Kalvin i Hobs: Zrelost je kratka, detinjstvo je zauvek

Strip „Kalvin i Hobs“ Bila Votersona izlazio je na dnevnom nivou između 1985. i 1995. godine u Americi i za tih deset godina ušao u anale stripa. Već nam sam odabir imena glavnih junaka daje naznaku da se tu radi o pitanjima koja nadilaze doba detinjstva. Dok je Kalvin ime dobio po francuskom reformatoru i teologu, Hobs je svoje nasledio od čuvenog engleskog filozofa. Ovaj strip kao rekonstrukacija unutrašnjeg sveta šestogodišnjeg protagoniste kombinacija je detinje naivnosti i visprenog traženja odgovora na teme koje neretko potiču iz sveta odraslih,  a sve uz vernog sadruga Hobsa. Baveći se ontološkim pitanjima, ali i važnim emotivnim procesima kroz inteligentan i sofisticiran humor, Voterson ovu dvojicu vodi niz Kalvinove pokušaje da maštom zaobiđe prepreke koje mu nameće okolina.

Kako je u početnim epizodama Voterson izbegavao da nedvosmisleno odgovori na pitanje „je li tigar Hobs stvarna životinja ili plišani lutak kome je život podaren Kalvinovom maštom“ kritičari i publika su nizali argumente u prilog jednom ili drugom. No pomenuto pitanje zapravo nije najvažnije za razumevanje dinamike između dva lika. Važnije je da smo, kao čitaoci, sposobni da uvažimo da je Hobs za Kalvina stvaran jer predstavlja deo njegove realnosti, iako niko drugi nema pristup njemu kao živom biću. Voterson nam kroz stalne promene scenografije u skladu s tim da li tigra percipira Kalvin ili ostali likovi stripa poručuje: psihološka realnost je u oku posmatrača. Putem različitih načina na koje Kalvinovi roditelji uvažavaju i diskredituju postojanje Hobsa (koji za Kalvina ostaje stvaran), Voterson nas poziva da  sagledamo njihove suprotstavljene perspektive. Tom prilikom možemo se zapitati i koliko smo sami u stanju da uvažimo tuđe pravo na percepciju realnosti koja je različita od naše.

Sa stanovišta Vinikotove teorije, možemo reći da je plišani tigar Hobs jedan od najrazrađenijih prelaznih objekata u popularnoj kulturi. Životinja koja oživljava samo kad je nasamo sa Kalvinom, u prisustvu bilo kog drugog ostaje bezizražajna lutka. Kao i svaki prelazni objekat, u Hobsu se susreću dva sveta – Kalvinov unutrašnji (u kome on služi za Kalvinov doživljaj celovitosti) i spoljašnji (u kome postoji kao deo materijalnog sveta). Za dečaka, Hobs je izvor psihološke utehe u trenucima separacije od roditelja, naročito pred spavanje dok se naoružavaju protiv čudovišta iz mraka. Njih dvojica vode filozofske diskusije o školi i roditeljima, kontempliraju o životu dok se sankaju niz brdo, konstruišu vremeplov i održavaju sastanke kluba čiji su jedini članovi. Hobs po potrebi hrabri, usmerava i teši, koriguje Kalvinove ideje i postupke, podstiče ga da istražuje svet, i u tim pohodima deli s njim razočarenje i radost. Uz Hobsa kraj sebe, Kalvin je sposoban da proživljava ambivalentna osećanja i intenzivna iskustva jer Hobsu prosleđuje deo njih. Kada trpi prekor roditelja, Kalvin okrivljava Hobsa – na taj način ga koristeći za privremeno skladištenje osećanja krivice koje ne može sam da podnese.

Frojdovim rečnikom govoreći, Hobs bi mogao da predstavlja Kalvinov Ego, u kom bi slučaju lik dečaka prikazivao vladavinu Ida. Kalvinov nerazvijeni Superego u okviru ove paradigme predstavljen je posredno kroz zanemarivanje socijalnih normi (formiranja i održavanja prijateljstva i uspeha u školi). Takođe, nedostatak kontrole nad željom za konstantnom stimulacijom čula i nemogućnost da pristupi zadacima koje mora da obavi ukazivali bi na isto. Dok Hobs zagovara poštenje, iskrenost, razmatranje posledica koje postupci mogu imati po dečaka i druge, Kalvin impulsivno sprovodi raznovrsne nestašluke u nepokolebivom nastojanju da prevaziđe ograničenja koja mu roditelji i škola nameću. Hobsovi saveti uglavnom nemaju efekat na Kalvina koji se konstantno angažuje isključivo u aktivnostima koje ga zanimaju ili predstavljaju zadovoljenje njegovih želja. Tome svedoči jedan od najčešćih prikaza Kalvina dok se na sankama nepromišljeno spušta niz padinu velikog nagiba kako bi doživeo uzbuđenje.

Ignorance is Bliss 4 quarter

Tek se u jednom stripu javlja naznaka svesti o mogućim hazardnim posledicama ovakvog poduhvata Kalvinovom konstatacijom da „njegov mozak očigledno pokušava da ga ubije.“ Primećujemo da čak i kada pokazuje naznake refleksije, Kalvin dosledno odgovornost za loše ishode pripisuje spoljašnjem faktoru (kao da mozak zapravo ne predstavlja njega). Ponekad je ta vrsta odgovornosti na okolnostima, a ponekad na drugima, naročito za prepreke koje postavljaju njegovoj želji da živi svoj život kako hoće. U kontekstu škole, Kalvin je loš učenik koji nije u stanju da održi koncentraciju na času i odlaže domaći zadatak do poslednjeg trenutka. Uprkos tome što je očigledno da ne ulaže nimalo truda u svoje školsko postignuće, on lamentira o nepravednoj količini obaveza koje su mu zadate. Pri tom, redovno insistira na tome da njegovo podbacivanje nije njegova, već odgovornost školskog sistema.

