Edip na Dolanov način: O filmu „Mommy“

Piše: Ana Perović

mommy-poster-dolan

 

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Ukoliko ste slutili da Ksavijer Dolan, nakon filmskog debija kroz obračun sa idejom ubistva sopstvene majke, tek počinje s obradom te teme – bili ste u pravu. Od osvete koju sin priređuje majci u „Ubio sam majku“, reditelj prelazi na prikaz izazova koji stoje na putu majčinskoj ljubavi prema problematičnom sinu u ostvarenju „Mamica“. Ako prvo delo posmatramo kao omaž adolescentskom besu sina koji se sukobljava sa majkom (koju smatra manipulativnom malograđankom), potonje bi se moglo sagledati kao iskupljenje za prvobitnu pristrasnost u pripovedanju. Crpeći inspiraciju iz autobiografskih motiva disfunkcionalnog odnosa majke i sina, reditelj ovog puta pokazuje mnogo kompleksnije shvatanje materinstva i njegovih teškoća. „Kad sam režirao „Ubio sam majku“, osećao sam želju da kaznim svoju mamu. Kroz „Mamicu“ tragam za njenom osvetom. Ne pitajte…“, izjavio je Dolan na festivalu u Kanu.

U zamišljenoj Kanadi na snagu stupa kontraverzni zakon koji omogućava roditeljima dece sa problemima u ponašanju da brigu o njima prepuste institucijama, bez sudskog procesa. Ovo pravo mogu da iskoriste porodice u lošoj finansijskoj situaciji ili one kod kojih postoji rizik od nanošenja štete fizičkom ili mentalnom zdravlju. Porodica protagonista filma pripada obema kategorijama, a čine je samohrana majka Dajen (Di) i njen petnaestogodišnji sin Stiv.

Dajen upoznajemo dok, u sekundama nakon sudara koji je mogao da završi fatalno, raskrvavljene glave odgovara na poziv iz ustanove u koju je Stiv smešten. Izbačen je nakon što je podmetnuo požar i jednom dečaku naneo teške opekotine. Stiv je, nakon smrti svog oca pre tri godine, počeo da praktikuje razne oblike delinkventnog i antisocijalnog ponašanja. Ubrzo potom, dijagnostikovan mu je ADHD i poremećaj vezivanja.

Dostojanstvena četrdesetogodišnjakinja sa visokim potpeticama, zvonaricama sa šljokicama i dubokim dekolteom, pri susretu sa predstavnicom institucije demonstrira svoj arogantni bunt. Predstavnica i ona se, po svemu sudeći, poznaju od ranijih institucionalizacija Stiva, pa Dajen dobija predlog da razmotri smeštanje sina u popravni dom, naročito s obzirom na pravo koje joj omogućava novi zakon. Dok diskredituje efikasnost ustanove,  trivijalizuje ozbiljnost problema, ismeva žrtvu požara i zabavlja se dok sluša kako Stiv psuje osoblje, Di se brani od preplavljujuće bespomoćnosti i očaja što je Stiv vraćen nazad njoj na staranje. „Najgore što možete učiniti detetu sa problemom jeste da verujete da ste ono ili vi nepobedivi. Samo zato što nekog volite, ne znači da ga možete spasiti“, upozorava je sagovornica. „Ljubav nema ništa s tim. Dokazaćemo skepticima da greše“, ponosito odgovara Di.

Dajen je portretisana kao žena koja teško oseti frustraciju i nemoć (pa samim tim i tugu) usled životnih problema (dugova koje je pokojni muž ostavio, siromaštva, sina koji boluje od mentalnog poremećaja), već se od njih brani forsiranjem dobrog raspoloženja. Kada joj, na postojeće probleme dolazi i Stiv na staranje, očaj potiskuje ponositim stavom da se neće predati uprkos svemu, pri čemu Stiva vidi kao partnera u toj odluci. Ideja o „njih dvoje protiv ostatka sveta“ ostaje prisutna od početka do kraja filma – iz nje oboje crpe značajan deo svojih identiteta. Unutar ove ideje leži simbiotska povezanost majke i sina ilustrovana kroz gotovo nepostojeće granice u odnosu. Oni, zapravo, gotovo da ne postoje van tog odnosa.

