućava dostizanje ciljeva koje porodica postavlja. Ključna pitanja ne počinju sa zašto nego sa kako – kako se problem pojavio i kako biramo da ga rešimo? U funkcionalnim porodicama postoji struktura, ali je ona fleksibilna; postoji balans između bliskosti i autonomije. U rigidnim porodicama, recimo, ne postoje mogućnosti pregovora. Takođe, uverenja su vrlo značajna i odražavaju srž porodičnog funkcionisanja; često su povezana sa rodnim ulogama i filtriraju porodičnu percepciju. Uverenja mogu biti od pomoći ili odmagati u rešavanju problema ili krize koji zadese porodicu. Još jedan od kriterijuma je ispunjavanje zadataka životnog ciklusa.

U nekim porodicama, koje su veoma kohezivne i u emocionalnom smislu ‘’umrežene’’ – granice između članova su slabo propustljive – odlazak deteta iz porodice se doživljava kao izdaja. U romanuOsim ako” kanadske spisateljice Kerol Šilds, evidentan je ovaj sukob na relaciji odraslo dete – porodica – širi sistemi, uključujući prijatelje ali i ceo kulturološki kontekst. Kontekst se, paradoksalno, doživljava kao izgovor za izostanak promene – svet je zao, naročito prema ženama, i zato je bolje distanicirati se od sveta i vratiti se kući. Porodica se, razvojno gledano, nalazi u fazi životnog ciklusa – porodica koju napuštaju deca. Mogući simptomi koji se u ovoj fazi mogu javiti su problem sa mentalnim zdravljem, bilo kod roditelja bilo kod deteta; razvod roditelja; odlazak i ponovni povratak deteta. Svaki novi životni ciklus zahteva redefinisanje uverenja o ulogama.

U fazi u kojoj je najstarija kći napustila kuću, porodica prelazi u fazu porodice koju napuštaju deca. Očigledno je da se porodica do sada na adekvatan način, to jest bez pojave simptoma, borila sa zadacima životnih ciklusa. Međutim, nakon odlaska od kuće najstarija kći Nora se vraća s fakulteta s nekom vrstom nervnog sloma. Žali se majci da je ne zanimaju predavanja,da  više ne voli svog dečka, da je počela ‘’previše da voli svet’’. Majka uspaničeno predlaže da razgovara sa ocem, koji je u ‘’mladosti štošta prošao’’, a potom i da se ‘’ s nekim posavetuje, još danas da ode u hitnu pomoć’’. Njena reakcija na ponašanje kćerke je paničan strah od promene, od drugačijeg, od onoga što ne razume. Nora se potom ‘’iskrada’’ iz kuće, krajnje neobjašnjivo joj to majka koja je navodno luda od brige dozvoljava, i postaje beskućnik. Simptom ima paradoksalnu sliku: Nora je istovremeno otišla od kuće ali se nije osamostalila; njeni roditelji su je istovremeno pustili da ode ali joj još uvek plaćaju smeštaj u domu za beskućnike; pate zbog onoga što se desilo ali nastavljaju da plaćaju račune, pleve baštu, vode ljubav, kao da se ništa nije dogodilo. U stvari, cela porodica nastavlja da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, pateći za Norom kao ‘’prognanim članom’’ ali ne shvatajući svoj udeo u nastaku i rešavanju problema. Funkcionalna porodica priznaje uticaj stresa na sve svoje članove, ne samo na jednog; dok kod Norine porodice ovo nije slučaj. Zamrznuti su u vremenu i svojim ritualima i očekivanju da im se Nora ‘’vrati’’ – potpuno ista kao što je bila. Porodica ima rigidna pravila i svi članovi odlaze da vide Noru na pločniku na kome ona prosi, uvek na isti način i u isto vreme. Majka odlazi sredom, kada je obiđe, odnese joj paket sa hranom i potom pije kafu sa prijateljicom. Sestre sa njom provedu čitav dan na pločniku. Uvek idu autobusom i zato ne mogu da povedu porodičnog psa, za koga misle da bi je ‘’vratio’’. Zanimljivo je da roditelji imaju automobil, ali nikome za bezmalo godinu dana Norinog boravka na pločniku ne pada na pamet da bi sestre mogli da povezu roditelji automobilom, a i da povedu psa. Otac takođe  ide posebnim danima. Porodica samo jednom u punom sastavu odlazi u Toronto gde živi Nora, kako bi obišli dom za beskućnike u kome ona živi i koji će prećutno oni plaćati, ali ni tada ne odlaze da vide Noru. Sasvim slučajno, i kada se Nora razbolela, ‘’bio je petak; dan kada Tom prolazi kolima… da bi je načas video… nije bila tamo’’. Porodični rituali, koji imaju svoju draž i mesto u porodičnom životu, kada su suviše rigidni postaju način održavanja a ne rešavanja problema. Porodični načini provođenja vremena su rigidni; za večerom se jede topla lazanja kao simbol i metafora domaćinstva i toplog doma, uz zelenu salatu; na večeru kao i uvek dolazi baba dece, što joj majka dece signalizira spuštanjem zavese; niko ne pominje odbeglu kći; baba donosi desert; majka nutka članove porodice salatom. Baba se jedina delimično solidariše sa unukom beskućnicom, tonući takođe u tišinu i odbijajući da učestvuje u trivijalnom razgovoru, ali odbijajući i da saopšti svoju teoriju o tome zašto je Nora postala beskućnica. Porodica se dosledno opire promeni i preispitivanju sopstvenih obrazaca koji su doveli do problema.

