Šerlok Holms je u pravu: Hladni razum ispred osećajnosti

Piše: Sanja Dutina

Kada kažemo da je neko empatičan, podrazumevamo da je u stanju da se postavi na mesto drugog, da oseti tuđe emocije kao sopstvene, i da razume mentalna stanja i emocije drugih ljudi. Ovaj koncept, koji datira još od nemačkog filozofa Teodora Lipsa koji 1880. godine pominje „einfuhlung“ („u-osećanju“), zavređuje sve veću pažnju psihologije i srodnih disciplina. Zaki i Ochsner u magazinu Nature Neuroscience otvaraju neka ključna pitanja i probleme, poredeći psihološke modele empatije i rezultate neuronaučnih studija.

Iako intuitivno znamo šta je empatija, pregledom literature pa i u svakodnevnom govoru primećujemo da se prilikom opisa koriste različiti termini koji se preklapaju,  dok se ponekad zanemaruje da u njenoj osnovi leži nekoliko procesa. Zaki i Ochsner sve ove termine dele na osnovne tri grupe tj tri procesa empatije: 1) Deljenje iskustava i unutrašnjih stanja (ako vidimo da je neko tužan, i mi se rastužimo), koje najčešće označavano kao afektivnu empatiju; 2) Mentalizacija– uzimanje u obzir i razumevanje koja su osećanja u pitanju i odakle potiču, a nalazimo je još pod imenom kognitivna empatija, preuzimanje perspektive ili teorija uma; 3) Prosocijalna briga- motivacija da poboljšamo nečije emotivno iskustvo (da nekome umanjimo patnju).

Odnos ova tri procesa nije do kraja jasan, iako je pretpostavka da međusobnim dejstvom afektivna i kognitivna empatija dovode do prosocijalne brige. Ipak, ako pogledamo rezultate istraživanja i raščivijamo terminologiju, dolazimo do drugačijeg zaključka o tome šta je ključno za prosocijalno ponašanje.

Marjanović i saradnici u svom radu „Who helps natural disaster victims?“ pronalaze da je preuzimanje perspektive ili kognitivna empatija važnija od samih emocija (afektivne empatije), u predviđanju ko će pomoći žrtvama prirodnih katastrofa. Uz to, jasno su pravili razliku između namere da se pomogne i realnog pružanja pomoći. Jedno drugo istraživanje pokazuje da za prosocijalno ponašanje nisu ključne individualne razlike u empatiji, već teorija uma, a videli smo da teorija uma odgovara opet kognitivnoj empatiji. Sami autori su ovde upali u terminološku zabunu jer empatiju svode samo na afektivnu komponentu.

Treće istraživanje krenulo je od pretpostavke da regulacija emocija, kao sposobnost da menjamo i vršimo kontrolu nad svojim emocionalnim reakcijama, posreduje između afektivne i kognitivne empatije kako bi došlo do odgovarajućeg prosocijalnog ponašanja. Onaj ko je u stanju da najbolje reguliše uzbuđenje, tako da ne doživi stres pred tuđim emocijama i previše se fokusira na sebe, biće spreman da pomogne drugima. Postoji nekoliko vrsta regulacije emocija, a ovde je ključno kognitivno preformulisanje u cilju smanjenja negativnih osećanja. Recimo, stresnu situaciju procenjujemo kao mogućnost da nekome pružimo podršku umesto da tu osobu označimo kao emocionalno nestabilnu a samo iskustvo kao neprijatno. Fokusiramo se na konstruktivnu pomoć, umesto na one delove situacije koji nas odbijaju i koje nam se ne dopadaju. Kognitivno preformulisanje se dovodi u vezu sa većim životnim zadovoljstvom, većim brojem bliskih odnosa, manje depresivnih simptoma. Zaključak ove studije je da ovaj vid regulacije emocija posreduje između afektivne empatije i prosocijalnog ponašanja, ali samo ukoliko je preformulacija niska ili prosečna. Pošto je preformulacija visoko korelirala sa kognitivnom empatijom, sledi da su dosta slične, a autori napominju da je ovo još jedan dokaz da kognitivna empatija dovoljna da se neko odluči za prosocijalno ponašanje, čak i u odsustvu afektivne empatije.

7yIqzcc9m5Tg5d6m3Zr0cE4Fkih

Da bi sve bilo jasnije, postavimo stvari ovako: da bismo nekome pomogli, dovoljno je da razumemo tuđe emocije i da smo u stanju da preuzmemo perspektivu druge osobe, čak i u odsustvu osećanja. Kome ovaj profil najbolje odgovara? Onome ko je izjavio: „Ljubav je stvar osećanja i kao takva suprostavlja se čistom, hladnom razumu koga ja cenim iznad svega“, dakle- Šerloku Holmsu. Popularni detektiv je dokaz i primer da je ključ efikasne pomoći u kognitivnoj empatiji, teoriji uma ili kako god je drugo nazvali.

U jednom od prethodnih tekstova, kada smo pisali o diskusiji koja se povela oko empatije, naveli smo da Pol Blum kao argument protiv empatije ističe da je podložna predrasudama: „…verovatnije je da ćemo osećati empatiju prema ljudima koji su aktraktivni, ili onima iz naše kulturne, etničke, društvene grupe.“ Ovo zaista stoji u odnosu na afektivnu empatiju, tj deljenje osećanja sa drugima, koje je izgleda selektivno i puno predrasuda.  I bez osećanja, razumevanje je dovoljno da nam bude jasno koje je poželjno ponašanje u odnosu na različite situacije. Dovoljno jak argument u odbranu povezanosti altruzima i empatije.

