Parafilije: Poremećaj objekta žudnje

11_Carine_Roitfeld_The_Devil_Wears_Fetish_tu_styleIako BDSM (skraćenica za Bondage, Discipline/ Sadism, Masochism) nalazimo u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM) kao potencijalni seksualni poremećaj, novija istraživanja pokazuju da ljudi koji praktikuju ovakvo seksualno ponašanje imaju bolje rezultate na brojnim merama ličnosti. Društveniji su, otvoreniji za nova iskustva, bolje kontrolišu impulse, više su zadovoljni životom i emocionalno stabilniji. Kako je to moguće? Za mnoge ljude sadomazohizam je samo povremena forma seksualnog izražavanja, dok ga drugi opisuju kao stil života ili seksualnu orjentaciju. Gde je granica između poremećaja i normalnog seksualnog ponašanja i ko je i kako određuje? Odgovor je da  brojni stručnjaci i dalje nisu saglasni po tom pitanju, a osvrnućemo se i na to kada i kako je psihijatrija umešala svoje prste i do kakvih saznanja smo došli.

Seksualna devijacija se odnosi na uzbuđenje i porive usmerene prema objektima i aktivnostima koji su van društvenih normi. Značajan uticaj imaju vrednosti i moralni sudovi, religija, tip društva i društvena očekivanja. Međutim, šta je to normalno a šta abnormalno seksualno ponašanje- nije uvek u potpunosti jasno.

Sa društvenim i kulturnim promenama menjali su se i stavovi prema seksualnosti. I danas postoje određene kulture koje ne prepoznaju seksualne devijacije, ili ih bar ne vide kao problem. Određujemo ih kao seksualno pozitivne ili seksualno negativne kulture. Stari Grci i Rimljani su prihvatali i alternativna seksualna ponašanja, dok je hrišćanstvo veličalo asketske ideale, a seksualna aktivnost se posmatrala više kao dužnost nego izvor zadovoljstva. Među najvećim gresima su bili pedofilija, silovanje, incest, masturbacija, sodomija, bestijalnost- jer ne rezultiraju začećem. Samuel Auguste Tissot je u svom delu L’onanisme osudio masturbaciju i druga nereproduktivna seksualna ponašanja kao štetne za telo i psihu. Presuda u slučaju opštenja sa domaćim životinjama često je širom Evrope podrazumevala smrtnu kaznu. Sa druge strane, hinduizam se uvek posmatrao kao seksualno pozitivan, što je evidentno po Kamasutri. Ipak, i kod njih su postojale određene seksualne prohibicije: incest je važio za tabu, preljuba, mešanje među kastama, a sodomija je tolerisana samo pod određenim uslovima. Ključ razumevanja prirode suprotnog pola bio je u prihvatanju sopstvene femininosti i maskulinosti.

Negde od 1850. godine, psihijatrija preuzima autoritet na polju seksualnosti, a devijacija postaje medicinski i psihološki problem, jer je nerazdvojiva od ličnosti. DSM-II je uveo zvaničnu listu koju su činili homoseksualnost, fetišizam, pedofilija, transvestitizam, egzibicionizam, voajerizam, sadizam i mazohizam. U narednoj reviziji, ključan kriterijum uspostavljanja dijagnoze bio je postojanje distresa i poremećaja u svakodnevnom funkcionisanju. Kako većina homoseksualaca nije imala nikakve psihičke probleme, bilo je jasno da homoseksualnost treba isključiti sa liste. Ali to je dalje pokrenulo brojna pitanja i potrebu za dokazima distresa i u slučaju preostalih devijacija. Određene religijske grupe su se pobunile jer pod ovim uslovima pedofilija nije predstavljala poremećaj ukoliko nije prisutan lični distres. Neki članovi tadašnjeg komiteta smatrali da su je seksualne poremećaje potrebno u potpunosti ukloniti. Iako i danas pod znakom pitanja, ostali su jer pacijente onemogućavaju da ostvare zdrav, uzajamni emocionalni odnos. Robert Spitzer, koji je tada bio na čelu komiteta, izjavio je da nije mnogo razmišljao o ukidanju nekih drugih seksualnih poremećaja pored homoseksualnosti, jer se recimo, ni fetišisti ni voajeri nisu organizovali i pobunili.

U sklopu DSM-III nalazimo ih pod novim imenom- parafilije, što se isticalo kao mnogo bolji naziv jer naglašava da je devijacija (para) upravo u onome što privlači (philia) individuu. Danas osnovne karakteristike uključuju ponavljajuće i intenzivne fantazije koje uzrokuju seksualno uzbuđenje i uključuju nežive objekte, decu, odrasle osobe koje ne daju saglasnost za takav pristup, ponižavanje i nanošenje bola sebi ili partneru. Važan kriterijum za dijagnozu parafilije je i dalje prisustvo subjektivnog distresa ili poremećaja u funkcionisanju na društvenom, poslovnom ili nekom drugom planu. Opet, postoji razlika u odnosu na seksualne prestupnike, što predstavlja pravni termin a ne poremećaj prema DSM kriterijumima.

article-2418792-1BC7CB30000005DC-23_634x500

Ne znamo kako parafilije nastaju iako su pokušali da ih povežu sa neurološkim povredama kao što je traumatična povreda mozga, poremećaj orbitofrontalnog korteksa, Turetov sindrom, moždani udar ili epilepsija. Ono što znamo je da više parafilija može da postoji u isto vreme i da počinju u adolescenciji, obično pre 18. godine. Češće su kod muškaraca, koji više razvijaju fetiše, dok žene više razvijaju objektnu seksualnost tj romantične, emocionalne veze sa objektima, pa je tako zabeležen slučaj žene koja se udala za Ajfelov toranj.

