Granice u odnosima: gde prestajem ja, a počinješ ti?

ME_165_BoundaryCrossing

Da li vam se više puta dogodilo da osećate frustraciju jer vas nadređeni na poslu iznova angažuje prekovremeno ili ste po ko zna koji put zaspali prekasno i probudili se neispavani, jer niste mogli da odbijete da učestvujete u rešavanju emocionalnih problema prijateljice? Pristajete li da izostanete sa grupnog izlaska sa prijateljima jer vaš partner oseća ljubomoru zato što zna da se sviđate onom poznaniku ili imate prijatelje i rođake koji vam redovno ne vraćaju pozajmicu? Većina nas može prizvati u sećanje iskustva u kojima postupci drugih osoba u nama izazivaju potrebu da se zauzmemo za svoje izbore, potrebe, osećanja ili uverenja, da odbranimo svoju fizičku ili emocionalnu dobrobit koju naše psihološke granice određuju.

Šta su uopšte (psihološke) granice i zašto ih treba poznavati? Psihološka granica bi se mogla shvatiti kao doživljaj emocionalnog i fizičkog prostora između nas i druge osobe ili kao skup zamišljenih linija koje označavaju gde prestajemo mi, a počinje drugi – gde prestaju naše emocionalne potrebe, uverenja, vrednosti, a počinju tuđe. Na taj način granica podrazumeva psihološki doživljaj prostora koji nam ukazuje na to da mi i drugi nismo isto, ali takođe i prostora u kom se susrećemo s drugima. Važno je pojasniti da fizičke granice (osećaj ličnog prostora, privatnosti, predmeta koje posedujemo, telesnog kontakta) takođe spadaju u psihološke, s obzirom na to da im pridajemo sopstvena, psihološka značenja.

Pojam granica bio je nepravedno zapostavljen u psihološkoj literaturi sve do sredine 20. veka i prvih prevoda psihoanalitičke literature o ovoj temi na engleski jezik. Moguće je da je ovaj propust psihologa zaslužan za to što se danas postavljanje granica u odnosima najčešće asocira sa zauzimanjem stavova koji nas razdvajaju i udaljavaju od drugih, pa čak i spektrom socijalno nepoželjnih ponašanja. Izuzetke nalazimo tek u izjavama pojedinaca da im neki nerazumni šef, intruzivni partner ili sebični prijatelj „narušavaju granice“. Drugim rečima, čini se da većina ljudi stekne doživljaj granica u okviru kojih funkcioniše, tek nakon što su im one bile ugrožene.

Prostor izvan naših granica ispunjava spoljašnji svet, sa drugima i njihovim potrebama, ali šta se sve nalazi unutar njih? Psihoanalitičar Štern ističe da prvi period u razvoju granica odlikuju spoznaje novorođenčeta o tome da postoji „nešto van njega” što nije isto što i „ono samo”. Do ovih spoznaja dete dolazi putem oslanjanja na tzv. proksimalna čula (dodir, miris, ukus i osećaj ravnoteže i pokreta) – prvenstveno u kontaktu s majkom. Upravo kroz te senzacije detetov unutrašnji svet, onaj sa unutrašnje strane kože, ispunjavaju prvi percepti o dodiru, mirisu i ukusu majke. Otud se psihološke granice često zamišljaju kroz metaforu kože koja u sebi obuhvata i sadrži naš unutrašnji svet koji se od percepata okoline razvija u sisteme naših svesnih i nesvesnih misli, osećanja, fantazija, impulsa, namera, telesnih senzacija. Istovremeno ova psihološka koža nas odvaja od sadržaja tuđeg unutrašnjeg sveta s kojim dolazimo u kontakt.

Spear_3556

Zamišljeni prostor između dve strane u odnosu, tokom vremena, biva na različite načine ispunjen delovima unutrašnjeg sveta jednih i drugih (odnosno njihovim potrebama, navikama itd.). Ti delovi jedno drugom naizmenično ustupaju mesto u okviru odnosa, te možemo naslutiti da u toj dinamičnosti često dolazi do promena. Svaka od strana svesno ili nesvesno bira kada će i koliko otvoriti svoje granice i pristati da u njih propusti potrebe, želje, zahteve, osećanja i misli druge strane. Upravo je promenljivost naših granica na dimenziji koju bismo mogli označiti kao propustljivost – nepropustljivost njihova osnovna karakteristika.

