Munchausen by proxy: Kad majka jednom rukom truje a drugom miluje

Autor: Marica Stijepović

remedyU sceni iz Šestog čula, devojčica pokušava (i uz pomoć glavnih likova uspeva) da nakon smrti pokaže svom ocu da nije umrla od bolesti već zato što ju je majka otrovala. U TV filmu The good mother, tinejdžerka nakon smrti najbolje drugarice posumnja na to da je drugaricu u stvari postepeno ubijala majka, i da sada isto namerava i sa njenom mlađom sestrom. ‘’Dobra’’ majka ubija i truje obe devojčice tvrdeći da imaju bolest lymphangiectasia. Simptome bolesti imitira dejstvo supstance zvane ricin, koju majka stavlja u šejkove i daje ih sestrama na dnevnoj bazi. Kada se cela konstrukcija razotkrije, majka plače, objašnjava da je i sama u detinjstvu bila zlostavljana i da nije želela da njena deca budu ‘’nevidljiva’’.

Poremećaj zvani Münchausen syndrome by proxy (Minhauzenov sindrom putem posrednika), ispoljava se tako što odrasli staratelj, roditelj ili pružalac nege, fabrikuje simptome bolesti kod deteta ili čak nanosi stvarnu štetu detetu kako bi zadobio pažnju medicinskog osoblja. Poenta poremećaja nije da dete umre, već da bude bolesno, tako da majka (jer preko 90% procenata staratelja s ovim ponašanjem čine majke) može da bude u stalnom kontaktu sa doktorima koji će prepoznati njenu ljubav, posvećenost i znanje. Međutim, prema nekim studijama, procenat smrtnosti se približava 10%. Kod preživele dece, ovo ponašanje može imati dugoročne posledice: jedan deo žrtava-dece može shvatiti da dobijaju pozitivnu roditeljsku pažnju samo kada se prave da su bolesni pred gomilom zdravstvenih radnika, tako da traženje gratifikacije kroz bolest može postati njihov životni stil koji se u nekim situacijama transgeneracijski prenosi. Neka deca međutim, mogu razviti posttraumatske reakcije na situacije lečenja i izbegavati doktore i bolnice i u budućnosti.

Britanski pedijatar Roy Meadow identifikovao je sedamdesetih godina prošlog veka grupu majki koje idu od doktora do doktora i žale se na simptome ili ih prosto fabrikuju. Po ovom autoru, majke su namerno produkovale simptome kod svoje dece da bi dobile pažnju, pre svega od – doktora? Naravno, nikome ovo nije delovalo verovatno dok David Southall nije počeo da snima majke za koje je sumnjao da namerno ‘’razboljevaju’’ decu. Jedan od snimaka pokazuje ženu koja davi bebu plastičnom kesom i onda, kada disanje prestane, trči da pozove doktora. Način snimanja, sadržaj snimaka, kasnije su dovedeni u pitanje, a dotična žena je, kako se ispostavilo, patila od psihoze, ali dokaz je ostao da majke mogu naneti zlo deci namerno. Meadow i Southall su proveli cele decenije baveći se statistikom i izvodeći takozvane ‘’testove razdvajanja’’ kada bi odvojili dete od majke i posmatrali da li mu se stanje rapidno poboljšava. Oni su i napravili takozvani tipičan profil majke krivca: brižna, sa velikim znanjem iz medicine, naročito bolesti od koje joj dete boluje, intenzivno uključena u tretman. U toku dvadeset pet godina, hiljade bolesne dece uzeto je iz porodica zbog sumnje na ovaj sindrom. Kasnije su britanski tabloidi bili prepuni priča o nepravedno optuženim roditeljima i tome kako je ovaj poremećaj proizvod ‘’junk science’’.

Psihijatar Herbert A. Schreier iz Dečje bolnice Oakland u Kaliforniji koautor je uticajne knjige  Hurting for Love. On smatra da ove majke tragaju za reparativnom vezom jer osećaju da u svojoj porodici porekla nisu bile dovoljno cenjene. U svojoj fantaziji, majka postaje savršena i uz to, prema ovom autoru, fantaziju ostvaruje kroz takođe fantazirani odnos sa nosiocem moći – doktorom. Po tome što decu stalno vode u bolnice i traže pomoć , ove majke se razlikuju od onih koje decu zlostavljaju ili zapostavljaju iz razloga besa, nedostatka roditeljskih kapaciteta i slično. Najoštriji autori opisuju dinamiku ovog sindroma kao ‘’uživanje roditelja u tome što imaju bolesno dete’’.

munchausen_1

Louisa J  Lasher je osnovala jedini forenzički centar za ovu vrstu poremećaja, i navodi da je jedan od njenih prvih slučajeva bio kada je jedna majka farbala veš svoje kćeri tako da izgleda kao da je krvav, što je vodilo daljim, nepotrebnim procedurama. Prema njoj, međutim, počinioci su ekstremno retko spremni da priznaju i zbog toga su ‘’neizlečivi’’, tako da ona nikada ne preporučuje ponovno spajanje deteta sa porodicom. Međutim,  Luoisa Lasher nije uspela da uspostavi tipičan profil majke – zlostavljača, prvenstveno zbog toga što su indikatori bihejvioralne prirode i mogu imati potpuno drugačije značenje ako je dete stvarno bolesno.

