Nemi posmatrač: Ko pomaže kad svi gledaju?

Piše: Marica Stijepović

 

635609550398536396-749004827_bystander-effectJedan od najčuvenijih primera ‘’efekta posmatrača’’ je događaj iz 1964. kada je dvadesetosmogodišnja Njujorčanka Kiti Đenoveze ubijena pred očima i ušima tridesetak komšija od kojih niko nije pozvao policiju. Iako je vremenom više istraživača pokušalo da dokaže da je priča o Kiti preuveličana i da je čak svrstaju u kategoriju urbanih legendi (dokazujući da nije bilo toliko svedoka, da nije bilo očigledno da se radi o ubistvu, da neki jesu pozvali policiju) priča o Kiti ostaje moćna metafora i simbol svih kasnijih priča koje su se odigrale na sličan ako ne i identičan način. U svojoj knjizi Thirty eight witnesses Rosental je pokušao da da odgovor na pitanje zašto niko od suseda nije pozvao policiju, a odgovor je stigao od samog ubice Kiti Đenoveze koji je rekao da se nije plašio da napadne ženu iako je znao da se u okolini nalaze ljudi: “Znao sam da niko neće uraditi ništa. Niko nikad ne uradi ništa.”  Setimo se Kevina  Kartera koji je fotografisao izgladnelo dete u Sudanu (umesto da mu pomogne), Rejmonda Zacka koji je stajao satima u ledenoj vodi naočigled posmatrača pre nego što je kolabirao, skandala u kome je više uglednih građana svedočilo seksualnom nasilju fudbalskog trenera Džerija Sanduskog nad dečacima preadolescentnog uzrasta a niko nije prijavio zločine. Neki od njih jesu rekli svojim pretpostavljenima, ali niko nije obavestio policiju.

Šta nas sprečava da se umešamo ili – zašto ne pomažemo bližnjem svom?  ‘’Prosta’’ objašnjenja kao strah, apatija i ravnodušnost su suviše pojednostavljena, i psihološka istraživanja pokazuju da su ljudi, naročito u masi, pokretani složenom mrežom socijalnih pritisaka i grupnih normi. Timoti Hart i Terens Mit pronašli su da je u 65% slučajeva viktimizacije bilo i prisutnih posmatrača, koji, pogađate, nisu preduzeli ništa da pomognu žrtvi. Rejčel Mening sa Univerziteta West u UK, proučavala je efekat posmatrača i pronašla kako veličina grupe može da ‘’zauzda’’ naše prirodne altruistične tendencije, što je u skladu sa Lataneovim istraživanjem i nalazom da ponašanje pojedinaca u grupi ne može da se objasni teorijama i objašnjenjima individualnog ponašanja van grupe. Veliko meta istraživanje iz 2011. koje su sproveli Piter Fišer i kolege, za nalaz je imalo da u grupi, članovi posmatraju jedni druge tražeći signal – da li da reaguju ili ne, što rezultira time da niko ne preduzima bilo kakvu akciju. Naime, važan faktor u pružanju pomoći je prepoznavanje da je neko u opasnosti, i da mu je pomoć potrebna. U mnogim situacijama posmatrači uopšte ne kapiraju da su svedoci zločina ili nasilja. Čini nam se da drugi znaju nešto što mi ne znamo tako da posmatramo reakcije pre nego što se odlučimo na akciju. Često upravo na ovaj način donosimo ispravne odluke da li da reagujemo ili ne, ali možemo upasti i u zamku zvanu ‘’neznanje većine” – kada mi lično mislimo na jednu stvar, ali pogrešno verujemo da je ostali u grupi drugačije percipiraju. Ovo je uočljivo u bezazlenim situacijama, kada studenti ne pitaju za pojašnjenja na času, jer im se čini, gledajući ostale studente, da je ‘’svima sve jasno’’ i ne žele da ispadnu ‘’glupi’’. Isto tako, posmatrajući ostale u grupi koji ne reaguju, možemo zaključiti da ono što gledamo i nije zločin ili nasilje i ne reagovati. Ovome u prilog ide i rezultat Darli i Latejn istraživanja kada je studentima zadat upitnik a istovremeno je ispod vrata počeo da dopire dim. Ako su bili sami, ispitanici su u 75% slučajeva reagovali na pojavu dima, ali čim ih je bilo samo dvoje, ovaj broj se spustio na neverovatnih 10%! U nekim slučajevima dim bi postao toliko gust da ispitanici nisu mogli da čitaju upitnik, ali ako bi druga osoba u sobi ostala mirna, i oni bi ostali mirni.  Stoga se preporučuje da u situacijama u kojima smo nesigurni izbegavamo da gledamo u druge kako bismo videli treba li reagovati već da verujemo svom ‘’unutrašnjem osećaju’’. U najgorem slučaju, možemo ‘’ispasti paničari’’ u društvu. A ako se sami nađemo u ulozi žrtve – instruktori samoodbrane preporučuju da odmah pokažemo na nedvosmislen način da nam je pomoć potrebna. Ako je žena napadnuta, preporučuje se da umesto ‘’pomoć’’ viče ‘’požar’’ i to zato što se reč ‘’pomoć’’ koristi u mnogim situacijama i kad je čujemo ne mislimo odmah na hitnu situaciju, dok nikada ne vičemo ‘’požar’’ ako stvarno ne izbije.

