Film „Man Facing Southeast“ i anti-psihijatrija: Neću da me izlečite hoću da me razumete

c7075b3e

Možda prvi put čujete za film Man Facing Southeast, ali ukoliko biste ga pogledali, asocijacija bi vam sigurno bila: K-PAX. Ali K-Pax po svemu sudeći nije rimejk ovog starog argentinskog filma, već u najmanju ruku bleda holivudska kopija, usudimo se reći- plagijat. Nakon tužbe autor K-Pax-a je  izjavio da je za Man Facing Southeast čuo tek pet godina kasnije, i da je svaka sličnost posledica puke slučajnosti. Analiziraćemo mnogo ozbiljniju i intrigantniju verziju, dakle original, iz ugla anti-psihijatrije. Sam film je sniman u Borda bolnici, pravoj mentalnoj instituciji koja se nalazi u Buenos Airesu. Neki od pacijenata se čak pojavljuju i kao statisti.

Anti-psihijatrijski pokret koji je procvetao 60tih i 70tih godina prošlog veka, pomalo liči na jedan romantični apel ali ujedno je predstavljao i oštar napad na psihijatrijsko shvatanje dijagnoze, farmakoterapije, lečenja (pre svega lobotomije i elektrošokova), i nevoljnu hospitalizaciju. Pripadali su mu upravo psihijatri i brojni drugi intelektualci, koji su smatrali da takav pristup pacijentima donosi više štete nego koristi. Posebno je značajan Rosenhanov eksperiment koji je potvrdio da ni sami profesionalci nisu u stanju da naprave razliku između normalnog i patološkog. Naime, Rosenhan je svoju tezu demonstrirao tako što je naveo asistente da simuliraju auditorne halucinacije, nakon čega su uredno primljeni u mentalnu instituciju sa dijagnozom shizofrenije. Nakon primanja, instrukcija je glasila da nastave da se ponašanju potpuno „normalno“- ali psihijatri su i takvo ponašanje objašnjavali kao psihotično.

Anti-psihijatrija je pre svega socijalni pokret koji je doveo u pitanje pravne privilegije psihijatara da pacijente drže zatvorene pod lekovima, ali i uopšte „medikalizaciju ludila“. Na kraju Thomas Szasz dovodi u pitanje i samo postojanje mentalne bolesti. Konkretno, po njemu, shizofrenija je samo socijalni konstrukt, naziv za one misli i ponašanja koje društvo smatra neprihvatljivim. I Fuko je smatrao da je „ludilo“ socijalni konstrukt, prikriveno kažnjavanje odstupanja od socijalnih normi.

U uvodnoj sceni filma, dr Julio Denis sluša priču pacijenta koji je preživeo samoubilački pakt sklopljen sa devojkom. Psihijatar je potpuno izgubio veru u svoju profesiju, i sam depresivan, razmišlja: “On misli da ja mogu da mu pomognem? Više bi mu pomogao sveštenik. Nikada se neće osloboditi tih predstava. Daću mu lekove za smirenje. Uskoro će se utopiti među ostale. Postaće samo još jedan, ali nikada neće biti ono što jeste.“ Poželi da ga dodirne, uhvati za ruku, kao znak da ga razume i da mu je stalo, ali ga sprečava profesionalna etika.  

Iz stanja psihičke obamrlosti, posle duže vremena, pokreće ga novi misteriozni pacijent po imenu Rantes. Nije zaveden u registru i niko ne zna odakle se stvorio. Ostali pacijenti tvrde da je dobar čovek i da dolazi iz daleka. Prilikom prve seanse, Rantes otkriva da je svemirskim brodom došao sa druge planete. Smestio se u mentalnu instituciju, jer je svestan da bi svejedno tu završio nakon što bi bilo ko drugi čuo njegovu priču. Tako ljudi postupaju sa onima koji se ne uklapaju u pojam normalnosti. Spoljašnji svet ga ne bi ozbiljno shvatio, ne bi mu poverovali. Rantes je u tom trenutku glas anti-psihijatrije, društvo doživljava kao opresivnu strukturu koja uništava i guši ljudske potencijale u ime svojih perfidnih ciljeva. Oni koje nazivamo devijantnim ili mentalno bolesnim u stvari samo krše socijalne norme. Mentalna dijagnoza je samo odraz onoga što društvo smatra socijalno neprihvatljivim ponašanjem.

1369741837412

Rantes tokom dana nepomično satima stoji u dvorištu bolnice, izolovan. Zagledan je u daljinu, kaže da tako prima i prenosi informacije. Juliu pak ne deluje da je zagledan u neki daleki svet, već duboko, u samog sebe. Ovaj opis podseća na tumačenje (anti)psihijatara iz terapijske zajednice po imenu Kingsley Hall (1962-1971), gde se shizofrenija doživljavala kao putovanje pojedinca u njegov unutrašnji svet. Zanimljivo je da svi testovi pokazuju da je Rantes zdrav, ima IQ genija, i svi pacijenti ga vole i prate. Bilo bi jednostavno da nema tog jednog detalja- što tvrdi da je sa druge planete.

