Film „About time“: Stereotipi o muškim i ženskim ulogama

About-Time-poster-303x450About time, kao i prethodni filmovi Richarda Curtisa, veliča ljubav i povezanost među ljudima, a naročito članovima porodice. Međutim, mnogo više od ranijih filmova, počiva na nekoliko uobičajenih stereotipa o muškim i ženskim ulogama, koji su i inače prisutni u medijima. Muškarci u ovom filmu su zaštitnici, spasioci i pametnjakovići; žene su mahom prikazane kao slabije, naivnije, i sa identitetom koji je vezan za muškarca ili im je potreban muškarac da ih spasi.

Na samom početku upoznajemo Tima koji živi idiličnim životom sa roditeljima, sestrom i ćaknutim ujakom na obali mora, gde dani prolaze u ispijanju čaja na plaži i gledanju filmova napolju. Likovi su oslikani jednodimenzionalno, sa Timom koji je ‘’suviše riđ’’, i provodi dane čekajući da se zaljubi, stricem koji deluje kao da nema dugoročnu memoriju, roditeljima koji su umereno duhoviti i ušuškani u svoj udobni način života, – majka ‘’nije uopšte sentimentalna a modni idol joj je kraljica’’ a otac je ‘’prilično normalan’’ – i sestrom čija je sržna karakteristika krhkost, bosonogost i pevanje na kiši. Slika je, doduše, u samom startu pojednostavljena, ali očekujemo dalje diferenciranje likova i fabule. Ništa od toga; Tim ostaje suviše riđ, ujak poslovno nesposoban, a sestra najviše podseća na stereotip Manic Pixie Dream Girl, koga se i sam njegov tvorac odrekao, ali koji ne prestaje da hara filmovima: simpatično stvorenje bez mnogo unutrašnjeg života – ok, osim dijaloga u kome se deklariše‘’I’m a faller’’, ali čiji je cilj opet podsticanje brata na delanje i samootkrivanje. Majka se pak u toku filma otkriva kao osoba koja devojci svoga sina bez pardona saopštava da je loše za devojku da bude previse lepa, jer je to sprečava da razvije smisao za humor ili uopšte, ličnost.

Na njegov dvadeset prvi rođendan, kao svojevrsnu inicijaciju u svet odraslih muškaraca, otac poklanja Timu tajnu – da svi muškarci iz njihove porodice imaju dar da putuju kroz vreme. O rupama u fabuli koje se tiču putovanja kroz vreme ovom prilikom nećemo pisati, već ćemo ga shvatiti kao metaforu. Samo muškarci imaju ovu sposobnost, o čemu žene iz porodice nemaju pojma, što ih automatski stavlja u podređen položaj i čini povećano ranjivim. Dobra stvar je što u konkretnom filmu muškarci neće zloupotrebiti ove čudesne moći – recimo, kada Tim naiđe na svoju prvu ljubav, fatalnu Charlotte, mogao bi mirne duše da ima seks sa njom i da potom ‘’obriše’’ tu činjenicu i živi u svetu u kome se to nije desilo. Umesto toga, on ostavi Charlotte pred vratima njenog stana samo da bi zaprosio svoju devojku Mary. Ovaj proces je isključivo pod njegovom kontrolom i potpuno van kontrole a i znanja Mary, što ne doprinosi gledaočevom osećaju da su njih dvoje ravnopravni – naprotiv. Tim ima mnogo više znanja i mnogo više mogućnosti, kao i mnogo više različitih iskustava od Mary, koja se, slučajno ili ne, zove isto kao njegova majka. Sve ove prednosti Tim je stekao i ne tražeći ih, zahvaljujući ‘’daru’’ koji, opet, ima isključivo zahvaljujući tome što je u konkretnoj porodici rođen kao – muškarac.

Mary tako rađa troje dece sa čovekom o kome ne zna mnogo; ne zna čak ni da je njihov prvi seksualni odnos bio zapravo treći. Interesantno je da na svakodnevnom planu ovaj disbalans moći nije toliko očigledan – Mary je uspešna zaposlena žena, doduše s opskurnim i ‘’kul’’ zanimanjem nasuprot Timovoj ‘’realnoj’’ i ‘’breadwinning’’ advokaturi, a u filmu postoji i scena u kojoj ona nastavlja da spava ujutru a on ustaje kako bi nahranio i spremio za školu i vrtić njihovo troje dece. Moguće je da se ovom slikom svakodnevne jednakosti, pa i Maryne blage prednosti u raspodeli jutarnjih obaveza, maskira suštinska neravnoteža u paru. Osim dinamike u okviru para, jasno je da ovo predstavlja i karakterizaciju Maryne ličnosti – ona je naivna, podređena i na simpatičan način obmanjivana veći deo filma.

