Sindrom sagorevanja u pomagačkim profesijama: ideali, ambicije i perfekcionizam

89417026_640

Sindrom sagorevanja još uvek nije prepoznat kao klinički entitet u psihijatrijskim priručnicima, što se može objasniti njegovom zabrinjavajućom sličnošću sa depresivnim sindromom. U jedinoj studiji koja je proučavala vezu između sagorevanja i depresije, nisu pronađene dijagnostički značajne razlike. Zaposleni sa sindromom sagorevanja izveštavali su o depresivnim simptomima isto koliko i pacijenti sa dijagnozom depresije. Međutim, u evropskim zemljama sa razvijenim socijalnim sistemima, kao što su Švedska i Holandija, sindrom sagorevanja jeste medicinska dijagnoza, tako da su doktori i terapeuti obučeni da prepoznaju i tretiraju ljude koji od njega pate.

Prema instrumentu procene Maslach Burnout Inventory, sagorevanje je operacionalizovano uz pomoć tri dimenzije: cinizam, iscrpljenost i neefikasnost. Postoje i teorije koje se zalažu za operacionalizaciju samo uz pomoć dimenzije iscrpljenosti, smatrajući da je ona dovoljna da opiše sindrom.

Kada se počelo sa istraživanjem burn out-a sedamdesetih godina prošlog veka, on se uglavnom  odnosio na poslove u socijalnoj službi, policiji, zdravstvu. Rađene su mnoge kvalitativne studije u kojima je pokazano kako ljudi u ovim poslovima prelaze dug put od faze idealizma preko ‘’udaranja u zid’’, gubljenja iluzija, nakon čega gube i energiju i osećaj da njihov posao ima smisla. Jedna od izraženih komponenti burn outa kod pomažućih profesija je frustrirani idealizam, te se sagorevanje videlo kao potencijalna opasnost za mlade, naivne profesionalce koji postaju iscrpljeni, cinični, i obeshrabreni kroz svoja iskustva u hladnim birokratskim sistemima, i kroz kontakte sa ‘’teškim’’ klijentima čiji se problem čine nerešivim. Prema dr Frances Scorlie sa Univerziteta Nevada, i sagorevanju je neophodan dobar ‘’domaćin’’ – idealistična mlada osoba.

Međutim, u današnje vreme mladi ljudi stupaju na poslove sa manje ideala, a internet obezbeđuje more informacija po svim mogućim pitanjima te su i  manje šanse za neiskustvo i naivnost. No i dalje smo podložni sagorevanju. Moguće je da, i ako su naivnost i ideali predispozicija za razvijanje sindroma sagorevanja, nisu presudni. Verovatnije je da sindromu sagorevanja doprinose hronična neravnoteža između zahteva i mogućnosti, tako da resursi kojima osoba raspolaže nisu dovoljni da se odgovori na obaveze na poslu. Drugi faktor odnosi se na motivaciju, jer zaposleni mogu imati lična uverenja koja se razlikuju od onih koja zastupa organizacija za koju rade. Takođe, može se pojaviti jaz između deklarativnih ciljeva organizacije i onoga što se u realnosti dešava, zbog čega zaposleni doživljavaju unutrašnji konflikt. Kod socijalnih radnika, recimo, može se pojaviti konflikt između težnje za socijalnom pravdom i očekivanog ponašanja u ulozi, ili između težnje da zastupaju klijenta i da osiguraju njegovu sigurnost i dobrobit ljudi oko njega. Faktori rizika su takođe i nejasna profesionalna uloga, osećaj nemoći da se klijentu obezbede dostupni servisi, nedostatak autonomije u odlučivanju. Ovo se takođe događa i lekarima; po nekim istraživačima, faktor rizika za lekare nije samo njihov svakodnevni stres, već priroda njihove uloge – činjenica da su svakodnevno lično odgovorni za zdravlje drugih ljudi.

stressed600

Humanitarni radnici i profesionalci iz oblasti psihologije nisu imuni na efekte stresa, pa samim tim ni na sagorevanje. Rad sa ljudima koji su pretrpeli traumatska iskustva može izazvati širok dijapazon reakcija i kod pomagača i biti destabilizujući za njih. Istražujući literaturu o stresnim reakcijama kod pomagačkih profesija, evidentno je da je vikarijska dramatizacija koju proživljava pomagač ekvivalentna onoj kod njegovog traumatizovanog klijenta. Ova traumatizacija proističe iz transformacije ličnog iskustva koja je direktna posledica empatije sa traumatskim ‘’materijalom’’ koji nam nude klijenti. Naučnici kao Hawkins i Shohet, Rioch, Guggenbühl-Graig, i njihovi saradnici, koji su istraživali ličnosti pomagača, pretpostavili su da se niko ne posvećuje pomagačkim profesijama iz čisto altruističnih razloga, kao i da ‘’tamne strane ličnosti’’ mogu voditi ranom sagorevanju, ako su potisnute. Moć koju ima nad pomagačem pomaže mu da izbegne svoja sopstvena osećanja bespomoćnosti i nekompetencije. Pomagač se nalazi u ulozi omnipotentnog spasioca, koji se bori za svoje klijente sa vlastima, svodeći klijenta na ulogu deteta. Primer za ovo je altruistična briga o pacijentima obolelim od raka koja može pomoći da na odstojanju držimo sopstveni strah od smrti, ili terapeut koji preuzima previše klijenata, odbijajući pri tome pomoć kolega kako bi se odbranio od sopstvenog straha od odbacivanja. Druga tamna strana nesebičnog pomagača je narcistična potreba za slavom i idealizacijom od strane zahvalnih klijenata. I konačno, ono što je pomalo tabu tema je potisnuta nasilna strana samih pomagača: pomagač koji brine o psihotičnim pacijentima i ubicama može to činiti iz svojih nesvesnih motiva, da bi uz pomoć svojih pacijenata kontrolisao sopstvene impulse. Iako se ove teorije čine ekstremnim, važne su u osvetljavanju bar jednog dela pomagačkih motiva.