Tendencije koje imamo po pitanju propustljivosti naših granica su u velikoj meri oblikovane našim iskustvima sa roditeljskim figurama u detinjstvu. Stoga ćemo verovatno primetiti da se na toj dimenziji pozicioniramo na slične načine u situacijama koje doživljavamo sličnim onima iz detinjstva. Tako, ukoliko nam se redovno ponavlja situacija u kojoj popuštamo pred partnerovim željama, možemo se zapitati da li sebi dopuštamo da se zauzmemo za svoje želje koje nisu u skladu sa željama voljene osobe. Dalje možemo, na primer, razmisliti o tome da li smo i kako stekli uverenje o tome da nismo dovoljno dobar partner svojoj voljenoj osobi ukoliko odlučimo da zgusnemo granice i odbranimo svoju preferencu.

Većina nas ima u iskustvu potrebu da nam granice prema, na primer, saputnicima u gradskom prevozu budu zgusnute, da budemo spremniji da ih po potrebi odbranimo, nego što je to slučaj sa bliskim prijateljima i partnerima gde one često mogu biti propustljivije i razređene. Jedno od opštih mesta u ovom domenu predstavlja činjenica da je funkcionalne granice teže održavati u bliskim odnosima gde postoji intenzivna međusobna zavisnost između osoba (partnera, bliskih prijatelja, članova porodice).

Čini se da većina teškoća potiče iz jednog važnog sastavnog elementa postavljanja granica. Naime, da bismo održavali svoje granice na način na koji nam odgovara, u pojedinim trenucima ćemo nužno morati da kažemo „ne“ na molbe, zahteve, želje, druge strane – postupak koji nam može prizvati osećaj krivice ukoliko ga osmislimo kao odbijanje druge strane. Međutim, ukoliko „ne“ doživimo kao odgovor koji dajemo s ciljem da očuvamo sopstvene granice, a time i sebe od frustracije i pristajanja na nešto što nam ne odgovara, granica postaje nešto pozitivno, nešto što nas štiti. Ako, pri tom, uvidimo i da „ne“ kao odgovor koji je dat uz obrazloženje, pomaže drugoj strani da nas bolje razume i da sebi bolje predstavi očekivanja koja može imati od nas, granica postaje nešto što štiti i druge i odnose koje imamo s njima.

JAREK PUCZEL loversPrvi korak u razvoju veština uspostavljanja odgovarajućih granica u odnosima predstavlja shvatanje da naša odluka o tome hoće li nam granice biti propustljive, u kojoj meri i prema kome treba da bude stvar našeg svesnog izbora. Između ostalog, ovaj razvoj podrazumeva vežbanje da prepoznamo trenutke kada pristajemo na postavljanje granica na način koji nam ne odgovara. Kako da prepoznamo da su nam granice narušene? Neki psihoterapeuti savetuju da nam pojava intenzivnih osećanja nelagode, frustracije ili ozlojeđenosti u odnosima može poslužiti kao pokazatelj toga da se nalazimo u situaciji u kojoj „odustajemo“ od sopstvenih granica ili se nismo dovoljno zauzeli za njih. Često možemo osećati da bivamo iskorišćeni od strane nekog ili da nam se ne ukazuje dovoljno poštovanja. U korenu se, pak, neretko nalaze naše svesne i nesvesne odluke o pristajanju na nešto što ne želimo (npr. iz osećanja krivice) ili nečije nametanje sopstvenih očekivanja, vrednosti ili stavova.

Kada je reč o zauzimanju za svoje granice, psiholozi najčešće ističu važnost veština asertivnog govora. Pod asertivnošću se podrazumeva jasno iskazivanje svojih misli, osećanja i preferenci, na pristojan i odlučan način. Asertivnost u odnosu, odnosno zauzimanje za sopstvene granice, može poprimiti blaži („Žao mi je, večeras sam jako umorna i neću ti biti dobar sagovornik. Molim te da se čujemo sutra.“) ili odlučniji oblik („Da ti više nikad nije palo na pamet da pokušaš da mi krišom uzimaš ove cipele.“) u zavisnosti od konteksta.