Ipak, Dajenina čežnja za slobodom od tereta odnosa sa sinom nazire se od početka i umnogome obeležava kraj filma. Njen zamor otežavajućim okolnostima najbolje se vidi u mehanizmima odbrane kojima pribegava u susretu sa novim problemima. Kada joj kesa za namirnice pukne na sred puta ili stigne obaveštenje o tužbi koju protiv njih pokreću roditelji dečaka žrtve požara, ona reaguje zgrčenim osmehom i kratkom paralizom tela, nakon koje nastavlja da radi šta je započela.

mommy-film-review-movie-review-canadian-xavier-dol21

Bivajući sama primer osobe sa problematičnom kontrolom besa, koja dosta psuje i puši, njeni pokušaji da Stivu ta ponašanja zabrani osuđeni su na propast. Kada Stiv,  željan da se pobrine o majci, odlazi u krađu iz koje se vraća sa namirnicama i poklonom za nju – zlatnom ogrlicom na kojoj piše „mamica“ (engl. Mommy). Shvativši da je poklon ukrao, ona ne može da kontroliše svoju besnu reakciju, te baca ogrlicu na pod. Odbacivanje poklona on doživljava kao odbacivanje njega samog, što uzrokuje preplavljenost osećanjem besa kojim ne vlada. Konflikt prerasta u fizički obračun, u kom se Di se brani nasiljem, ostavljajući sina sa posekotinom na butini. U ovom začaranom krugu loše emotivne regulacije i kontrole impulsa, Stiv zna da se majka oseća krivom jer je, iz sopstvene nemoći, reagovala napadom na njega. Osećanjem njene krivice (i straha) Stiv manipuliše tako što joj prkosno pali cigaru pred očima, čime joj poručuje da je u njegovim očima izgubila moć autoriteta i uzora.

U njihove živote ovde ulazi jedina osoba koju primaju u svoju blizinu – komšinica Kajla koja je u depresivnoj epizodi i ima misteriozni poremećaj govora koji joj umnogome ograničava ekspresiju. Verovatno da je upravo zbog te odlike bila novi član koji se može uklopiti u vikom prezasićenu atmosferu ovog doma. Kajla postaje Stivova učiteljica i prijateljica Dajen.

Uz Kajlu kao jedini oslonac, Dajen prihvata načine na koje joj Stiv pruža utehu, nesvesna toga koliko je Stivova zavisnost od nje i njihovog odnosa destruktivna. Okupirana sopstvenim stanjem, ona se ne bavi time kako njeno ponašanje utiče na sina. Čini se da to nikako ne predstavlja novinu u ovom odnosu. Već iz prvih kadrova, jasno nam je da se Stiv pozicionira u ulogu partnera svoje majke – na psihološkom, pa i na telesnom planu, što ona dopušta. Rivalizuje se sa komšijom koji joj se udvara, napominje da je ovaj samo želi odvesti u krevet (što mu je nepodnošljivo), dok sebe vidi kao majčinog zaštitnika, onog koji će da je zbrine i čuva. Di na ovo ponašanje gleda sa simpatijom, pripisujući ga Stivovom gubitku oca. Na nesvesnom planu, i ona sama održava identifikaciju svog preminulog muža sa sinom. Time posredno podržava njegova zaštitnička osećanja, ali i seksualnu tenziju prema njoj. Frojdovim rečnikom, mogli bismo reći da je u odnosu Stiva i Di došlo do gubitka oca, pre nego što je Edipalni kompleks razrešen, te Stivova želja za majkom ostaje u statusu realne žudnje.