about-time-lydia-wilson-bill-nighy

Drugi, uslovno rečeno, značajan ženski lik je sirota Kit Kat, Timova sestra, baš kao ona čuvena Šekspirova sestra, samo bez ikakvog talenta. Nejasno je čime se Kit Kat bavi i koja su joj interesovanja; o njoj saznajemo samo da je prelepa i vrlo krhka, i da bira pogrešne muškarce, što će joj zamalo doći glave. Kit Kat je tipična ‘’Damsel in Distress’’ – ranjiva je i potreban joj je princ da je spasi od nje same. U toku čitavog svog života ona je stereotipna žena koja je bespomoćna i čije bitke biju drugi, za početak Tim, koji se vraća u prošlost da bi je izbavio iz kandži nehajnog ljubavnika, ali ubrzo shvati da je ovaj način neuspešan jer menja mnogo u njegovom životu – ako promeni nešto u vremenu nakon što mu je žena zatrudnela, neće dobiti svoju preslatku riđu devojčicu Posy već crnomanjastog dečaka. Stoga Tim sabira dva i dva i pušta Kit Kat da doživi udes i da bude depresivna, samo da bi joj, zajedno sa svojom ženom, otkrio recept za spas: treba da ostavi lepog i nevernog dasu i smuva se sa ‘’nerdy’’ najboljim prijateljem svoga brata koji je u nju zaljubljen otkako su bili deca. Nema drugih uzroka Kitine depresije, kao što bi bili porodični faktori, neprilagođenost, biohemija mozga; ne, u trenutku kada se odluči za zaljubljivanje u odgovarajućeg frajera, i to ne čak ni sama nego po bratovoj ideji, Kit Kat je magično spašena, i inicirana u svet žena – kasnije, tokom filma, postaje čak i pomalo nespretna majka. Njena nespretnost u novoj ulozi implicira da joj je i dalje potrebno da drugi brinu o njoj, da u tom smislu nije sazrela, i da je upravo stoga odlično što je izabrala partnera koji će ispuniti ovu njenu potrebu. Kit Kat je oličenje stereotipa da je potrebno da muškarac (brat ili muž) živi u realnosti dok je ona samo slatka i posvećena. Interesantno je da i Tim u određenom trenutku podeli porodičnu tajnu sa Kit, ali nakon što ne uspe da je oslobodi prokletstva nesrećne ljubavi na ovaj način (već direktnim savetovanjem), oni ovu tajnu više ne pominju i Kit je ne koristi (koliko je gledaocu poznato) niti o njoj nekome govori.

Prema osnovnim postavkama feminističke terapije, međutim, ženska patologija se mora posmatrati kao interaktivni pre nego ‘’unutrašnji’’ fenomen, a žena, za početak, mora biti ekonomski i psihološki nezavisna. Krajnje interesantno bi bilo interpretirati simptome koje ima Kit Kat sa ovog stanovišta. Recimo, odnos između Kit Katinog (i Timovog) oca i Tima dat je prilično detaljno, ako ne i realno – otac prenosi na Tima životnu i porodičnu mudrost, važne životne lekcije koje Kit Kat ne dobija, te stoga i nije čudno što je plaha i potpuno nepripremljena za život, ali se film ovim aspektom uopšte ne bavi, kao da se on podrazumeva i kao da se mudrost prenosi s kolena na koleno isključivo po muškoj liniji. Upravo ako shvatimo putovanje kroz vreme kao metaforu, ono je vrlo problematično u ovom aspektu – zašto otac ne bi delio i sa kćerkom svoja iskustva i time joj, možda, pomogao da izbegne depresiju, umesto što joj se serviraju gotova rešenja i onemogućava se da uopšte ima uvid u porodičnu istoriju? Odnos između Kit Kat i majke, recimo, nije uopšte prikazan.

about-time

Međutim, da budemo realni, prema ranim stavovima feminističkih terapeutkinja kao što je Peggy Papp, za razliku od ženskog, muški osećaj selfa zasniva se prvenstveno na postignuću umesto na ličnim odnosima; prema tome, davanje drugima nije deo njihove slike o sebi kao što je to slučaj kod žena. Umesto toga njihova slika o sebi povezana je sa delanjem. Mada muškarce zanima da budu supruzi i očevi, njihova definicija muškosti pretežno proizilazi iz njihovih uloga van porodice i iz njihove pozicije vođe. To u ovom filmu nije slučaj i lični uspeh se meri upravo postignućem u ličnoj sferi, to jest time koliko su muškarci dobri očevi – Timov otac, recimo, rano odlazi u penziju kako bi mogao da se, po sopstvenim rečima, posveti “igranju tenisa sa sinom“, a ujak smatra najlepšim danom u životu dan kada mu je šura rekao da ga voli. No delom se “putovanje kroz vreme“ kao ekskluzivno muški dar poklapa sa Pappinom definicijom “uspeha u poslovnom svetu“, koji često zahteva potiskivanje ličnih osećanja, učenje da se gospodari strastima ili slabostima, i razvijanje kontrolisanog, opreznog i proračunatog ponašanja. Savladavanje ovih veština često dovodi do toga da muškarci zatvaraju veliki deo područja sopstvene osetljivosti i inhibiraju svoju responzivnost na potrebe drugih. Intimni odnosi su situacije koje treba obuzdavati i često se doživljavaju kao pretnje ili zamke. Možda je upravo zbog ovoga Timu i njegovom ocu bila potrebna kontrola, iako su naizgled sposobni za intimne odnose, u vidu beskrajnih ponavljanja i “generalnih proba“ za realni život.

Autor: Marica Stijepović

3 thoughts on “Film „About time“: Stereotipi o muškim i ženskim ulogama

  1. Uh! Kada sam odgledao ovaj film pomislio sam kako je to jedan od najdivnijih i najtoplijih filmova sa kojima sam se susreo u životu i upecao sam se na ideju da su svi likovi takvi da im je potreban neko da ih upotpuni. Sad kada sam pročitao ovu recenziju zaprepasilo me je koliko je različita perspektiva autorke teksta. Istovremeno mogu samo potvrdno da klimam glavom i da pustim da ovakvo stanovište utiče na mene i produbi način na koji razmišljam o ovakvim stvarima…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s