Zašto plačemo dok gledamo filmove?

Couple, woman cryingUkoliko ste ikada plakali uz neki film ili seriju, a sigurno jeste, svesni ste intenziteta i realnosti emocija koje vas u tom trenutku preplave. Poznat vam je i onaj osećaj knedle u grlu koji ne popušta sve do trijumfalnog završetka ili tzv hepi enda. Sa tim istim filmom ostvarili ste neku ličnu sponu koja se ne gubi (Lion King, The Notebook, anyone?), pa ćete ga možda i nebrojeno puta tokom života pustiti, kao svoj specijalni film za utehu u teškim trenucima.   Kako je moguće da se toliko uključimo u fiktivni svet, i da emocionalne suze koje kao odrasli ljudi uglavnom umemo da kontrolišemo- ne možemo da zaustavimo ni pred čitavom bioskopskom salom (fenomen poznat kao PDE- public displays of empathy)?

Što se konkretno bioskopa tiče, situacija je jasna jer važi pravilo- što veći ekran, jači emocionalni odgovor. U zamračenoj sali, pred velikim platnom, lakše je blokirati i zanemariti sve druge izvore informacija i uroniti u filmsku priču. To je ono kad kažete da vam nije bio preterano tužan film, a prijatelj vam objasni da je to zato što ga niste gledali u bioskopu i da što pre ispravite grešku.

Olakšavajuća okolnost za filmsku pa i svaku drugu umetnost, jeste upravo jedna od karakteristika emocija, a to je da možemo lako da ih prizovemo i samim zamišljanjem objekata, osoba ili događaja. Anksioznost sama po sebi recimo podrazumeva strepnju, unutrašnju uznemirenost  i strah da bi se nešto loše moglo dogoditi. Decu je lako uplašiti i samom pričom o babarogama i drugim čudovištima. To je ono što emocije pružaju filmu, a film zauzvrat pojačava emocije svojim kapacitetima da nas lako uvuče u jedan fiktivni svet. Ovde ćemo iskoristiti priliku da objasnimo i dva tipa emocija koje se javljaju kod gledalaca. Prve su bazirane na stvaranju iluzije da smo i sami prisutni tj svedoci dešavanja u tom fiktivnom svetu, pa proživljavamo iste brige i probleme. Zovemo ih emocijama Fiktivnog sveta (F). Drugi tip emocija baziran je na svesti da je u pitanju jedan veštački svet, ali i dalje dovodi do emocionalnog odgovora. Ovaj put u vidu fascinacije umetničkim aspektima- uživamo u filmu, kadrovima, divimo se glumi. Zovemo ih Artefakt emocije (A). F- emocije su zaslužne za emocionalno „uronjavanje“ u filmsku priču, koje prati osećaj prisutnosti, tj psihološki osećaj da smo deo fiktivne sredine. Sadržaj filma nas izmešta iz realnog života i predstavlja se kao alternativni svet.

Emotivne scene prisutne u tom alternativnom svetu čiji smo, kako je objašnjeno, postali deo, dovode do identifikacije sa likovima, posledično i empatije, a tokom posebno emotivnih scena razvija se tuga pa i emocionalne suze. Prosto smo postali osetljivi na različita iskustva kroz koja taj lik prolazi, i toliko smo emotivno isprepletani da i zanemarimo da nisu pravi ljudi. Izuzetno važnu ulogu igra i muzika u pozadini- smatram da je ekstreman ali savršen primer  muzika Zbigniew Preisnera, konkretno u filmu The double life of Veronique (preporuka!).

Kada smo pisali o suzama uopšte, napomenuli smo da postoje tvrdnje da plakanje ima biohemijsku svrhu kao što je oslobađanje od stresa i tenzije. Pa tako, kada nam je potrebno da se „dobro isplačemo“ obično tražimo preporuku za neku tužnu dramu ili romantičnu priču. Istraživanja pokazuju da 60-70% ljudi potvrđuje psihološku korist suza, tj ono što obuhvatamo pojmom katarza. Koliko je, pak, u pitanju samo socijalni uticaj potvrđuju istraživanja u laboratorijskim uslovima, i izjave ispitanika nakon gledanja tužnog filma ili klipa. Retko ko od njih smatra da im je izliv emocija doneo korist- uglavnom se tuga koju su prethodno osećali pojačala, ili prosto izveštavaju da se osećaju loše. Ono što jedni objašnjavaju vidom auto-terapije, drugi su osporili i nazvali terminom kulturni mit. Inače, u tim istim laboratorijskim uslovima, naučnici su pokazali da postoji tačno jedan film koji garantovano svima izmami suze na licu, a to je britanska drama iz 1957. godine, po imenu All mine to give (već i naslov obećava).

Mufasa

Neuronauke potvrđuju da su emocije koje se javljaju tokom gledanja filma stvarne, jer su aktivni oni delovi mozga koji su i inače zaslužni za regulaciju emocija. U zavisnosti od samog narativa filma, ličnosti gledaoca pa i pola (žene plaču češće), zavisi i način na koji su te iste oblasti aktivne. Takođe, za emocionalne suze je zaslužan oksitocin koji pokreće i empatiju, a ni on ne pravi razliku između likova na ekranu i realnih ljudskih bića, pa ga je lako pokrenuti.

Za kraj, evo šta kaže psihoanaliza. Konkretno Joseph Weiss je objašnjavajući fenomen plakanja tokom hepi enda, naglasio da ne plačemo što se sve dobro završilo, već smo u tom trenutku, kada je strepnja prošla, najzad u stanju da izrazimo one emocije koje smo sve vreme potiskivali, bile to suze usled tuge ili olakšanje usled straha.  Prema psihoanalitičarima, upravo onaj film koji je izmamio vaše suze govori o psihološkom teretu koji nosite (verovatno još od detinjstva). Sva ona opasna osećanja i strahovi koje smo potisnuli u naše nesvesno, pronalazimo u filmu koji ih simbolizuje. Zato se tako lako identifikujemo sa bolom i događajima koje neko drugi proživljava na ekranu. U tom slučaju preispitajte sami sebe i zapitajte se, koja se osnovna tema filma pa i knjige koja vas je rasplakala? Možda uočite da postoji neko pravilo tj jedna tema koja vas posebno pogodi. Je li to ono što vas najviše plaši da može postati vaša sudbina?

 

Autor: Sanja Dutina

One thought on “Zašto plačemo dok gledamo filmove?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s