Neurološki nalazi govore o tome da  afektivna empatija kao iskustvo osećanja tuđih emocija, i kognitivna empatija kao razumevanje tuđih emocija, podrazumevaju potpuno drugačije neuralne sisteme koji se uopšte ne poklapaju.  Ipak, problem ovih studija je što se zasnivaju na pasivnom iskustvu ispitanika. Da bismo nešto više saznali o tome kakav je odnos dva pod-sistema empatije, neuronauke bi trebalo da u svoje eksperimente uključe i ponašanje i povežu ga sa moždanom aktivnošću.

Adam Smit smatra da je evoluciono, prirodno selekcija uticala na to da se afektivna i kognitivna empatija razviju kao odvojeni, ali ipak komplementarni sistemi. On predviđa poremećaje empatije  u odnosu na kombinaciju stepena razvijenosti oba procesa. Tako ljudi sa kognitivnom empatijom a minimalnom afektivnom empatiju ne moraju tu sposobnost da iskoriste uvek za dobro kao Šerlok Holms, jer mogu biti kompetitivni, hostilni, spremni na sve kako bi se domogli cilja. Za planiranje ratova je takođe ključna kognitivna, jer u odsustvu afektivne nema inhibicije nasilja. Smit hipotetiše da poremećaj empatije odgovara određenim psihijatrijskim poremećima. Iako se dijagnoza autizma opisuje kao nedostatak empatije uopšte, prema njegovim rečima, pravilnije je da pretpostavimo nedostatak kognitivne uz visoku afektivnu empatiju. Austični ljudi tvrde da su u stanju da dele tuđe emocije, a roditelji takvu decu opisuju kao nežnu i brižnu. Moguće je emocionalno empatišu, iako nisu u stanju da izraze svoje emocije na otvoren i uobičajen način, jer bez kognitivne komponente ne mogu da ponude adekvatnu pomoć drugima. Kako glasi savet iskusnog stručnjaka: „Nije tačno da su potpuno indiferentni, jer dete sa autizmom može zapasti u distres usled emocionalnog ponašanja drugih ljudi. Dete je najopuštenije kada mu se priđe mirno sa minimalnim emocionalnim sadržajem.“  Jedno je namerno izbegavanje osećanja, a drugo neosetljivost na osećanja. Moguće je da deca sa autizmom namerno izbegavaju socijalne situacije u kojima se izražavaju jake emocije, bilo pozitivne ili negativne, jer im je teško da ih shvate i predvide bez razumevanja osećanja. Rezultati upravo ukazuju na to da autizam podrazumeva smanjenu aktivnost oblasti mozga koje su povezane sa mentalizacijom tj kognitivnom empatijom.

houseofcards-660x374

Poznato je da psihopatiju i antisocijalni poremećaj ličnosti karakteriše niska afektivna a visoka kognitivna empatija. Pošto ih ne ometaju osećanja, a jako dobro shvataju tuđe misli, emocije i motivaciju, u stanju su da lako manipulišu i obmanjuju druge ljude. Shizoidni poremećaj ličnosti odgovara modelu u kom su niske i kognitivna i emocionalna empatija, jer takve osobe nisu u stanju da osećaju i dele duboka osećanja prema drugima. Ne znaju ništa o moralu i socijalnim konvencijama, indiferentni su a ponekad zbog svega toga i nanesu štetu drugim ljudima.

Na kraju, preostaje nam model u kom su visoke i kognitivna i afektivna empatija, a prema Smitu odgovara profilu onih koji pate od Vilijamsovog sindroma. Nažalost, zbog deficita u inteligenciji, aktivnost mentalizacije je verovatno narušena. Iako ovaj sindrom deluje kao potpuna suprotnost autizmu, upravo razvijenost emocionalne komponente i hiperosetljivost može da objasni zašto se ove dijagnoze ponekad preklapaju i pronalaze kod istog deteta.

Iako Smitove hipoteze deluju primamljivo, i za neke je moguće naći podršku u istraživanjima, za dalju potvrdu potrebno je još istraživanja. Sam koncept empatije obećava, ali nadamo se da studije neće zapasti u zamku da se podaci tumače kao značajniji i širi od onoga na šta upućuju, i da izgube dodir sa realnošću.

 

Reference:

Zaki, J. & Ochsner, N.K. (2012). The neuroscience of empathy: progress, pitfalls and promiseNature Neuroscience, 15(5), 675-680.

Einolf, C. (2012). Is Cognitive Empathy More Important than Affective Empathy? A Response to “Who Helps Natural-Disaster Victims?”Analyses of Social Issues and Public Policy, 12(1), 268-271.

Artinger, F. et al. (2014). In Others` Shoes: Do Individual Differences in Empathy and Theory of Mind Shape Social Preferences?PLoS ONE, 9(4).

Lockwood, P.L. et al. (2014). Emotion Regulation Moderates the Association between Empathy and Prosocial Behavior. PLoS ONE 9(5).

Smith, A. (2006). Cognitive empathy and emotional empathy in human behavior and evolutionThe Psychological Record, 56, 3-21.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s