Nasilje u medijima: Agresija je u mozgu posmatrača

6a00d834515cd569e2019affb2685a970b-320wiVeć godinama nas opterećuje pitanje da li nasilje u medijima nanosi štetu mladima, ili da li nasilje u medijima rađa nasilje u svakodnevnom životu. Neretko se ide u ekstreme pa se svojevremeno i Hari Poter optuživao da decu uči veštičarenju, da video igra Dungeons and Dragons izaziva mentalne bolesti i sklonost satanizmu, a slično je i sa ostalim filmovima, stripovima, rok i rep muzikom, knjigama, televizijom uopšte. Očigledno je veći akcenat na fiktivnom nego na realnom nasilju. 70tih i 90tih godina kada je u Americi povećana stopa kriminala, istraživači su optužili televiziju, što je bio pogrešan zaključak s obzirom da takav trend nije zabeležen ni u Evropi ni u Aziji.

Negde početkom 1990. godine većina istraživača je sklopila konsenzus da su efekti nasilnih medija realni i značajni. Nakon što je APA ovo potvrdila i kao svoju zvaničnu izjavu, prošle godine je preko 200 eksperata podnelo žalbu smatrajući da je nedopustivo donositi takve zaključke na osnovu slabih i nekonzistentnih dokaza. Jedna od najintenzivnijih debata ponovo je podgrejana.

Ono što se zamera istraživanjima na ovu temu ukratko, jeste korišćenje loših mera agresivnosti, kontradikcije između teorije i realnih podataka o kriminalu, zanemarivanje i nekih drugih faktora kao što je ličnost ili porodično nasilje. Tipičan eksperiment izgleda ovako: nakon što se pogleda određeni isečak nasilja u medijima, odrasli imaju zadatak da učestvuju u aktivnosti u kojoj imaju mogućnost da protivnika na određeni način kazne (jakim zvukom ili blagim šokovima). Oni koji su spremni da upotrebe kaznu, dobijaju ocenu ponašanja kao agresivnog. Međutim, pokazalo se da ova mera agresije ne odgovora onoj u svakodnevnom životu, iako bi svaka druga logičnija mera bila neetična. U slučaju dece, nakon medijskog nasilja, posmatramo njihovu igru sa istim ciljem. Ali postoji psihološka razlika pritiskanja dugmeta i nanošenja bola direktno. Puštanje jakih zvukova kao kazne nije zakonom zabranjena, i ispitanicima je mnogo lakše da se na nju odluče. Takođe sama eksperimentalna situacija je takva da postoji opasnost da se ispitanici navode na kažnjavanje druge osobe. Kao što je i rezultirajuće agresivno ponašanje van konteksta realnog života, tako je i nasilje koje posmatraju samo isečak a ne ceo narativ koji smeštamo u neki kontekst.

U pokušaju razumevanja efekata nasilja u medijima najčešće se oslanjamo na dve teorije. Prva je socijalno učenje, tj imitiramo ono ponašanje koje vidimo.  Druga teorija je teorija katarze, pa je tako nekoliko eksperimenata pokazalo da se adolescenti osećaju mirnije i manje besno nakon igranja nasilnih video igara, iz čega sledi da video igre na neki način u stvari umanjuju agresiju. U oba slučaja rezultati su slabi i nekonzistentni, verovatno usled loših istraživačkih metoda. Christopher Ferguson je predložio alternativni Model katalizatora agresije, koji uključuje i interakciju bioloških i sredinskih faktora. Prema njemu, bar polovina varijanse agresivnog i antisocijalnog ponašanja može da se pripiše genetici. Stresori iz okruženja samo su katalizatori nasilja, ne izazivaju ga ali mogu da stimulišu one koji su i inače skloni nasilnom ponašanju (agresivna ličnost i povreda frontalnog režnja u kome je locirana kontrola impulsa). Konkretno mediji funkcionišu kao stilski katalizatori, što znači da mogu da utiču na to da se agresivno ponašanje desi po modelu viđenom u medijima. Kada bi se mediji uklonili, nasilno ponašanje bi i dalje postojalo s tim što bi se možda izvelo na drugačiji način.

