Teorija Kerol Dvek: Pohvalite detetov trud, ne pamet

10524349_10204143296277442_1199750156070105405_nUprkos brojnim primerima koji ga dovode u sumnju, u našem društvu opstaje kulturološki mit o tome da su za visoka postignuća predodređeni talentovani srećnici. Put ka izuzetnosti u bilo kom domenu, prema tome, pripada odabranima i podrazumeva pasivno ostvarivanje urođenih potencijala koje nose u sebi. Jedino što nam preostaje jeste da se nadamo da se u toj skupini nadarenih pronađemo mi sami, naša deca ili neko nama blizak. U suprotnom nam svima, u najboljem slučaju, pripada prosečno postignuće. Da li je zaista tako?

Naša uverenja o tome šta možemo postati i ono što zapravo postajemo snažno su međusobno povezani, upozorava nas psihološkinja Kerol Dvek. Dok je istraživanje psiholoških karakteristika koje su nam zapisane u genima od velike naučne važnosti, za nas kao individue važnije je kako mislimo o tome. Naime, način na koji mislimo o svojim mogućnostima za napredak može više doprineti uspehu koji ostvarujemo od samih potencijala koje posedujemo (IQ-a i talenata). Pomenuta mitologija podrazumeva skup svesnih i nesvesnih uverenja o tome kako se i u kojoj meri možemo razvijati. Upravo taj skup umnogome određuje domete naših postignuća.

Dvekova u svojim istraživanjima nalazi razliku između dva modela tumačenja sebe i svojih potencijala – nepromenljivi i razvojni. Ukoliko ste skloni da verujete da su kvaliteti ličnosti predodređeni, da se rađamo i ostajemo talentovani/netalentovani, pametni/glupi, odlikuje vas nepromenljivi model (enlg. fixed mindset). Osobe koje ga slede veruju da tokom života spontano ostvarujemo domete svojih kapaciteta koji se ne mogu značajno menjati. Svaka procena sopstvenih kapaciteta je važna jer će se tu pokazati kojoj od pomenutih kategorija pripadaju.

Drugi način na koji možete sagledavati svoje karakteristike, navodi Dvekova, jeste razvojni model. Ljudi koji ga slede odustaju od metafore seta karata koje im je život dodelio i s kojima moraju da žive. Ako se pribojavaju da je reč o paru desetki, oni će ih videti kao početnu poziciju za rast, umesto da ulažu napor da sebe ubede da su zapravo dobili rojal fleš. Iz početne pozicije napreduje se svesnim i namernim ulaganjem truda. Napor uložen u postignuće nije pokazatelj urođene manjkavosti, već angažovanja u savladavanju izazova. Samo iskustvo udubljivanja u proces prevladavanja prepreka doživljava se kao nagrađujuće. Najzad, neuspeh se ne vidi kao dokaz nesposobnosti, već kao prilika za unapređenje onog za šta smo trenutno (ne)sposobni.

Prednost ovog osmišljavanja je u tome što se temelji na uverenju da je potencijal za razvoj koji nosimo u sebi nepoznat i nedokučiv. Ideja o tome da je moguće precizno predvideti šta možemo postati i postići tokom godina posvećenosti, napora i vežbanja zapravo je pogrešna. Izazov koji ovaj model postavlja pred nas jeste sledeći. Možemo li odustati od urođenih kategorija kojima sebe osmišljavamo? Jesmo li u stanju da prihvatimo da je jedini način da spoznamo za šta smo sposobni taj da postavljamo sebi izazove na koje se trudimo da odgovorimo? Ovakvo stanovište podrazumeva da možemo podneti da sopstvene kvalitete vidimo kao stalno podložne promeni. Istovremeno, ono zahteva da odgovornost za ono što postajemo nalazimo u sebi. Razvojni model je plodan okvir za rast jer nam pruža mogućnost da osećamo trajnu strast u procesu, umesto trenutnog zadovoljstva povoljnim ili razočarenja nepovoljnim ishodom procesa. On osnažuje želju za učenjem i napredovanjem, umesto da pojačava stalnu glad za potvrdom.

Fotor0812165651_srb

Kako dva mentalna modela mogu imati implikacije u postignućima osoba u raznim domenima života, od izuzetne je važnosti razmatranje faktora koji utiču na njihovo formiranje. U okviru tridesetogodišnjeg istraživačkog rada o motivaciji, izdvaja se eksperimentalna studija iz 1998. godine sprovedena na uzorku 400 dece petog razreda osnovne škole. Deci je zadat jednostavan test koji je procenjivao neverbalne intelektualne sposobnosti. Prva grupa dece pohvaljena je za demonstriranu pamet („Sjajno si to uradio/la, mora da si jako pametan/na.“), a druga za uloženi trud („Sjajno si to uradio/la, mora da si se jako potrudio/la.“). Svim ispitanicima je potom dat skup složenijih zadataka, sa namerom da im ne budu lako rešivi. Istraživački tim je želeo da sazna kako će ova intervencija uticati na samopouzdanje i motivaciju dve grupe dece.