Ponašanje roditelja koji pati od ovog sindroma može biti motivisano i privremenim i situacionim potrebama i željama. Na primer, bolesno dete može ‘’poboljšati’’ odnose u porodici, tako što će ujediniti porodicu za dobro deteta. Ili, činjenica da majka dobro brine o detetu kada je bolesno može da poništi potrebu muža da je preterano kritikuje, a da s druge strane pojača zavisnost deteta od nje. Ova veza između deteta i majke može na kraju dovesti do toga da se pojavi distanca između deteta i oca, do tačke potpunog prekida odnosa. Po nekim autorima, ‘’moderan tip’’ ovog poremećaja odnosi se na situacije kada majka koristi bolest deteta i svoj kapacitet za detetovo lečenje u procesu razvoda braka i u borbi za starateljstvo.  Stoga, osnovna pretpostavka na kojoj se sindrom zasnivao, da je majkama potrebna ‘’intimnost’’ sa doktorima, nije održiva u vreme moderne medicine, kada su doktori distancirani i nemaju puno vremena za upuštanje u odnose sa pacijentima. A i majke su se promenile: mame dece rođene u ovom milenijumu su vrlo prisutne i angažovane u životima svoje dece, zainteresovane za svaki njihov aspekt, počev od izbora vrtića do organizovanja žurki i rođendana. Ove majke se ne predaju ako im dete ne ozdravlja, traže pomoć na Internetu, nezavisne su i samim tim postoji verovatnoća da se sukobe sa doktorima i da ih optuže za namerno perfidno zlostavljanje dece. Prema nekim autorima, radi se i o efektu koji bolest ima na pacijenta i njegovu porodicu: bolesti koje se ne leče lako izazivaju visok stepen anksioznosti, zbog čega su doktori skloni da brže prekidaju razgovore, i ‘’teraju’’ pacijente iz kancelarija, dok su pacijenti očajni, usamljeni, i ne žele da ih doktor voli nego da bolest nestane.

Ovaj sindrom izaziva kontroverze i žučne rasprave. S jedne strane, imamo pedijatre, dečje psihijatre i socijalne radnike koji tvrde da je MBP pojava sa kojom se susreću prilično redovno; deca su često odsutna iz škole a majke se često sa decom sele ili menjaju doktore – ne ostaju dugo kod jednog doktora. Mnogi slučajevi ostaju neprepoznati, a počinioci uglavnom pate od graničnog poremećaja ličnosti i imaju maladaptivne načine nošenja sa stresom. Njihov osećaj identiteta je zamagljen, i kompenzuju ga kreiranjem ‘’persone’’ majke mučenice. Međutim, sa druge strane, kako je rasla svest o ovom poremećaju, tako je rastao i broj nesrećnih optuženih majki koje su zavrile u sudu bez stvarne krivice. Mnoge su optužene samo zato što se doktori nisu mogli složiti oko dijagnoze ili medicinskog tretmana.

munchausen_opener_Medium

Postoje i psiholozi koji smatraju da nema baš nikakvog dokaza da ova pojava uopšte postoji u vidu sindroma, jer nisu rađene odgovarajuće metodološke studije. Čini se da upravo asertivne, informisane majke, koje su u stanju da se suprotstave mišljenju doktora i traže druga mišljenja predstavljaju idealne žrtve za pogrešno pripisivanje sindroma. Kada je dete stalno bolesno, a niko ne zna zašto, i doktori i majke su pod stresom, i po nekim shvatanjima, upravo se majke sa decom sa retkim i teškim dijagnozama često pogrešno svrstavaju u ovu kategoriju, kao i majke hronično obolele dece koje imaju jasne vizije o tretmanu.

Rodno senzitivna teorija porodičnih sistema,teorije psihosocijalnog razvoja žena kao i relevatne teorije o transgeneracijskom prenosu zlostavljanja dece trude se da objasne zašto su žene ranjivije i podložnije ovoj vrsti ponašanja. Majke, naime, žrtvuju brigu o sebi zarad brige o drugima, a kada imaju bolesno dete, dobijaju simbolično brigu za sebe u formi brige društva za dete. Tretman, nasuprot stavovima Lasher da su ‘’neizlečive’’, može da istražuje njihovo gledište na tradicionalne uloge polova, indirektnu upotrebu moći, naviku oslanjanja na muški autoritet kao i da pomogne da se izbegne okrivljavanje ovih majki i da im se pomogne da prevaziđu ograničenja svojih uloga.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s