39ffb49485a6be411361939364855beb

Posmatrači često pretpostavljaju da će reagovati neko drugi i samim tim se osećaju manje odgovornim. Čak i ako su sigurni da se pred njima odigrava nasilje ili zločin, ako se ne osećaju lično odgovornim za žrtvu, neće reagovati. Takođe, što je više posmatrača to je veća ‘’podeljenost’’ odgovornosti; kada smo jedini svedok, 100% odgovornosti je na nama. A ako je sa nama još, na primer, četiri posmatrača, onda nam pripada svega 20% odgovornosti. Mnoga ispitivanja pokazala su da ljudi nisu ravnodušni ni bez srca te da se u situacijama svedočenja nasilju iskreno potresu – samo se, eto, ne osećaju dovoljno odgovornim da bi nešto i preduzeli. Mark Levin je pronašao da su bitne i karakteristike grupe u kojoj se posmatrači nalaze. Po njemu, ukoliko su akcije grupe transparentne to će biti verovatnije da će članovi grupe koji ispolje neadekvatno ponašanje biti kažnjeni; međutim, ukoliko se radi o ‘’zatvorenim’’ grupama (kao fudbalski savezi i klubovi ili katoličko sveštenstvo) verovatnije je da će se članovi grupe ponašati tako da prikriju ‘’sramotu’’ i sačuvaju reputaciju grupe kojoj pripadaju.

Interesantno je, međutim, da kada su ispitanici upitani o tome koliko je prisustvo drugih uticalo na njihovu odluku da li da pomognu – oni su odgovorili da nije uticalo. Prisustvo drugih ljudi ne samo da ima efekat na nas nego smo u potpunosti nesvesni tog efekta. Stoga, gore pomenuti instruktori samoodbrane savetuju da ako smo žrtva u masi ljudi treba da se fokusiramo na jednu, da nju izaberemo, tako da će se ona osetiti lično odgovornom za našu dobrobit i pomoći nam. Slično treba da postupimo i kada ‘’vrbujemo’’ druge ljude da nam pomognu. Efekat posmatrača evidentiran je i u kompjuterski simuliranoj situaciji, to jest kada je osoba tvrdila da je u nevolji i tražila pomoć u chat roomu. Saglasno sa rezultatima Levenea i Dalia, pokazalo se da broj ljudi u chat sobi utiče na brzinu kojom su ljudi reagovali na poziv u pomoć; što je manja bila grupa, brža je bila reakcija, a najbrža kada se ‘’žrtva’’ obraćala konkretnoj osobi.

Ovo pitanje se posebno postavlja u slučajevima nasilja u porodici, koje se prijavljuje najmanje od svih krivičnih dela. U Eurobarometeru Evropske komisije “Europeans and their views on domestic violence against women”, pokazalo se da mnogi slučajevi partnerskog  nasilja, iako se ne prijavljuju, jesu poznati najbližem krugu oko osobe, a ponekad i širim krugovima. Isto istraživanje je pokazalo da oko 46% građana Evropske unije veruje da žrtva može svojim provokativnim ponašanjem da ‘’izazove’’ nasilje, što je još jedan faktor nepružanja pomoći: verovanje da je žrtva na neki način doprinela nasilju smanjuje njene šanse da dobije pomoć, a i pomaže jačanju socijalne klime u kojoj se nasilje toleriše. Jedno istraživanje je ispitivalo koji su to faktori među članovima zajednice koji utiču na želju da pomognemo žrtvama nasilja u porodici. Žrtvama su najčešće pomagale žene, statistički značajno češće od muškaraca, mlade osobe, kao i osobe koje percipiraju porodično nasilje kao učestalo i kao problem zajednice. Takođe, dva faktora su se pokazala kao značajna u predviđanju da li će neko želeti da pruži pomoć žrtvi nasilja: prethodno iskustvo žrtve i iskustvo svedočenja nasilju roditelja u detinjstvu. U ovoj studiji učestvovalo je oko 6000 ispitanika koji su kao uzorak uzeti od ukupnog uzorka od 12 000 ispitanika i to prema kriterijumu da li poznaju lično nekoga ko je u prethodnih godinu dana bio žrtva neke vrste nasilja. Međutim, čak 88% ispitanika je odgovorilo da su žrtvi pomogli tako što su je slušali i pružali joj podršku, 27% je uputilo žrtvu na neku organizaciju ili crkvu a 3% na sklonište ili grupu podrške. Svega 18% obavestilo je policiju ili neku drugu nadležnu instituciju.

the-simpsons-movie-957copia[1]

Jedno od rešenja je upravo edukacija ljudi o ovim fenomenima. Artur Biman  je utvrdio da ljudi, kada jesu informisani o efektu posmatrača, imaju mnogo više šanse da reaguju u sledećoj situaciji. Pronašao je da nakon priče o slučaju Kiti Đenoveze, nakon pokazivanja snimaka eksperimenta sa dimom i diskusija, ispitanici su mnogo spremniji da ponude pomoć ‘’na ulici’’ kada se desi hitna sitacija.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s