PsihoMisterije | Slučaj Fineasa Gejdža

Piše: Marica Stijepović

phineas_gageSlučaj Fineasa Gejdža (1823 – 21. maj 1860) je uticao u velikoj meri na diskusije vezane za funkcionisanje mozga. Ovo je u stvari jedan od prvih poznatih slučajeva na osnovu koga su naučnici pretpostavili da oštećenja u pojedinim regijama mozga mogu da utiču na promene u ponašanju ili čak u ličnosti. Ovaj slučaj se često citira u knjigama i člancima.

Gejdž je bio radnik na američkoj železnici, koji je u jednom incidentu povređen tako što mu je čelična šipka probila lobanju uništavajući veliki deo frontalnog režnja. Šipka je bila duga više od jednog metra a oko tri centimetra debela. Prošla je kroz levu stranu njegovog lica, izlazeći iz Gejdžove lobanje umazana njegovim mozgom. Nakon ovoga, Gejdž je imao nekoliko konvulzija nakon kojih je, u roku od nekoliko minuta, bio sposoban da priča. Džon Harlou, koji je sebe opisivao kao ‘’opskurnog seoskog lekara’’, i koji je tretirao Gejdžovu povredu,  o incidentu je napisao obimnu studiju pod nazivom ‘’Passage of an iron bar through the head’. U studiji se navodi da se neposredno nakon incidenta Gejdž vozio u sedećem položaju, i da je čak sam uz pomoć izašao iz vozila do hotela. Harlou mu je nakon toga obrijao lobanju, očistio skorele ostatke mozga i krvi, i istisnuo zaostale komadiće lobanje iz rane. Tokom celog ovog procesa Gejdž je bio svestan i racionalan, i čak je tvrdio da će se kroz nekoliko dana vratiti na posao. Međutim, ubrzo nakon toga pao je u komu a hodao je tek dva meseca nakon toga. Nikada nije primljen nazad na posao, jer je nakon povrede, iako se oporavio, pokazivao značajne promene u ponašanju. Navodno je počeo da pokazuje nesposobnost rukovanja novcem, postao impulsivan, bezobziran prema željama drugih ljudi, a prijatelji su jednostavno rekli da ‘’to više nije isti čovek’’. U analizi Harloua stoji da ‘’kao da je bila uništena ravnoteža između njegovih intelektualnih sposobnosti i životinjskih sklonosti’’. Kako su ove promene bile izuzetno izražene, železnica je odbila da ga ponovo angažuje, te je počeo da putuje po Novoj Engleskoj pokazujući sebe i čeličnu šipku za pare. Navodno su za dodatni novac znatiželjni mogli da mu razgrnu kosu i vide deo mozga kako pulsira. Na kraju je ipak pronašao stalni posao kao trener konja. Umro je jedanaest godina nakon incidenta, međutim njegova smrt je verovatno imala veze sa nesrećom jer je umro u epileptičnim grčevima. Harlou, koji je u međuvremenu izgubio kontakt sa Gejdžom, čuo je za njegovu smrt i povezao se sa porodicom, izdejstvovao da se grob otvori nakon čega je porodica lično uručila lekaru lobanju koju su odvojili od tela. Zajedno sa šipkom koja je probila Fineasovu lobanju, a koju je on dao anatomskom muzeju Medicinskog fakulteta na Harvardu, Harlou je izložio i lobanju. Obe stvari su danas u ovom, Anatomskom muzeju Warren. S obzirom na to da je već bilo prošlo godinu dana od smrti, nije urađena autopsija a od samog mozga nije ostalo ništa kako bi se mogao analizirati.

Međutim, mnogi naučnici spore celu priču oko promene ličnosti, a naročito navode da je Gejdž postao maltene psihopata nakon incidenta. O ovome su pisali Oliver Saks i Malkolm Mekmilan, opisujući brojne nelogičnosti u priči vezanoj za incident i njegove posledice. Malkolm Mekmilan se smatra vodećim stručnjakom vezanim za slučaj Fineas Gejdža. On je kroz istraživanje zaključio da su Fineasove teškoće bile privremene i da je na kraju povratio neke od svojih kognitivnih sposobnosti.

Dr Henri Bajglou je poveo Gejdža na Univerzitet u Harvardu radi evaluacije 1849. godine. Rezultat ovog ispitivanja je  jedina detaljna studija Fineasovog slučaja koja je urađena nakon Harlouljeve, na neposrednim podacima. Bajglou je naime napisao u nalazu da se Gejdž  ‘’oporavio što se tiče sposobnosti’’. Međutim, moguće je da je Bajglou, u skladu sa tadašnjim procedurama neurološkog testiranja, ispitivao Fineasove senzorne i motorne deficite: kako je Gejdž još uvek bio sposoban da hoda, govori, sluh i vid mu nisu bili oštećeni, Bajglou je zaključio da je Gejdž dobro. Možda su ova ispitivanja i bila u skladu sa tadašnjim medicinskim ispitivanjima i stavovima, koja su pokazivala da frontalni korteks i nema toliko značajnu ulogu jer ljudi sa značajnim povredama u ovoj regiji normalno hodaju i ‘’položili’’ bi sve neurološke testove. Takođe u to doba nije ni bilo značajnijih istraživanja u ovoj oblasti, a popularna je bila frenologija, koja je brzo napuštena kao vid naučnog ispitivanja. Danas se zna da delovi frontalnog korteksa igraju značajnu ulogu u skoro svim svakodnevnim aktivnostima a posebno u kontroli impulsa i planiranju. U testovnoj situaciji ljudi sa ovakvim povredama mogu delovati da su bez osobenosti, ali problemi se manifestuju van testovne situacije. Po Semu Kinu, ličnost se može promeniti u smislu da ljudi sa prefrontalnim oštećenjem ispoljavaju nedostatak ambicije, empatije, perspektive – a to nisu deficiti koje bi stranac primetio u kratkoj komunikaciji sa njima.

phineas_gage_1868_skull

Nasuprot Mekmilanovom stavu da nas priča o Gejdžu uči pre tome kako se događaji mogu isfabrikovati tako da se uklapaju u različite teorije, Sem Kin je zaključio da, šta god da se desilo, ‘’Gejdž će uvek biti sa nama’’, jer nam je njegov život pokazao da um i mozak jesu jedno, i da je mozak fizička manifestacija ličnosti i osećaja identiteta.

 

 

Reference:

Larner, A. & Leach, P.J. (2002). Phineas Gage and the beginnings of neuropsychologyHistory of Neurology and Neuroscience, 2(3), 26.

Harlow, M.J. (1868). Recovery after Severe Injury to the HeadBulletin of the Massachusetts Medical Society.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s