Verterov efekat: Uticaj medija na samoubistva

Piše: Marica Stijepović

robin williams 2
Primer senzacionalističkog izveštavanja o suicidu.

Kada god pišemo o zabludama o samoubistvu, jasno naglašavamo da otvoren razgovor na ovu temu nije ‘’okidač’’ niti može dati ideju osobi koja je već nije imala. Važno je razgovarati na otvoren i neosuđujući način sa osobom za koju smo u sumnji i strahu da bi mogla imati suicidne ideacije. Klinička praksa pokazuje da se takav razgovor često doživljava kao olakšanje. Međutim, da li je tako i sa izveštavanjem u medijima? Još 1974. je sociolog Dejvid Filips utvrdio pozitivnu vezu između izveštavanja medija o suicidu i povećanja broja samoubistava – broj samoubistava bio je povećan nakon izveštavanja na naslovnim stranama o samoubistvima.

Bavljenje ovom temom je od velikog značaja jer je samoubistvo veoma važno pitanje za sve profesionalce u oblasti mentalnog zdravlja. Samoubistvo nije moguće predvideti ali je moguće uticati na neke faktore kako bi se broj samoubistava smanjio. Navodno je Geteova knjiga Jadi mladog Vertera u kojoj glavni junak na kraju knjige izvršava samoubistvo, izazvala talas samoubistava u Evropi, i čak je skovan pojam ‘’imitativno samoubistvo’’. Filips je čak ovaj efekat nazvao Verterovim efektom. Međutim, vrlo je moguće da ovo nije bio prvi primer ‘’zaraze’’ samoubistvom, jer su navodno i Šekspirovi Romeo i Julija inspirisali mnoge mlade parove. Stoga je zdravorazumski pretpostaviti da čitanje i slušanje o samoubistvu može podstaći imitativna ponašanja, a naročito kod adolescenata. Kasnije su samoubistva Hideta Matsumota i Kurta Kobejna imala sličan efekat.

Jedno istraživanje na Univerzitetu u Kvebeku, sprovedeno na 100 studenata, prosečnog uzrasta 23 godine, pokazalo je da postoje negativne kognitivne i emocionalne reakcije, pa čak i disocijativni mehanizmi i potiskivanje, kao rezultat izlaganja prikazivanju suicida u filmovima. Oko 70% ispitanika navelo je da su bili pod stresom kao posledica izlaganja, od kojih trećina navodi da je imala emocionalne reakcije danima ako ne i nedeljama nakon izlaganja. Ogroman broj ispitanika naveo je da su bili mentalno preokupirani sadržajima a neki su imali čak i intruzivna sećanja. Emocionalna reaktivnost i sklonost mehanizmu disocijacije su bili značajni prediktori negativnih reakcija na izlaganje fiktivnim samoubistvima. Ispitanici koji su naveli da im je ‘’palo na pamet’’ da imitiraju protagonistu filma bili su pod tri do četiri puta većim rizikom da budu suicidalni. Autori su zaključili da se ovaj nalaz može generalizovati te da prikazi samoubistava u elektronskim medijima provociraju stresne reakcije koje u većini slučajeva mogu uzeti formu mentalne preokupacije, opsesivnih misli i jakih osećanja vezanih za suicid. Scene suicida su probudile osećanja bespomoćnosti i užasa kod većine ispitanika, a kod 13% njih su ove reakcije bile praćene strahom da bi i sami mogli da preduzmu nešto slično.

