Psihologija teorija zavere

article-0-155D8267000005DC-680_634x436 (1)

Teorije zavere se odnose na narative u kojima se uzrok važnih događaja objašnjava zlonamernim planom i tajnim operacijama udruženih moćnika. Postoji gomila primera, neki od njih su da je za 9/11  kriva Bušova administracija, da je Tajna obaveštajna služba odgovorna za ubistvo Princeze Dijane, da je sletanje na Mesec je izlažirano, da Novi Svetski poredak pokušava da zavlada svetom, svetom vladaju reptili, Paul McCartney je umro i zamenjen je dvojnikom, globalno zagrevanje je obmana, američka vlada krije dokaze o padu NLO-a u gradiću Roswell.

Nije bilo koji događaj predmet teorija zavere, već samo oni koji su od nacionalnog ili svetskog značaja poput terorističkih napada, prirodnih katastrofa (HAARP), epidemija, avionskih nesreća (MH370). Oni koji su šokantni, koji utiču na javnu svest, koji su dobro medijski propraćeni. Mnogo ih je lakše usvojiti onda kada zvanična objašnjenja sadrže neke nejasnoće, kontradikcije, rupe ili pogrešne informacije. Internet je njihovo širenje dosta olakšao, i na dnevnom nivou vidimo rasprave po sajtovima, forumima ili blogovima.

Psiholozi na konspirativne teorije gledaju kao deo lažnih uverenja pomoću kojih ljudi pokušavaju da daju smisao fenomenima koji su van njihove kontrole ili su im nepojmljivi i neshvatljivi. Iako liče na pomalo paranoidne ideje, u većini slučajeva su u pitanju racionalni pokušaji nošenja sa osećanjima koje izazivaju kompleksni događaji. Kako bismo drugačije objasnili to što milioni ljudi širom sveta smišljaju i povezuju zvanične informacije socijalnih i političkih događaja, sumnjaju i ne veruju u akcije i poteze moćnih ljudi, političara, religijskih grupa, naučnika i korporacija. Istina je da neki od njih pate od određenih formi psihopatologije, ali ne možemo ih izjednačiti sa paranojom i deluzionim uverenjima zbog prevelike proširenosti. Objašnjavanjem nedostataka priče, ljudi dobijaju jednostavnu alternativu, siguran i predvidiv život, jer neko negde sve kontroliše, i kada bismo saznali i obelodanili istinu, brojni problemi bi bili rešeni.  To nas opet vraća na onu snažnu ljudsku potrebu da verujemo da se ništa ne dešava bez razloga.

Vrlo je malo ozbiljnih psiholoških studija na ovu temu. Na početku su se osvrtale na karakteristike samih teorija zavere, opisujući ih kao prepune neproverenih dokaza, pogrešnih premisa, ponavljanja, cirkularnog razmišljanja, a standardi dokazivosti su izuzetno niski. Svi mi negde iskrivljujemo informacije u svoju korist, kako bismo ih uklopili u naše viđenje sveta- ali teoretičari zavere su izuzetno ekstremni po ovom pitanju jer ne reaguju na dokaze dok im kontradiktorne informacije ne predstavljaju nikakav problem- poruka je važnija od same ideje koja stoji iza alternativnog narativa. Takođe, ukoliko verujete u jednu teoriju (recimo, da je HAARP izazvao poplave), verovatnije je da ćete poverovati i u druge.  Uverenje o zaveravama postepeno postaje vaš pogled na svet uopšte.

1405699884273.cached

Osim što čine da se onima koji ne veruju u zavere diže kosa na glavi pri samom njihovom pomenu, verovalo se da su ovakve teorije potpuno bezazlene. Ipak, na primeru slučaja sa vakcinama, tj uverenju da postoji kauzalna veza između vakcina i autizma koju farmakoindustrija pokušava da zataška, vidimo i kakve posledice mogu imati na svakodnevni život. Konkretno u ovom slučaju, teorije zavere su dovele do toga da je sve manje ljudi koji vakcinišu svoju decu, što može dovesti do vraćanja onih bolesti koje su davno iskorenjene. Više o tome pročitajte ovde.

Najnovije istraživanje objavljeno u julu ove godine, nadovezalo se na prethodne studije koje su se bavile proučavanjem povezanosti konspirativnih ideacija sa paranoidnim ideacijama, sujeverjem, magijskim mišljenjem i idejom reference. Ovo je četvrta do sada koja je potvrdila povezanost konspirativnih ideacija sa određenim domenima shizotipalne ličnosti, konkretno sa idejom reference, magijskim i neobičnim uverenjima. Naime, shizotipalnu ličnost često karakterišu paranoidna uverenja i sumnja u druge ljude. Dokazana je i povezanost sa paranormalnim verovanjima, što se objašnjava time što se u oba slučaja odbacuju zvanične informacije i mišljenja stručnjaka. Sklonost sujeverju, sa druge strane, ne igra nikakvu ulogu.

Na psiholozima svakako nije da donose sud o tome da li su teorije zavere istinite ili ne, a ruku na srce, nekada je teško i napraviti razliku između zavere i stvarnih političkih dešavanja. Ne možemo tvrditi da su po definiciji netačne, jer ipak postoje one koje su se vremenom ispostavile kao istinite (možda?).  Što se tiče samog fenomena, nadamo se daljim istraživanjima koja mogu doprineti proučavanju kognicije, socijalne psihologije i ličnosti.  A što se ostalog tiče, kako X Files kaže, “Istina je tamo negde”.

 

Autor: Sanja Dutina

One thought on “Psihologija teorija zavere

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s