Zašto nam smeta glasno telefoniranje u javnosti?

cellphone1_1„Žena preko puta mene u busu priča na tel,ne poznajem ženu ali znam sve o njoj i njenim problemima…“ @ska_fiska_fnjak

„Ne mogu da ne čitam tvitove koji izlaze na laJnU… isto kao kad bih pokušavala da ne slušam tel. razgovor nekog ko glasno priča pored mene.“ @4Dragon84

„U busu za Zlatibor. Čovek iza već 5 min priča na tel kuda sve prolazimo. Valjda neće ceo put.“ @njanjayrp

Upoznati ste sa ovim problemima. Razgovori mobilnim telefonom u javnosti većini idu na živce. Jedna železnica u Japanu zabranila je pozive u svojim vozovima, a glasno telefoniranje kao i bilo kakva upotreba audio i video opreme zabranjena je i u gradskom prevozu u nekim delovima Poljske. Ipak, još uvek ne postoje „zvanične“ usvojene socijalne norme kada je u pitanju korišćenje tehnologije, pa pošto će nas ovaj iritirajući fenomen još dugo pratiti, bar možemo da pokušamo bolje da ga razumemo.

Zanimljivo je da smo navikli i da nam obično ne smeta razgovor dve osobe uživo, bilo to u prevozu ili čekaonici. Prag tolerancije se naglo spušta kada su u pitanju telefonski razgovori. Znači da je problem i izvor smetnje nešto što je inherentno tehnologiji. Veoma je malo istraživanja na ovu temu, ali za sada se izdvajaju tri ključna faktora: negativni stavovi prema tehnologiji uopšte, pretpostavka da drugačije pričamo kada koristimo mobilni telefon i „potreba da slušamo“.

Kako to drugačije pričamo? Činjenica je da postoje ljudi koje možemo nazvati „elekstronskim egzibionistima“, koji namerno komuniciraju tako da ostave određeni utisak i privuku pažnju okruženja. Pre svega pričaju glasno, isključivo o temama koje služe kao vid samopromocije, otkrivaju nam koliko su uspešni, zauzeti, važni, duhoviti i zanimljivi (ili bar sve to samo u pokušaju). To nam sigurno može reći ponešto o njihovoj ličnosti, ali sveukupno o ometajućem faktoru mobilnih telefona- vrlo malo. Studije u kojima je kontrolisano koliko glasno se vode telefonski razgovori, pokazale su da ih čak percipiramo i kao glasnije nego što jesu, i na koji god način da se vode- nastavljaju da ometaju i zaokupiraju pažnju.

Preostaje nam dakle da se oslonimo na dodatne faktore- „potrebu da slušamo“ i to što čujemo samo jednu stranu razgovora, što deluje veoma intruzivno.  Prema Monku i saradnicima, tuđi telefonski razgovor automatski pokreće nevoljni mehanizam pažnje i imamo potrebu da razumemo ono što je iskomunicirano. Ali pošto čujemo samo jednu stranu, teže pratimo i povezujemo ono što je izrečeno. Zbog toga imamo potrebu da što pažljivije slušamo, kako bismo rekonstruisali ono što izgovora osoba sa druge strane slušalice. Što manje informacija imamo, mozak se više trudi da shvati šta je to što čuje a ujedno nam je teže da prestanemo da slušamo ili da ignorišemo.

Kada su ispitanici pokušavali da se fokusiraju na kognitivni zadatak, telefonski razgovor ih je mnogo više ometao od razgovora uživo. Takođe su pamtili i mnogo više detalja takvog razgovora, što opet potvrđuje i da su pažljivije slušali i uopšte imali „potrebu da čuju“. Razgovor je nepredvidiv, ne znamo u kom pravcu vodi- i sve ga to čini dodatno ometajućim.  Još jedan dokaz ove pretpostavke je i istraživanje Normana i Bennetta koji su pokazali da je ispitanicima mnogo manje smetao razgovor telefonom koji se vodio na stranom, njima nerazumljivom jeziku (kineskom). I još nešto- više nam smetaju dosadni i isprazni razgovori, nego pikantni detalji iz tuđeg života (što ste mogli i sami da pretpostavite).

717645--amp-039-amp-039-beasts-of-bad-behaviour-amp-039-amp-039-

Problem može biti i u nedostatku kontrole, kada osećamo da smo primorani i osuđeni da slušamo detalje iz tuđeg života. Kao da smo zatvoreni u prostoriju iz koje ne možemo da pobegnemo, javlja se nezadovoljstvo, uznemirenost pa i ljutnja ili bes. U svakom slučaju zanimljiv je fenomen vođenja privatnih razgovora u javnosti. Neki ljudi čim prislone telefon i izgovore „halo“ imaju utisak da su izolovani od okruženja, i lako izgovaraju ono što inače teško da bi poverili nepoznatoj osobi koja se nalazi pored njih. Naravno, postoje i situacije kada smo primorani da se javimo, ali kako bismo poštedeli druge i bar malo im olakšali, jedino nam preostaje da se pridržavamo neformalnih pravila pristojnog korišćenja telefona.

 

Autor: Sanja Dutina

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s