Izbegavajući atačment: Voli me, ne voli me

Ljudi koji su kao deca formirali odbacujući stil vezivanja, verovatno će takav stil pokazivati i u romantičnim vezama. Oni se plaše intimnosti i neugodno im je kada su sa nekim bliski, kada je neko zavistan od njih ili su oni od nekoga zavisni. Samodovoljni su, cinični, nezavisni po prirodi. Potrebno im je manje nežnosti i intimnosti nego drugim ljudima, tako da će verovatnije uložiti vreme u karijeru, hobi ili slične aktivnosti nego da ga provedu sa partnerom. Lako se ‘’smore’’ u odnosima sa partnerima i često pokazuju negativna ponašanja prema ljudima sa kojima su u vezi.

Skloni su da kažu ‘’nisam spreman/spremna za ozbiljnu vezu’’ a da ipak ostaju u toj vezi godinama; da flertuju sa drugim osobama što je naročito opasan način da se u vezu na velika vrata uvede nesigurnost. To su oni ljudi koji nikada ne govore ‘’volim te’’ i koji se povuku kada stvari idu kako treba – na primer, ne zovu danima nakon naročito bliskog i intimnog susreta. Čuvaju tajne i ‘’muljaju’’ kako bi očuvali svoj osećaj da su nezavisni. Izbegavaju fizičku bliskost – ne žele da spavaju u istom krevetu, koračaju ispred partnera, ne drže se za ruke. Često su u vezama sa nemogućom budućnošću, na primer, sa ljudima koji su već u braku.

U osnovi ovog tipa vezivanja je strah da staratelji ili roditelji nisu pouzdani i da je bliskost opasna, ali su, za razliku od ambivalentnog tipa, ljudi sa izbegavajućim stilom prošli kroz svojevrsnu ‘’mentalnu transformaciju’’ nakon koje zauzimaju stav ‘’Dobro mi je, nisu mi porebni drugi ljudi, niti su mi važni’’. Ambivalentni, na primer, žude za intimnošću iako je se plaše kada zaista nastupi. Ljudi sa izbegavajućim stilom su još u detinjstvu ‘’odlučili’’ da im drugi ljudi nisu toliko potrebni i stoga ne osećaju da imaju previse razloga da se uključe u emotivne veze. O sebi imaju visoko mišljenje, obično navode da visoko cene nezavisnost i samodovoljnost, da je potreba za drugim ljudima znak slabosti, da su empatija i saosećanje takođe slabost, i da je čvrsta povezanost sa drugim ljudima ono što ometa njihov rast i razvoj.

Interesantno je da ljudi sa ovim stilom često imaju ‘istoriju’’ : prethodne veze koja se završila kada ih je partner napustio, ili nikada nije bila realizovana, ili je bila veza na daljinu. Sećanje na ovog idealizovanog partnera koristi se kao ‘’oružje’’ kada se ljudi sa odbacujućim atačmetom umore od realnog odnosa i zahteva koje on nosi, što je još jedan ‘’trik’’ koji ih čuva od intimnosti.  Imaju slab pristup svojim ranim emocionalnim sećanjima, jer imaju snažne odbrane koje im pomažu da potiskuju negativna osećanja. U stvari, deluje da su nevoljni ili da uopšte nemaju sposobnost da se bave razmišljanjem i pričama o privrženosti. Na pitanja odgovaraju sa ‘’gardom’’, kratko, bez elaboracije, ne žele da se bave introspekcijom. U intervjuima koji ispituju atačment stil skloni su da pitaju ‘’zašto me uopšte ovo pitate’’ ili da kažu ‘’cela ova priča je glupa’’. Uopšteno pričaju o roditeljima, i često ih idealizuju, ali kada ih pitamo o posebnim događajima koji opisuju njihovo detinjstvo, njihova sećanja su kontradiktorna sa ovim idealizujućim procenama, jer se u njihovim narativima pokazuju negativne činjenice. Recimo, jedan ispitanik je rekao da mu je majka bila ‘’baš fina’’ iako se podrobnijim ispitivanjem ispostavilo da je mnogo pila i da ga je često psovala.  Upitan da li mu je to smetalo, odgovorio je ‘’Uopšte ne, to me je učinilo snažnim kao što sam sad. Nisam neki slabić koji mora da nekog drži za ruku da bi doneo odluku’’. Ovaj odgovor je vrlo ilustrativan jer pokazuje kako ljudi sa odbacujućim stilom negiraju bolne posledice ranih iskustava i prihvataju ih kao nešto što ih je ‘’očvrslo’’.