Psihoanalitičari njihov izvor naravno, vide u detinjstvu. Stoller smatra da su perverzije erotska forma mržnje u kojoj neko želi da nanese štetu određenom objektu. Fantazija o osveti se maskira perverznim aktivnostima, i na taj način trauma iz detinjstva postaje trijumf odraslog. U Tri eseja o teoriji seksualnosti, Frojd definiše perverzije (njegov naziv za parafilije) kao formu seksualnosti kojoj nije svrha dostizanje svoje biološke namene, tj začeća. U kasnijim radovima, kao najvažniji element izdvaja ipak fetiš.

Rađanje psihoanalize pratilo je i razvijanje seksualne psihologije. Alfred Kinzi je dokazao da su seksualne devijacije česte u društvu, a nalazimo ih i kod životinja. Agresija kod primata (na primer, oragnutana) je česta u kontekstu seksualnog ponašanja. Verovao je da društvo treba da prihvati postojanje takvih stvari i da su štetne samo ako je druga osoba povređena, ali suštinski, nije u pitanju psihopatologija već prilagođavanje osobe društvu u kojem živi.

Veoma je malo pouzdanih naučnih studija o parafilijama. Teško ih je istraživati jer su najčešće ilegalne ili su ljudi previše postiđeni da bi priznali svoje sklonosti. Ispitivanja povezanosti crta ličnosti i seksualno devijantnog ponašanja iznedrila su neujednačene rezultate. Dok jedni tvrde da je ovakvo seksualno ponašanje povezano sa antisocijalnim crtama ličnosti i anksioznošću, drugi smatraju da ne zavisi od ličnosti, a postoji i grupa autora koja smatra da su upravo suprotno- povezani sa većom emocionalnom stabilnošću.

Brojne studije povezuju seksualnost sa afektivnim vezivanjem, pa tako osobe sa sigurnim afektivnim obrascem uživaju u različitim seksualnim aktivnostim u kontekstu dugih i stabilnih veza. U slučaju parafilija, objekat žudnje ih fascinira ali nije povezan sa romantičnom ljubavlju. Sadomazohisti su prema jednoj studiji svi imali nesiguran obrazac vezivanja.

Danas postoji sve veće interesovanje za parafilije ali i za hiperseksualni poremećaj. U pitanju je poremećaj uobičajenog seksualnog funkcionisanja, kao što je masturbacija ili korišćenje pornografije, do te mere da je upotreba kompulsivna ili preterana i postaje opterećujuća kako za samu osobu tako i za ljude u njenom okruženju. Skoro je opisan u filmovima Thanks for sharingShame i Don Jon, televizijskoj seriji Californication. Termin je uveo Krafft-Ebing, a češće se nalazi pod imenom seksualna zavisnost. Psihoanalitičari smatraju da je bar iluziija o tome da ne možemo da se odreknemo zadovoljstva povezana sa hiperseksualnošću, isticali su značaj odnosa u detinjstvu, a Melani Klajn je podvukla i odbrambenu i nagrađujuću funkciju. Nekada je povišena seksualna stimulacija mehanizam nošenja sa tugom, bolom ili gubitkom. Razlikuje se od parafilija jer iako je u pitanju povećan seksualni nagon, usmeren je prema uobičajenim seksualnim objektima i ne podrazumeva bilo kakvo ilegalno ponašanje.

shame-michael-fassbender_610

I parafilije i seksualna zavisnost uključuju neke opsesivne elemente, bila to mentalna preokupiranost seksualnim materijalom ili kompulzija usmerena ka seksu. Ipak, u slučaju opsesivno kompulsivnog poremećaja, opsesije i prinudne radnje se doživljavaju kao nepoželjne (ego-distone), dok su seksualne opsesije i kompulzije zadovoljavajuće (ego-sintone), i ljudi sa ovim dijagnozama nemaju želju da menjaju svoje ponašanje sve dok ne dođe do pravnih ili nekih drugih posledica.

Istorijski gledano, seksualni instinkti se nisu mnogo promenili, ali se promenio društveni odnos prema njihovom izražavanju. Većina seksualnih ponašanja ne predstavlja uvek simptom mentalnog poremećaja, i mogu biti deo normalne i zdrave seksualnosti. Komitet koji je radio na izradi DSM-V istakao je upravo ono što je ključno za psihijatrijsku dijagnozu: nanošenje štete ili rizik od nanošenja štete sebi ili drugima. Jedina razlika, uslovno rečeno, normalne i poremećene osobe je što ova druga ima žrtve.

 

Autor: Sanja Dutina

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s