Jedan od razloga za sagorevanje pomagača je nizak nivo prepoznavanja važnosti profesije u društvu. Može nam izgledati profano, ali u kontekstu mentalnog zdravlja pomagača bitni su i  faktori kao plata, pozicije, unapređenja. Recimo, u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata, doktori koji su se bavili preživelima u koncentracionim logorima bili su manjina. Izvodili su istraživanja potpuno sami, bez pomoći odgovarajućih institucija, i tek mnogo kasnije neki od njih dobili su akademska priznanja. Danas je to slučaj sa ljudima koji rade sa traumatizovanim žrtvama nasilja ili rata. Institucije postoje u ‘’sivoj zoni’’ van zdravstvenog sistema, zaposlenih je malo i nisu adekvatno plaćeni. Pomagači iz ove oblasti rade veoma naporno, imaju jako puno znanja i iskustva, i u okviru svojih profesija nisu prepoznati. Ova pozicija ‘’autsajdera’’, međutim, ima skrivene prednosti: nasilje i tortura su tabu teme te se odgovornost za njih delegira upravo ovim stručnjacima. Postoji nešto herojsko i pionirsko, gotovo ‘’misionarsko’’ u radu sa žrtvama, što opet, prema pomenutim autorima, omogućava narcistično precenjivanje sopstvenog selfa.  Opasnost leži u gubljenju kontakta sa realnošću, jer elitistički duh koji se javlja kod pomagača ovog tipa, uprkos svim teškoćama sa kojima se susreću, utiče na ‘’crno-belo’’ viđenje sveta. Preterivanje u gledištima neminovno dovodi do razočarenja. U Holandiji, koju smo već naveli kao dobar primer tretmana sindroma sagorevanja, takođe je i tretman traumatizovanih žrtava integrisan u opšti zdravsteni sistem, i ovaj vid socijalnog prihvatanja i prepoznavanja doveo je do primetnog olakšanja kod profesionalaca koji se bave ovim temama.

Burnout-Syndrome-Brings-the-Pretty-Significant-Negative-Effects

Osim prepoznatosti u društvu, potrebna su ograničenja i određena profesionalna distanca. Recimo, u radu sa žrtvama nasilja potrebno je osim informacija koje nam klijenti daju uzeti u obzir i objektivne informacije, održati nekoliko intervjua pre konačne procene, itd.

U ranijem tekstu o empatiji pomenuli smo teoriju po kojoj preterana briga za druge dovodi do emocionalnog stresa pa i depresije. U knjizi Consequences of Compassion,  Charles Goodman naglašava razliku koju je primetio u budističkim tekstovima između sentimentalnog saosećanja i  pravog saosećanja, koje uključuje ljubav prema drugima bez preteranog emotivnog vezivanja i stresa. Goodman se zalaže za ‘’pravo’’ saosećanje, koje  podrazumeva veću distanciranost i rezervisanost. Singer je sa kolegama izveo ekperiment u kome su ljudi bili trenirani da saosećaju sa drugima, što se fokusiralo na kapacitet da se oseti patnja drugih ljudi. Druga grupa klijenata bila je izložena drugačijoj vrsti treninga – subjekti su učeni ‘’samo’’ da odgovore na patnju drugih ljudi sa strpljenjem i toplinom. Prema rezultatima, u grupi koja je instruisana da ‘’oseća’’, pojačan je negativni efekat u odgovoru prema ljudima koji su pod stresom, pa čak i prema ljudima koje su subjekti sretali u svakodnevnom životu. Ovakvo iskustvo je bilo stresno i faktor rizika za sindrom sagorevanja, dok je druga grupa subjekata, koja nije trebalo da se ‘’uživljava’’ u patnju drugih ljudi, pokazala povećane pozitivne emocije i čak povećanje altruizma. Stoga se i većina preventivnih programa koji se odnose na proces sagorevanja zasniva na povećanju distance od sadržaja sa kojim dolazimo u susret putem profesionalnog angažmana. Pearlman i Saakvitne su ironično primetili: “Najvažniji savet koji bismo dali svojim kolegama o njihovom privatnom životu, verovatno bi bio da ga prosto imaju.”

 

Autor: Marica Stijepović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s