carrie-bradshaw-mr-big-satc-nsmbl.nl-171

Ljudi sa odbacujućim atačmentom, recimo, vrlo su često nesvesni prirodnih i normalnih reakcija na gubitke, razvode, selidbe… kao i uticaja koji ovakve životne tranzicije imaju. Recimo, kada im je supružnik odsutan, fokusiraju se na posao, čak im i ‘’odgovara’’ razdvajanje kao prilika da više rade, a kada se supružnik vrati postaju hladni, distancirani, ponekad čak i surovi prema njemu. Iz redova ljudi sa ovim tipom atačmenta regrutuju se radoholičari, ljudi sa visokim primanjima, naučni radnici, jer su sposobni da rade sami naročito u oblastima gde se ne mora obraćati pažnja na osećanja i potrebe drugih ljudi.

U vezama, očekuju romantične ideale koji su u realnom životu nemogući i kako veza napreduje, pronalaze mane partneru. Pošto nisu svesni svojih osećanja nisu ni sposobni da o njima razgovaraju na adekvatan način, a pošto o sebi imaju visoko mišljenje, nisu skloni da uvide svoje doprinose vezama ili raskidima. Kod ljudi sa ovim tipom atačmenta česta je aleksitimija ili narcistični mehanizmi odbrane. Aleksitimija znači da nemaju reči da opišu svoja osećanja, a ne da nemaju osećanja. Zato im se često dešava da reaguju psihosomatski, umesto tuge, besa ili slično, registruju da ih boli stomak ili da im lupa srce.

Vremenom, ljudi sa odbacujućim atačmentom uče da traže ispunjenje svojih potreba za ljubavlju, pažnjom, seksualnom bliskošću… od ljudi koji nisu zahtevni prema njima i koji ne traže reciprocitet u intimnim odnosima. Ovo je vid sakrivanja svojih potreba za brigom i ljubavlju, i pokušaja da se kontroliše odnos tako da ljudi budu tu za njih a da čak ne moraju ni da ih pitaju. Stoga je dobro poznata i opisana uzajamna veza između ambivalentnog i odbacujućeg tipa vezanosti. Dvoje ljudi sa preokupiranim (ambivalentnim) atačmentom, retko opstaju u paru, a kada se to i desi, uglavnom se manifestuje kao ‘’međuzavisnost’’. Sa odbacujućim tipom, naprotiv, njihove veze su uglavnom nesrećne, jer potrebe ljudi sa preokupiranim atačmentom nisu zadovoljene. Nekoliko istraživanja je pokazalo da su anksiozne žene sklone da biraju udaljene, hladne muškarce, a da važi i obrnuto.  Pietromonaco i Carnelley objašnjavaju da su preokupirani i odbacujući tip atačmenta u izvesnom smislu komplementarni. Slika ljudi sa odbacujućim atačmentom da su snažni i nezavisni potvrđuje se u ovakvim odnosima, baš kao i verovanje da drugi ljudi žele da ih ‘’gurnu’’ u više intimnosti nego što to oni zapravo hoće. Preokupirani tipovi pak nalaze potvrdu da im je potrebno više sigurnosti nego što će im partner ikada obezbediti, i njihovo očekivanje da će ih značajne osobe izneveriti postaje neka vrsta samoispunjujućeg proročanstva. Ova vrsta komplementarne disfunkcije može voditi stabilnoj vezi, ali u kojoj oba partnera ostaju u svojim nesigurnim stilovima i ponavljaju u nedogled svoje porodične skripte i svoja rana negativna iskustva. To su oni parovi koji dugo ostaju zajedno uprkos činjenici da su nesrećni, koju ponekad otvoreno i priznaju.

U popularnoj kulturi, dobri primeri za odbacujući atačment stil su Ryan Bingham iz filma ‘’Up in the air’’ (za ovu ulogu George Clooneya govorili su da i nije bila naročito teška za odigrati jer je i sam do skoro bio ‘večiti neženja’’), Betmen (koji se uvek krije iza maske i ne pokazuje svoju pravu ličnost), Don Draper iz ‘’The Mad Men’’, Mr Big i Samantha  iz ‘’Sex and the City’’.

Autor: Marica Stijepović

Advertisements

One thought on “Izbegavajući atačment: Voli me, ne voli me

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s