U sceni kada Dajen plače jer ostaje bez posla, Stiv je teši ističući da su njih dvoje tim i da je ovo tek prva bitka sa svetom. Scena završava Stivovim gestom prekrivanja majčinih usta šakom, i poljupca koji joj preko šake upućuje, a koji Di ignoriše, preplavljena sopstvenim emocijama. Tako se u njihovom odnosu prećutno održava fantazija u kojoj su oni i porodica, i romansa, i simbioza. Majka takav oblik odnosa ne napušta iz kombinacije sopstvenih potreba koje zadovoljava u njemu i krivice koju bi osetila ako bi odbila da sinu pruži ljubav na način na koji je on želi. Možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je majčina nesposobnost da očuva granice sopstvene uloge značajno doprinela izostanku Stivovih kapaciteta za prepoznavanje i poštovanje granica u ovom, pa i u drugim odnosima.

mommy-film-review-movie-review-canadian-xavier-dol41

Sin se, s druge strane, ove forme odnosa drži jer je njegovo postojanje definisano spram majke. Majka je jedini njegov objekat ljubavi i žudnje. Zarobljen je u strepnji da ga majka ne voli koliko on nju, da će prestati da ga voli, dok on nju neće, ili da će zavoleti nekog drugog više nego njega. Mogućnosti da sebi potvrdi nešto od navedenog opstaje kao stalna opasnost koja bi mogla dovesti  smisao njegovog života u pitanje. Tokom filma pratimo kako Stiv proživljava iskustva koja mu potvrđuju i opovrgavaju te hipoteze, kao i njegov trud da majci pokaže svoju nežnu, emotivnu stranu. Jedna od najdirljivijih scena u filmu jeste kada on, tokom dejta majke i komšije na kom je prisutan, bira da ne bude uobičajeno destruktivan i prestaje sa diskreditovanjem majčinog potencijalnog partnera. Uzima mikrofon i na karaokama majci peva Bočelijevu pesmu „Vivo per lei“ (ital., „Živim za nju“). Ona ga ignoriše, nesvesna značenja koje takav gest za njega ima. Fokusirana je na flert sa komšijom koji je advokat i ujedno njihova jedina šansa da steknu neku pravnu pomoć u tužbi koja je pokrenuta protiv Stiva. Atmosfera mesta je potpuno neprimerena pesmi, i ovaj nespretni pokušaj da ljubav prema majci izrazi na konstruktivan način – završava fijaskom.

U momentu Dajeninog kraha nad propalim dejtom i posledicama koje će to imati na njihove živote, sve što slutimo tokom filma – izlazi na videlo. U njoj su se, od Stivovog povratka, akmulirala snažna osećanja frustracije i nemoći da spreči sina da sabotira njene pokušaje da im pomogne. Nesvesna veličine emotivne povrede koju mu nanosi, ona sinu poručuje da zbog njega ona nema život, ni posao, ni druge odnose. Ono čega Dajen nije svesna, jeste da u ključnim trenucima, kada na neki način zavise od treće osobe, zajedno izigraju tu šansu. Udruženi, u ljubavi, i destrukciji, pokušavajući da zaštite jedno drugog, zapravo eliminišu pokušaje drugih da im pomognu i ostaju u svom ludilu u dvoje.

Nakon ovakvog ispada prema Stivu, Dajen je ophrvana krivicom – jer ne može pomoći svom sinu, jer ga odbacuje, jer je od njega već morala da odustane i strepi da će morati opet. Među roditeljima dece koja imaju neki oblik hroničnih problema, ponekad se mogu javiti misli o tome kako bi bilo lepo da izvora tih problema nema u njihovim životima, a koje su praćene snažnim osećanjem krivice. Jedna od čestih (ponekad nesvesnih) posledica osećanja krivice roditelja prema detetu jeste odluka da se iskupljenje postigne kroz povećanu propustljivost granica. Već u prvoj sceni nakon kraha, erotska napetost između dva lika kulminiraće Stivovim eksplicitnim ljubljenjem majke, koje ona ovog puta prekida sa zakašnjenjem. Mada je ovo drastičan primer, važno je napomenuti da kada roditelj, usled krivice, ima naviku da razlabavi granice koje pokušava da uspostavi s detetom, to može imati izuzetno loše posledice na razvoj. Na psihološkom planu, takva dinamika sabotira razvojni proces separacije i formira podlogu za zavisnost od odnosa sa roditeljem i ponavljanje ovog obrasca u drugim odnosima.