Iz svoje bespomoćnosti pred represijom onih koji mu ometaju zadovoljstvo (roditelja, učiteljice), Kalvin beži u bogat svet mašte gde pomenuti tirani bivaju oblikovani u razne neprijateljske pojave. Na taj način, Kalvin se sa osećanjem osujećenja sopstvenih želja bori stvarajući od njih bajku o borbi dobra i zla. Na simboličan način, šestogodišnjak olakšanje nalazi u katarzičnim imaginarnim scenarijima gde poseže za identitetima poput istraživača svemira u borbi protiv vanzemaljaca, neuspešnog superheroja, Kalvinosaurusa ili privatnog detektiva. Često se, pak, zadovoljava poricanjem svojih neuspeha i ispadima u kojima najavljuje da će postati veoma moćna i uticajna osoba i bez truda koji se od njega traži. Ova simpatična šestogodišnja karikatura poricanja kao mehanizma odbrane na duhovit način prikazuje jednu kognitivnu pristrasnost poznatu kao Fundamentalna greška atribucije.

Voterson na psihološki zanimljive načine razrađuje Kalvinove odnose sa roditeljima koji ga vole, smeju se s njim i teše ga, a istovremeno bivaju izluđeni njegovim ponašanjem, ljute se i tek povremeno uzdišu s olakšanjem. Kalvinovi odnosi s majkom i učiteljicom prikazani su kao poprište večitog rata po pitanju granica. Njegova upornost u pokušajima da majku pokoleba i dobije ono što želi, upotreba emocionalne ucene, kao i pouke koje izvlači iz tih epizoda karikaturalno prikazuju odbijanje odrastanja. Svestan da kod učiteljice emocionalno ucenjivanje nije efikasno, Kalvin najavljuje beg sa časa dramatičnim usklikom kako svoj jedini život traći sedeći u školskoj klupi. Granice na koje mora da pristane česti su motiv dečakove osvete, naročito mladoj dadilji čijeg momka povremeno upozori da nije svestan da ima devojku „decomrzca“.Voterson ilustruje Kalvinovu istrajnost u bojkotu i ignorisanju neželjenih događaja i okolnosti epizodom u kojoj on podučava Hobsa da je neznanje blaženo. Tokom Kalvinove propovedi, njih dvojica strmoglavo jure trotinetom nizbrdo i stižu do litice s koje padaju. Kada stradali Hobs sarkastično prokomentariše kako nije siguran može li podneti toliko blaženstva, Kalvin ga upozorava da ne žuri sa zaključcima jer ne žele da ništa nauče iz tog iskustva.

watterson-w_-calvin

Neobičan odnos dečaka i oca predstavljen je, pak, uglavnom kroz dijaloge u kojima Kalvin postavlja pitanja o svetu, a otac se zabavlja izmišljajući odgovore na njih. Ta dinamika opstaje, uprkos majčinoj pobuni protiv očevog ponašanja, i tata ostaje uzor pameti i sveznanja za sina. Poreklo Kalvinove zaigranosti i kreativnosti, sa jedne, i neutemeljenog samopouzdanja, sa druge strane, možemo tražiti upravo u modelu ponašanja oca u postupanju s njim. Tako, čuvajući sopstveni humor i neozbiljnost, a da to ne ugrozi uzor koji pruža sinu, otac bira kompromis između ta dva. On je zagovornik vrednog rada i često svoju roditeljsku ulogu koristi kako bi „očvrsnuo Kalvinov karakter“ zbog čega ga sin ismeva. U želji da oca privoli u svoj svet gde vladaju zabava i opiranje svemu što joj stane na put, Kalvin ga poziva da prestane da se iscrpljuje od posla i počne da uživa u životu. Kada se frustracija u tim nastojanjima akumulira, Kalvin ume da bude i zajedljiv. Uprkos uzurpacijama koje Kalvin unosi u odnose s okolinom, konflikti Votersonovih likova nikada ne eskaliraju. Sukobi su prikazani na bezazlen i zabavan način, a to da privrženost nadvladava ljutnju vidimo ili naslućujemo kad god da se ova emocija javi. Uz izrazito bogatstvo facijalnih ekspresija, jednostavan i dinamičan crtež, Votersonov stil pripovedanja nas umiruje i kad nas sadržajem uznemiruje. Bilo da je reč o duhovitoj vinjeti detinjstva, društvenoj kritici ili trenutku suočavanja sa egzistencijalnom prazninom, autor kombinacijom uspeva u nastojanju da nakon poslednjeg kadra redovno budemo nasmejani.

Najzad, izrazitu elokvenciju i promišljenost šestogodišnjeg protagoniste, Voterson komentariše izjavom: „Kalvin zapravo oslikava moje odraslo doba, više nego detinjstvo. Mnoge Kalvinove teškoće su metafore za moje sopstvene. Pretpostavljam da mnogi od nas ostare bez kompletnog odrastanja, te sačuvamo glas razmaženog deteta koje želi sve po svome.“ U psihološkom smislu, ovaj strip predstavlja sjajnu elaboraciju često neizgovorenih osećanja frustracija, osujećenja i ljutnje koje nosimo iz doba detinjstva. Kalvin strategiju premošćivanja prepreka maštom koristi u razne svrhe koje ne bi bile u skladu sa opštim shvatanjem zrelog ponašanja. No, ono što od Kalvina možemo naučiti jeste da je sposobnost imaginacije u korenu pridavanja drugačijih, novih značenja situacijama, odnosima i iskustvima koja su za nas problematična, te i razvijanju što raznovrsnijih pristupa njima.

Autor: Ana Perović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s