Istraživanje objavljeno ove godine u PLOS One žurnalu pruža dokaz da nasilni filmovi mogu pojačati agresiju samo kod onih koji i inače imaju takvu sklonost. Koristeći PET skenere pratili su dešavanje u mozgu, krvni pritisak i bihejvioralne odgovore tokom odmora, posmatranja nasilja i posmatranja emocionalnih sadržaja. Ispitanike su podelili u dve grupe: agresivne, koji u svojoj istoriji već imaju zabeležene fizičke napade i neagresivne kao kontrolnu grupu koju je činio uzorak normalne, zdrave populacije. Snimci mozga i krvni pritisak se značajno razlikovao u slučaju posmatranja scena nasilja. Kod agresivnih ispitanika orbitofrontalni korteks je mirovao kao i krvni pritisak, što je ukazalo na slabu samokontrolu. Bili su više inspirisani i odlučni, a manje uznemireni i nervozni. Neagresivni ispitanici su imali pojačanu aktivnost u orbitofrontalnom korteksu zaduženom za kontrolu impulsa kao i povećan krvni pritisak. Ovakvi rezultati ukazuju na individualne razlike u crti agresije posebno u odnosu na medije.  Nisu svi posmatrači pod istim uticajem onoga što posmatraju. Agresivne kao da inspiriše dok u drugima budi strah i anksioznost.

child-television_2322538b

Takođe, Fergusonovo najnovije istraživanje pokazuje da ni filmovi ni igrice nisu krivi za nasilje u realnom životu. U prvom delu proučavao je povezanost ubistava između 1920. i 2005. godine sa nasiljem prikazanim u filmovima. Iako je veza bila umerena oko 1950. godine, nakon toga je zabeležen pad stope ubistava čak i ako je nasilje u filmovima povećano. U drugom delu istraživanja poredio je igranje video igara sa stopom nasilja među mladima tokom poslednjih 20 godina. Ispostavilo se da porast popularnosti video igri koincidira sa padom nasilnih zločina u toj grupi. O video igrama i nasilju više pročitajte ovde.

Gomila dokaza potvrđuje da nasilje retko proizilazi iz samo jednog izvora, već da je u pitanju kombinacija brojnih faktora. Tako i mediji u krajnjem slučaju mogu biti samo jedan od potencijalnih doprinosa, iako ih je najlakše optužiti. Čak i istraživanje Buckinghama navodi da deca reaguju veoma kompleksno, i da vrlo dobro prave razliku između realnosti fantazije. Više se uznemire kada gledaju vesti nego horor film.

Mediji su prepuni nasilja ali samo mali deo populacije praktikuje nasilno ponašanje i u realnom životu. Potrebno je još mnogo istraživanja da se utvrdi koji su to faktori koji navode osobu da vrši nasilje. Opet, roditelji tu mogu da imaju značajnu ulogu, tako što će pričati sa decom o tome koje je ponašanje neprihvatljivo i da i sami budu dobar model ponašanja. Razgovor o onome što vide u medijima i objašnjenje, može izmeniti reakciju mladih.  Ferguson napominje da identifikovanjem pogrešnog problema kao što je nasilje u medijima, gubimo vreme na ono što nema mnogo praktične vrednosti dok se skreću pažnje sa važnijih tema kao što je siromaštvo, obrazovanje, nejednakost i mentalno zdravlje.

 

Autor: Sanja Dutina

Advertisements

3 thoughts on “Nasilje u medijima: Agresija je u mozgu posmatrača

  1. Haj, bas zanimljiv clanak. Blog isto, dobro dodje za procitat stagod u pauzi od posla 🙂
    Imam par pitanja ako moze.
    Nema bas detaljnog opisa eksperimenata kako se odredjuje ta agresivnost…
    Jeli ima nakakva standardna metrika ili to ovisi o istrazivacu? Takodjer, kako se mjeri utjecaj prethodno pogledanog filma/odigrane igrice?
    Ovo gore opisano sa kaznama zvukom i sokovima zvuci jako labavo, jel to stvarno neko pokusa objavit? 🙂
    Za ovaj Ferguson clanak, mogu vidit samo preview, cijeli clanak treba platit, pa ako je ko procita, koje metode se tu koriste? Jeli se pod povezanost podrazumijeva obicna korelacija ili se upotrebljavaju kakve druge metode (neki data mining ili sta…)?

    P.S. Dungeons&Dragons nije video igra, nego vrsta drustvenih igara, od kojih su se razvile kompjuterske RPG igre. Tek od nedavno ima D&D Online 🙂 (moze i clanak o potrebi za cjepidlacenjm 😉 )

    Pozz

    1. Ako hocete, mozete da ostavite email (javite se na psihobrlog@gmail.com), pa mogu da Vam posaljem ceo Fergusonov clanak.
      Ispravljam za D&D, priznajem da tek sad to cujem 😀
      A sto se tice eksperimenata, preporucujem knjigu David Giles-a, „Psihologija medija“ gde postoji bas fino, jasno objasnjenje. I da, zvuci labavo, zato se i javljaju kriticari koji osporavaju i metodologiju i teorijsku nekoherentnost iza takvih eksperimenata. Mada naravno, ne koriste svi istu metodologiju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s