Rezultati su pokazali da druga grupa dece novim izazovima pristupa sa značajno većom spremnošću za isprobavanjem različitih pristupa i otpornošću na neuspeh. Ova deca su se osećala pametno tokom samog procesa savladavanja problema. Pohvala za uloženi trud podstakla je decu da se dublje i istrajnije angažuju u istraživanju. Za razliku od njih, u prvoj grupi dece koja su bila pohvaljena za pokazanu pamet nastupila je izražena zabrinutost zbog šanse da prvobitni uspeh ne ponove. Deca iz ove grupe ostala su zarobljena u mislima o zadacima koje su već uspešno rešili, a volja im je sve više bledela u susretu s novim problemima. Uzbuđenje koje bi dete osetilo usled pohvale njegove pameti za posledicu je imalo porast anksioznosti usled pretnje da će sada možda ispasti glupo. Fokus na želji za ponovnom potvrdom uzrokovao je pad samopouzdanja, motivacije, pa i postignuća deteta. Najzad, kada su ispitivači zamolili učesnike da opišu svoje iskustvo učenicima susedne škole, deca iz prve grupe su svoje rezultate prikazivala boljim nego što jesu. Jedna uobičajena pohvala bila je dovoljna da se grupi dece poljulja samopouzdanje, a nesigurnost naraste toliko da ih podstakne na laganje i prikrivanje svog postignuća.

Deca vole kad se pohvale njihove sposobnosti i talenti, to im daje momentalni podsticaj, diže osećaj vrednosti”, zaključuje Dvekova, “ali samo privremeno. Prvom prilikom kada ne zasluže pohvalu – samopouzdanje nestaje, motivacija se urušava.” Ukoliko dete nauči da pohvala (uspeh) znači da je pametno, onda izostanak iste (neuspeh) znači da je glupo. Ako deci, pak, poručimo da treba da se osećaju pametno tokom procesa u kom se angažuju, istrajavaju, uče, napreduju, isprobavaju strategije, osnažićemo im motivaciju i formirati temelje trajnog samopouzdanja.

Neke druge studije Dvekove nalaze da za učenike sa nepromenljivim modelom svaki uspeh koji se dogodi predstavlja potvrdu urođenih sposobnosti ili talenata. Situacije gde postoji rizik od neuspeha oni dosledno izbegavaju, jer mogu značajno da ugroze sliku o sopstvenim potencijalima. Težeći da biraju prilike gde će potvrditi sebi da su pametni ili talentovani, propuštaju brojne šanse za učenje jer one nužno podrazumevaju greške. U situaciji kad pogreše ili imaju utisak da su im razotkrivene nesposobnosti, teže da to prikriju, umesto da rade na tome. Najzad, oni se boje da pokažu da se trude, jer za njih ulaganje truda odlikuje one koji moraju da nadoknade urođeni nedostatak sposobnosti. Potonje uverenje je jedno od najpogubnijih koje deca i mladi mogu imati jer može direktno ugroziti postignuće kada gradivo postane zahtevnije. Učenici sa ovim modelom pokazuju tendenciju da se teže oporavljaju od neuspeha. Umesto da ulažu više, oni tada počinju da se trude sve manje i da se priklanjaju metodama varanja na testovima. Mentalni okvir u kom funkcionišu im ne pruža strategije za napredovanje.

robert-doisneau

Dvekova navodi svoje oduševljenje školom u Čikagu gde đaci, ukoliko neki predmet ne polože, umesto skora dobijaju ocenu “nedovoljan, za sada”. Pružajući učenicima uvid u njihovu trenutnu poziciju na krivi učenja, nagoveštena im je i perspektiva ka pozicijama koje bi mogli da zauzmu. Na taj način, proces ulaganja truda biva pozitivno asociran, te se deca uče da motivaciju crpe iz privremene kategorije “za sada”, umesto da su zarobljeni u predodređenom stanju „sada“.

Roditeljima i obrazovnim radnicima, autorka preporučuje da teže da pohvale proces kojim su deca zaokupljena kako bi potkrepili marljivost i fleksibilnost deteta. Primera radi, u okviru jedne studije deca su, kroz interaktivna pomagala, podučavana da svaki put kada se odvaže da nauče nešto novo i teško, neuroni u njihovom mozgu stvaraju nove, čvršće veze, te da vremenom mogu postati sve pametnija. Rezultati su, za sad, opravdali očekivanja. Neki od jednostavnih načina na koje možemo pohvaliti decu “u procesu” su npr. “Jako si se potrudio oko ovog kontrolnog zadatka – tvoj napredak to pokazuje. Pročitao si lekciju nekoliko puta, podvukao je i preslišao se. Uspelo je!”, “Dopada mi se kako si pokušavao na razne načine da rešiš ovaj zadatak, dok nisi uspeo.”, “Ovo je bio dug i naporan domaći zadatak, ali si istrajala u njemu i obavila ga. Sedela si za stolom, trudila se da održiš koncentraciju i radila vredno sve vreme. Bravo!

Jasno je da samo pridržavanje razvojnog mentalnog modela ne može od stvoriti od nas novog Ajnštajna ili Betovena. Ipak, Dvekova nas podseća na to da svako od nas ima pred sobom sledeći izbor: “Hoćemo li traćiti vreme u dokazivanju sebi koliko smo super, iznova i iznova, ili ćemo za to vreme postajati bolji u nečemu?

Autor: Ana Perović

One thought on “Teorija Kerol Dvek: Pohvalite detetov trud, ne pamet

  1. Reblogged this on Čitam, pa šta? and commented:
    „Pohvala za uloženi trud podstakla je decu da se dublje i istrajnije angažuju u istraživanju. Za razliku od njih, u prvoj grupi dece koja su bila pohvaljena za pokazanu pamet nastupila je izražena zabrinutost zbog šanse da prvobitni uspeh ne ponove.“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s