3431838361_0f91ac98a1_z

Norine sestre nisu individualizovane; radi se o dvema potpuno adaptiranim adolescentkinjama, kakvima roditelji često opisuju siblinge identifikovanog pacijenta. One se trude da u svakodnevnom životu a i na porodičnim ručkovima pokriju prazninu koju Nora izaziva svojim odsustvom. Prazno ćeretaju; otvorena komunikacija među članovima porodice ne postoji. Čak i kada razgovaraju o Nori sa majkom, u stvari vode monolog u glas, bez prikaza majčinih komentara ili osećanja te bez bilo kakvog pomaka u komunikaciji. Reta navodi da su ‘’odlučne u pokušajima da dodatno ne opterećuju našu raspadnutu porodicu’’, što ukazuje na razvojno neprimeren vid brige dece za roditelje, a naročito majku.

Kako je roman pisan u prvom licu, vidimo samo perspektivu Norine majke Rete. Ovo je zanimljiva paralela sa činjenicom da je porodica zatvorena za različite priče i istine, i imaju samo jednu istinu, po kojoj su oni topla porodica puna ljubavi koju je najstarija kći privremeno napustila zbog nečeg strašnog što joj se dogodilo u spoljašnjem svetu. Prema Vajtejkeru, indikatori porodičnog rasta su spremnost na rast, a ne insistiranje na stabilnosti; povećanje tolerancije na apsurdnost života ali i aktiviranje snaga porodice kada je ona pod stresom. Sve ovo izostaje u porodici, a Reta se kao jedinom mehanizmu kopinga okreće – kulturološkoj analizi. Ubeđena je da je Nora odlučila da postane beskućnica zato što je shvatila da je ‘’kao žena osuđena na dobrotu, a ne na veličinu’’. Reta ne uviđa svoju ulogu u formiranju ovakvog Norinog stava, sve i ako on jeste bio Norina primarna motivacija, već piše fiktivna pisma marketinškim urednicima i urednicima enciklopedija koji se ne obraćaju na adekvatan način ženama. Reta ne preispituje svoj odnos prema kćerkama ni odnos sa mužem; deluje da je porodični sistem suviše krhk da bi izdržao ovakva suočavanja. Čak i od spoljnih glasova čuje samo one koji se uklapaju u njene teorije: ‘’faza’’; ‘’hormonalna stvar’’, kažu prijateljice, svekrva ćuti, psihijatar se apstraktno izražava itd. Na samom kraju pronalazi utehu u tome da je Norino ponašanje isključivo posledica posttraumatskog stresnog sindroma, kada je videla drugu bespomoćnu ženu, uz to pripadnicu manjine, kako se živa spaljuje na trgu u Torontu. Tokom bezuspešne pobune, Nora se razboljeva od upale pluća i simbolično kao i bukvalno vraća u poziciju male devojčice, koja spava u sopstvenom domu, a roditelji, baš kao da je beba, slušaju kako diše i boje se njenog odlaska.

Indikativno je da Noru niko nije pokupio sa ulice i vratio u dom dok se nije razbolela i bila spremna da se vrati u svoju ulogu dobre male devojčice. Čitaocu nije jasno zašto, a objašnjenja su neuverljiva – ‘’ustuknula je i počela glasno da vrišti’’. Reta objašnjava da nije ‘’želela na nju da vrši pritisak’’. Paradoksalno je da roditelji opravdavaju svoje nečinjenje poštovanjem Norine ličnosti i njenih izbora, dok u stvari uopšte ne žele da razumeju njenu ličnost i njene izbore. Kada joj nose poklone, nose joj one stvari za koje i sami znaju da će ih pokloniti drugim beskućnicima ili da ih neće uzeti. Međutim, čim se Nora razboli Reta se transformiše od majke koja je samo kružila kolima oko mesta gde kći prosi a kao najveću neprijatnost trpela što joj drugi vozači sviraju, i to uvek isključivo sredom – u majku koja celu noć presedi pored kćerkinog kreveta, ne sklopivši oka iako je prethodnih meseci spavala sasvim mirno.

01MODERNLOVE-superJumbo

Sam kraj romana je jasan: promena se nije odigrala, samo se bludna kći vratila u okrilje majke. ‘’U redu je, Nora. Sada znamo, Nora. Možeš to da ostaviš iza sebe. Dozvoljeno ti je da zaboraviš. Mi ćemo pamtiti umesto tebe, uspomenu nad uspomenama, rado ćemo to učiniti, osim ako ne budemo postavljali pitanja.’’ Postaviti pitanje znači preispitati ono što se dogodilo; postaviti pitanje znači biti spreman za odgovor – da li mlada Nora zaista želi da zaboravi svoj pokušaj da bude u svetu? Upravo zbog nemogućnosti da se pitanja uopšte postave, porodica nije ništa naučila iz ovog iskustva, nije u stanju da ga integriše već samo da se potrudi da ga zaboravi. Mnogo više nego feministički pamflet, “Osim ako” je priča o neuspehu jedne  porodice da se uhvati u koštac sa životnom fazom osamostaljivanja dece i da proširi svoje životne obrasce i uverenja tako da mogu da obuhvate potrebe svih njenih članova – a naročito onih koji imaju povećanu potrebu za autonomijom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s