Rantes za Julia predstavlja izazov i dilemu, navodi ga da se zapita šta je to normalnost a šta patologija; da li je u pitanju veoma poseban ludak ili je stvarno sa druge planete? Da li je samo pisac ili fizičar? Ili ubedljiva uobičajena psihoza? Kao odgovor na tražena pitanja, čeka bar jednu Rantesovu grešku. Pretpostavka je da je psihoza posledica traume iz prošlosti, i da je Rantesov mozak spas našao u begu. Lakše je sebe videti kao vanzemaljca, nego kao bolesnog čoveka. Rantes zahteva od psihijatra da ne pokušava da ga izleči, već da ga razume. Kako se terapija nastavlja, njihov odnos polako prevazilazi uobičajene okvire i granice lekar-pacijent. Poput Kingsley Hall-a, tretman se sastojao od zajedničkog putovanja kroz Rantesov unutrašnji svet.  Julio ga vodi čak i u cirkus sa sopstvenom decom. Ne deluje preterano, jer njegov profesionalni status i znanje u ovom slučaju nisu bili dovoljni, ali uloga nekoga ko brine, ko je autentičan- mogla je da pomogne. Pokušavajući da sagleda život iz Rantesove perspektive, Julio je činio da se oseća manje otuđenim, dok u isto vreme pokušava da otkrije izvor deluzije.

Rantes tvrdi da je došao na Zemlju da spasi one koji više nemaju veru u ovaj svet. Scena u restoranu pokazuje i da poseduje telekinezu. Uz neobičnu smirenost i tih nekoliko čuda, sve više liči na Isusa (tačnije, Julio ga naziva Kibernetičkim Isusom), dok psihijatar oseća da ima ulogu Pontije Pilata. I sam režiser se poigrava sa ovom temom, prikazujući u jednom trenutku Rantesa i njegovu prijateljicu (ili sestru??) poput Isusa i Marije u Mikelanđelovom remek-delu Pieta. Bukvalno shvaćena Rantesova predstava “sveca” dočarava shizofreniju kako je vidi Ronald Lainge, kao mogućnost ličnog rasta, kao kreativno stanje koje obuzima svest i razum i stvara jedno “superiorno” pomalo božansko ljudsko biće.

Kulminacija priče dešava se kada Julio Rantesa povede na koncert. Rantes preuzima dirigentsku palicu, a paralelno u bolnici dešava se pobuna pacijenata. Ceo slučaj završava na naslovnim stranama novina, na šta načelnik bolnice oštro reaguje zbog narušavanja etičkih principa. Zahteva od Julia da Rantesu da antipsihotike. Julio zna da je delirijum jedino što ga čini živim, i da bi ga antipsihotici bacili u katatoniju, ali ne uspeva da se suprotstavi. Prvi negativan znak bila je promena položaja dok “prima i prenosi informacije”- zaključuje da su antipsihotici prvo oštetili Rantesove antene. Priča se završava tako što njegovo srce nije moglo da izdrži toliko kritikovanu elektrokonvulzivnu terapiju. Elektrošokovi su ga ubili. Vidimo pacijente koji stoje u krugu u dvorištu bolnice, kao da čekaju mesiju da se ponovo vrati.

hh1s

Načelnik bolnice uradio je upravo ono što pokret anti-psihijatrije kritikuje- zanemario je psihološke aspekte odnosa sa pacijentom, i osnovna namera mu je bila da Rantesovo neprihvatljivo ponašanje farmakoterapijom stavi pod kontrolu. Iako suštinski nije uradio ništa loše, devijantnost se ogledala u tome što je pretio društvenom redu i miru.  Pokušaj izlečenja, otrežnjenja i “normalizacije” misli i ponašanja, doveo je do Rantesove smrti. A ko je zaista bio Rantes- nikada nećemo saznati.

Bilo bi fer reći i šta psihijatri imaju da kažu u svoju odbranu. Pre svega osvrću se na same probleme, konflikte i nerazumevanja unutar anti-psihijatrijskog pokreta. Lainge je napadao David Cooper-a, Thomas Szasz Lainge-a.  Dalje, smatraju da je u pitanju pokret koji podržavaju novinari i kritičari čiji je pogled na psihijatriju iskrivljen uprkos  brojnim naučnim dokazima koji potvrđuju uzroke i tretman mentalnih poremećaja. Psihijatrija i dalje plaća cenu svojih shvatanja tokom „primitivne“ ere, ali štetni tretmani kao što je lobotomija bili su očajničke mere u vreme kada efikasni i sigurni tretmani nisu ni postojali. Ipak, možda danas prisustvujemo jednom obnovljenom antipsihijatrijskom pokretu jer se sve više priča o potrebi za napuštanjem modela fokusiranog na bolest u okviru mentalnog zdravlja.

 

Autor: Sanja Dutina

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s