Mentalni poremećaji: senzacija koja se prodaje

1512574_10204081752938897_8200723835765749931_nU štampanim medijima, na radiju i televiziji, inspiracija za spektakle crne hronike često se nalazi u mentalnim bolestima ili osobama koje od njih boluju. Medijsku sliku mentalnih bolesti odlikuje poplava bombastičnih naslova u kojima “ludaci”, “bolesnici”, “poremećeni” i “psihopate” nastavljaju da “ubijaju bez zadrške”. Tekstovi ovog tipa obiluju pristrasnim, netačnim i neetičnim izveštavanjem. U njima neretko srećemo puno ime i prezime osobe o kojoj je reč, stereotipne i pogrešne predstave osoba sa mentalnim poremećajima, neadekvatnu upotrebu dijagnoza i stigmatizujuće uvredljive opise koji često impliciraju povezanost između nasilja i mentalne bolesti. No, efekat senzacije provereno privlači publiku naslovom koji obećava intenzivan emotivni doživljaj (straha, besa ili uzbuđenja) i garantuje tiraž i čitanost.

Tako mediji svoju značajnu ulogu u formiranju javnog mnjenja koriste uglavnom u svrhe održavanja negativne predstave osoba sa mentalnim poremećajima i raznih zabluda koje se na njih odnose. Istraživanje medijske slike mentalnih poremećaja na uzorku sačinjenom od 7 srpskih dnevnih listova i 172 analizirana članka (objavljenih od 2006. do 2010. godine) pokazalo je da se o mentalnim poremećajima izveštava dominantno u kontekstu nasilja (uopšteno, i onog nad decom i članovima porodice). Dalje teme su uključivale ubistvo (najčešće dece i članova porodice), suicid i kriminalne radnje mimo pomenutih. Slika osoba sa mentalnim poremećajima u 82% slučajeva varira od izuzetno negativne do negativne, a u 7% slučajeva možemo reći da je pozitivna. Ovi procenti nisu zavisili od tipa novina o kojima je reč.

Klinički psiholog Oto Val u svojoj knjizi navodi nalaze jednog istraživanja o uticajnosti medija na javno mnjenje u kom su ispitanici izabrali medije kao glavno sredstvo informisanja u formiranju stavova o ovoj temi. Oni navode da veruju onome što vide u štampi jer pretpostavljaju da informacije koje tamo nalaze imaju odobrenje stručnjaka. Ne može se dovoljno istaći važnost oslanjanja na činjenice u izveštavanju, naročito kada je reč o ovako delikatnim temama sa dalekosežnim posledicama. Gde mediji greše i zašto?

„Ništa ne prodaje novine tako dobro kao ludi, nepredvidljivi, neuhvatljivi, okrvavljeni ubica u bekstvu, koji nanosi mnogo bola i patnje prijateljima i rođacima žrtve – koji su svi visokomoralne osobe“, ističe Oto Val. Jedan od rasprostranjenih zabluda o ljudima koji boluju od mentalnih poremećaja jeste da su nasilni. Tu se, prvenstveno, misli na psihotične poremećaje. Istraživanja pokazuju da je među osobama osuđenim za kriminalne radnje svega 1% onih koji su oboleli od shizofrenije. Između populacije koja ne boluje od mentalnih poremećaja i one koja boluje, stopa kriminalnog ponašanja je istovetna. Takođe, šansa da osoba obolela od mentalnog poremećaja bude žrtva nasilja je veća nego da isto počini.

Zabluda bliska pomenutoj odnosi se na to da su ljudi koji boluju od mentalnih poremećaja nepredvidivi. Mediji značajno doprinose zastrašivanju javnosti time da postoje nepoznati okidači koji obolele provociraju na agresivne postupke prema drugima. Ljudi koji boluju od mentalnih poremećaja nisu nepredvidivi u najvećem broju slučajeva. Nepredvidivost u ponašanju može odlikovati najteža stanja mentalnih poremećaja (akutne psihotične epizode) i poneke autodestruktivne epizode poremećaja ličnosti. Većina ovih osoba živi životima koji mnogo više nalikuju životima ostatka populacije, nego što se od njih razlikuju, ističe Val. Ovaj psiholog takođe konstatuje da autori vesti i izveštaja o mentalnim poremećajima obično nisu obrazovani u oblasti zaštite mentalnog zdravlja, a često i sami dele stereotipe i predrasude iz ovog domena.

10904407_10204076942778646_7676376704944621888_o

Vodeći se medijskim izveštavanjima, mogli bismo steći utisak da su mentalni poremećaji nešto što se dogodi retko i to nekim osobama koje su suštinski drugačije od nas. Zapravo, statistika kaže da će jedna u četiri osobe u nekom trenutku života obratiti za profesionalnu pomoć iz domena mentalnog zdravlja. Val smatra da se mediji koriste vrstom manipulacije, uveravajući svoje čitaoce da između njih i ovih drugih postoji neprobojni zid koji ih razdvaja i koji osigurava da se dve grupe nikada ne pomešaju. Na taj način mediji nam poručuju da mi ni po čemu nismo slični osobama sa mentalnim poremećajima, te da je rizik da se to nama dogodi ništavan.