MOM-S

Svesna da im preti tužba u kojoj se traži odšteta za dečaka u iznosu koji ne mogu da plate, Dajen se odlučuje da iskoristi pravo s početka teksta. Krišom odvozi Stiva u jednu od institucija gde se rastaju uz dramatičnu prisilnu hospitalizaciju. Razdvojen od one za koju živi, Stiv u ludačkoj košulji i pod dejstvom lekova, majčinoj sekretarici na telefonu izjavljuje ljubav i izvinjava se za svoja pređašnja ponašanja. Doživevši iznova njenu nedostupnost kao odbacivanje, Stiv koristi trenutak nepažnje medicinskih tehničara i skače kroz zatvoreni prozor. Kadar se zamrzava njegovom radosnom skoku kojim kao da beži nazad majci.

5 thoughts on “Edip na Dolanov način: O filmu „Mommy“

  1. Ovaj clanak kao da pokazuje dobru vestinu psihijatrijskih izvestaja (ili psijatrizovanih psihologa), ali masi poentu umetnickog izrazaja kroz jednu tradicipnalnu, rigidnu prizmu.

    1. Postovana Bojana,

      Kada umetnici ili umetnički kritičari pristupaju filmu kao umetničkom delu, oni svoje komentare ili recenzije zasnivaju na sopstvenom poznavanju umetnosti. Tu bi trebalo tragati za osvrtima na umetničke izražaje. Kada psiholozi pristupaju filmu kao umetničkom delu, oni uglavnom teže da filmsko ostvarenje, njegovu radnju, likove, odnose (pa često i tehničke aspekte) sagledaju kroz psihološke fenomene koje u njima prepoznaju. Drugim rečima, cilj naših tekstova o filmovima je da pojmove kojima se bave psihološke teorije i istraživanja, ilustrujemo u primerima iz filmskih dela.
      Sa druge strane, složićete se, svako ima prava da film doživi i shvati na svoj način.

  2. Cao, nije bas vezano za film ali mi se vrzma po glavi vec neko vreme. Da li gej decaci imaju Edipov kompleks (ili Elektrin?) u detinjstvu? Hvala 🙂

    1. Poštovani Aleksej,

      Hvala Vam na zanimljivom pitanju. Frojdova teorija razvoja seksualnosti je, u skladu sa dobom iz kog potiče, pretpostavljala heteroseksualnost kao poželjniju i „normalniju“ orijentaciju. Frojd je pretpostavljao da dečaci primarno razvijaju seksualnu želju za majkom, a želju za identifikacijom sa ocem. U skladu sa tim uverenjem, njegov pokušaj da poveže pojmove Edipovog kompleksa i homoseksualne orijentacije zasnivao se na ideji da je kod homoseksualnih muškaraca došlo do greške u usmeravanju seksualne želje i želje za identifikacijom, te oni žude za svojim ocem, a identifikuju se s majkom. Mehanizme putem kojih se to događa Frojd je opisao u svom radu „Neki neurotični mehanizmi kod ljubomore, paranoje i homoseksualnosti“ koji se kod nas može naći u okviru knjige „Paranoja i homoseksualnost“.

      1. Nema na cemu i hvalal vama na odgovoru. Ovo me zanimalo jos od srednje skole ali nisam smeo da pitam profesorku. Sada znam 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s