Svakako se može zaključiti da ljudi koji su i  prethodno imali suicidne ideacije mogu biti ‘’pokrenuti’’ prikazom sucida na filmu. Studija Klausa Jonasa u Nemačkoj bavila se analizom ukupne učestalosti samoubistava u nemačkoj saveznoj državi Baden-Virtemberg u odnosu na poznata samoubistva koja su medijski propraćena. Kvazieksperimentalnom metodom i regresionom analizom dobijeni su rezultati koji pokazuju značajno povećanje u nedeljama koje su sledile nakon vesti. Ovaj rezultat u celosti je saglasan sa teorijom o imitativnom efektu. Svi ovi, kao i mnogi drugi konzistentni nalazi naveli su novinare da naprave neku vrstu ‘’vodiča za izveštavanje o samoubistvu’’, koji ne podrazumevaju cenzuru već prepoznavanje rizika i izveštavanje na način koji podiže svest o suicidu a ne vodi riziku od imitativnog efekta. Recimo, jedna od preporuka je da se ‘’samoubistvo’’ uopšte ne stavlja u naslov već u samu priču. Ako je samoubistvo izvršila poznata osoba, akcenat treba staviti na teškoće i problem sa mentalnim zdravljem sa kojima se borila, umesto da se ova smrt oslikava kao glamurozna. Rok zvezde često doprinose glamurizaciji prerane smrti kroz promovisanje mita “umri mlad“, a poslednji primer je Lana del Rej. Važno je da mediji ne prenose ponavljano priče o samoubistvima poznatih, kao i da ne naglašavaju način samoubistva i lokaciju.

copycat

Stiven Stek sa Vejn Stejt Univerziteta je uradio analizu 42 studije o medijskim pričama o suicidu. Njegovo istraživanje identifikovalo je tri moguća objašnjenja za ovaj dobro dokumentovani efekat: jednostavna imitacija, jer ljudi sa problemima identifikuju se sa drugim ljudima koji imaju probleme pa mogu pribeći i istom načinu rešavanja problema; drugo je identifikacija sa poznatim ličnostima koje se doživljavaju kao superiorne, a prema francuskom sociologu Gabrielu Tardeu verovatnija je identifikacija sa onima koje doživljavamo kao superiorne (čak je po ovom autoru medijska pratnja suicida poznate ličnosti mnogo uticajnija od priče o suicidu ličnosti koja nije poznata). Dr Stek navodi da je treći faktor vezan za veću receptivnost određenih uzrasnih ili polnih grupa na ovakve vesti, što još uvek nije dovoljno istraženo.

Svako samoubistvo sadrži i želju da se umre ali i ‘’apel’’, poziv u pomoć. Naročito kod adolescenata je nivo apela visok. Prikazivanje ožalošćene porodice i naglašavanje strašnog efekta suicida na porodicu može učiniti, paradoksalno, da suicid privlačnije izgleda – kao legitimno sredstvo za privlačenje pažnje.

Takođe, smatra se da detaljno izveštavanje o načinu samoubistva može kod vulnerabilnih pojedinaca da dovede do toga da imitiraju ovaj način, a prikaz suicida kao romantičnog ili herojskog čina može dovesti do identifikacije sa žrtvom, baš kao i prikaz ovog čina kao nečega što se ‘’desilo’’ i to ‘’iznebuha’’ osobi koja je bila ‘’inače sasvim zdrava’’. Novinari često odlaze kod članova porodice da ih pitaju o preminuloj osobi, dok su oni još u stanju šoka i negiranja onoga što se desilo, uključujući i negaciju da jesu postojali znaci upozorenja, tako da njihovi iskazi nisu pouzdani i upravo stoga ih ne treba kao takve prezentovati u medijima.  Umesto toga, mnogo je odgovornije ukazivati na vezu koja postoji između suicida i mentalnih oboljenja, kao i potencirati da su mentalne bolesti visoko izlečive.

 

Featured Photo Credit: The Daily Beast

Reference:

Pouliot, L. et al. (2011). The Werther effect reconsidered in light of psychological vulnerabilities: results of a pilot study. Journal of Affective Disorders, 134(1-3), 488-96. 
Jonas, K. (2011). Modelling and suicide: A test of the Werther effect. British Journal of Social Psychology, 31(4), 295- 306. 
Machlin, A. et al. (2012). Reporting suicide: Interpreting media guidelines. Australian Journalism Review, 34(2), 45-56. 
Stack, S. (2000). Media Impacts on Suicide: A Quantitative Review of 293 Findings. Social Science Quarterly, 81(4), 957- 971.

 
 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s