Zašto mediji mentalne poremećaje i osobe koje od njih boluju retko dovode u vezu sa pozitivnim vestima? Val objašnjava da mentalni poremećaj u našoj kulturi ima negativnu konotaciju, kao i traženje stručne pomoći za probleme ove vrste. Kako bi podržali dominantne predstave, mediji povlađuju stereotipima, te likove sa mentalnim poremećajem ne portretišu kao ličnosti sa vanrednim kvalitetima, sposobnostima ili profesionalnim identitetima. Naprotiv, prikazuju ih često kao da im je identitet gotovo sačinjen od bolesti. Mentalni poremećaji mogu naštetiti fukcionalnosti osobe, ali uz adekvatnu pomoć osobe sa mentalnim problemima mogu voditi kvalitetan i produktivan život za šta je neophodna stručna pomoć i podrška porodice i društva. Takođe, ove osobe mogu imati različita interesovanja i talente, a njihova inteligencija se ne razlikuje od inteligencije populacije bez mentalnih poremećaja.

Posledice medijskog održavanja stigme mentalnih poremećaja su dalekosežne. Stigma, kao duboko diskreditujući atribut, podrazumeva da osoba biva manje vrednovana zbog jedne karakteristike koja odstupa od kriterijuma normalnosti. Obezvrednjivanje osobe se događa jer sve druge njene karakteristike bivaju sagledane kroz prizmu pomenutog odstupanja. Možemo reći da su efekti stigmatizacije osoba sa mentalnim poremećajem toliko brojni i toliko negativni da ima osnova za tvrdnju da: „Uticaj stigme mentalnog poremećaja na život pojedinca može da bude isto toliko štetan kao i neposredni efekti samog poremećaja“.

Medijska stigmatizacija ima negativne posledice na osobu sa mentalnim poremećajem, kao i na njene bližnje. Dominantna medijska slika ovih osoba predstavlja uvredu i udarac njihovom samopoštovanju, utvrđuje pogrešne stavove javnosti koji onemogućavaju obolelima da imaju zadovoljavajuć društveni život i pronađu zaposlenje. Jedna od posledica medijske stigmatizacije jeste i autostigma – osoba počinje da stigmatizuje samu sebe i grupu kojoj pripada, u ovom slučaju populaciju psihijatrijskih korisnika. Gubitak samopoštovanja je često praćen otuđivanjem što može značajno pogoršati tok bolesti i lečenja. Osoba koja doživljava psihološke smetnje često gleda na sebe sa sramom i stidom, što može biti značajan razlog da ne potraži  psihološku pomoć koja joj je u datom trenutku potrebna.

10913007_10204073275686971_40656166_n

No, medijska stigma mentalnih poremećaja pogađa i ideju traženja stručne pomoći (psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra) u javnosti. Iako je kod svih mentalnih problema prognoza povoljnija što pre osoba potraži pomoć, studije pokazuju da se manje od trećine ljudi javi za pomoć koja im je potrebna. Ukoliko smo uvereni da stručnu pomoć traže jedino „ludaci“, oklevaćemo da je sami potražimo u trenucima kada bi nam mogla biti od značajne pomoći.

Korektno medijsko izveštavanje može, s druge strane, podići svest javnosti o značajnu brige o mentalnom zdravlju i pružiti informacije o dostupnim vidovima podrške u ovom domenu. Odgovorno novinarstvo može pružiti ljudima sa iskustvom mentalne bolesti javni prostor da o tome govore i učine društvo osetljivijim i upućenijim u probleme ove vrste. Evo nekih smernica za izveštavanje o mentalnim poremećajima:

  • Imajte na umu da su osobe koje boluju od mentalnih poremećaja uveliko izložene predrasudama i diskriminaciji i trudite se da vaše izveštavanje ne ide u prilog tome.
  • Činjenicu da osoba ima istoriju lečenja od mentalne bolesti istaknite u radu samo kada to predstavlja relevantan podatak za priču. Ne spekulišite da neko boluje od mentalne bolesti ako nemate dovoljno podataka da to tvrdite.
  • Pridržavajte se naučnih činjenica koje pokazuju da mentalna bolest nije preduslov za nasilno ponašanje. U tekstovima o povezanosti mentalnog poremećaja i nasilja, izvestite o kontekstu događaja kad god je moguće.
  • Izbegavajte upotrebu uvredljivih i stereotipnih izraza u opisu osoba sa mentalnim poremećajima. Koristite izraze poput “osoba koja boluje/se leči od mentalnog poremećaja” umesto “psihijatrijski/psihički/duševni bolesnik”, “šizofreničar”, “psihotični”, “psihopata”, “poremećeni”, “ludak”, “mentalno bolesni”, “pacijent”.
  • Konsultujte stručnjake iz oblasti mentalnog zdravlja kada koristite stručnu terminologiju (npr. shiizofrenija ili bipolarni poremećaj ne podrazumevaju dvostruku ličnost).
  • Razvijajte osetljivost prilikom upotrebe fotografija koje ilustruju priče o osobama sa mentalnim poremećajima.
  • Kad god je moguće, istaknite dobrobiti obraćanja stručnjacima za mentalno zdravlje, kao i efikasnost ranog javljanja za pomoć.
  • Najzad, izveštavajte o pozitivnim vestima koje se tiču pojedinačnih primera ili grupnih akcija udružanja osoba koje se leče od mentalnih poremećaja. Samo u Srbiji, nekoliko njih je dalo pregršt povoda za to (na primer, udruženja „Duša“ i „Videa“)

Autor: Ana Perović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s