Treba se pripremiti na različite reakcije prilikom odlučivanja na ovaj vid izražavanja svog neslaganja. Kada zauzimate stav naspram ponašanja druge osobe koje vam ne odgovara, možete očekivati prihvatanje, ali i bes, frustraciju ili pokušaje emocionalne ucene. Svaka od potencijalnih reakcija negodovanja može u vama probuditi osećaj krivice koji vas potom može pokolebati u odluci da se zauzmete za sebe. Jednako je važno da, zajedno sa svojim preferencama u odnosima, osvestite eventualno osećanje krivice koje se može javiti u opisanim kontekstima. Što ste svesniji svojih osećanja, veća je verovatnoća da njima ovladate u ponašanju. U suprotnom, vaša neosvešćena osećanja mogu rukovoditi vašim izborima.

Najzad, osvrnućemo se i na važnost poštovanja granica drugih. Osim očiglednih nepoštovanja tuđih granica (poput agresivnog ponašanja, pretnji, uvreda, uništavanja imovine, preuzimanja kontrole nad tuđim životom), od psihološke su važnosti i neka manje očigledna pitanja. Da li težimo da poštujemo poverenje koje nam drugi iskažu u deljenju informacija? Rečeno jezikom granica – kada neko odabere da sa vama podeli nešto i vi se složite s tim da to ostane među vama, pristali ste na granicu koja određuje s kim će ta informacija biti podeljena, a s kim ne. Da li se prema novim poznanicima koji nam se dopadnu ponašamo kao da su nam najbolji prijatelji? Različite nivoe bliskosti u odnosima, odlikuju različite socijalne norme u ophođenju između osoba. Ako poznaniku koji vam se dopadne ispričate teškoće koje imate u seksualnom funkcionisanju sa svojim partnerom, ili istoriju svog problematičnog odnosa sa majkom, postoji verovatnoća da ta osoba bude izložena nekim podacima koje nije birala da zna o vama. Takođe, postoji mogućnost i da toj osobi na taj način pošaljete poruku da je birate za deljenje takvih informacija upravo jer želite da gradite prijateljstvo s njom, čime utičete na formiranje njenih očekivanja po pitanju toga kakve granice važe u vašem odnosu.

Where_I_End_and_You_Begin_by_vhm_alex

U svetu muzičara, na temu koju je Tom Jork iz grupe Radiohead opevao stihovima „Postoji praznina između nas, praznina u kojoj se susrećemo, gde prestajem ja, a počinješ ti“ (u pesmi „Where I end, and you begin“), Bjork se malo eksplicitnije zapitala u „Gde da povučem liniju kad si ti u pitanju?“ (u pesmi „Where is the line?“) Odgovor na njeno pitanje, čini se, ostaje na svakom od nas ponaosob u vidu odluke (poželjno svesne) o tome hoćemo li, pred kim i u kojoj meri reći „da“ ili „ne“. Usput bi bilo dobro da imamo na umu da je postavljanje dobrih psiholoških granica važno kako za našu, tako i za dobrobit naših odnosa. Svest o sopstvenim psihološkim granicama pomaže nam da okolini pošaljemo jasnu poruku o načinu na koji želimo da se s nama postupa i u kojim situacijama, te i šta se od nas može očekivati. Umesto da obećavamo nešto što zapravo ne želimo da ispunimo ili dopuštamo da nam se dugoročno nagomilava nezadovoljstvo usled postavljanja tuđih želja kao prioritetnijih našim, možemo prevenirati eventualne konflikte davanjem okolini uvida u naše preference. Na taj način, održavanjem dobrih granica štitimo od negativnih emocija ne samo sebe, već i druge.

 

Autor: Ana Perović, klinički psiholog

One thought on “Granice u odnosima: gde prestajem ja, a počinješ ti?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s