Moralna fleksibilnost i moralne dileme

trolley-switchNajranije značajnije teorije psihologije morala (Kolbergova i Pijažeova), pod uticajem su Kantove deontološke etike. Njegov kategorički imperativ kao moralni zakon glasi: „Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva“. Prema ovoj verziji očekujemo da bi oko moralnih uverenja trebalo da postoji univerzalni konsenzus, što je negde i očekivano da moralnost vidimo kao rigidnu i objektivnu kategoriju. Ipak, u realnosti je vrlo teško odrediti šta je moralno ispravno a šta ne. Moralnost je komplikovan koncept a po svemu sudeći i fleksibilan. Sadržaji moralnih uverenja se menjaju tokom vremena a različite kulture ga formulišu na različite načine, iako uverenje o postojanju „dobrog“ i „lošeg“ opstaje. Dokaz su brojna moralna uverenja o različitim temama (abortusu, vakcinama, istopolnim brakovima), koja iako su lična, želimo da nametnemo kao univerzalna. A kako onda to da je neko izričito protiv abortusa, dok drugi oštro brane upravo suprotno?

Termin moralna fleksibilnost koristi se da objasni tezu da su ljudi izuzetno motivisani da afirmišu i podrže svoja moralna uverenja, ali kontekst često utiče na to na koja moralna uverenja ćemo se osloniti u određenoj situaciji. Takve specifične situacije obično uključuju neku suprotstavljenost ili tenziju različitih moralnih principa, koji se kao apstraktne ideje operacionalizuju i u skladu sa tim primenjuju. Dovoljne su i sitne varijacije u kontekstu da dovedu do nekonzistentnih odluka, koje uopšte ne znače da je u pitanju moralna greška, neuspeh ili licemerje.

Moralnu fleksibilnost, ali i doprinos emocija, razuma i kognitivne kontrole moralnim sudovima, istražujemo različitim moralnim dilemama u kojima biramo između dve akcije, dok obe dovode do moralno nepoželjnih ishoda. Moralne dileme postoje jer uključuju različite psihološke procesa kojim se donose moralni sudovi, a kada dva ili više procesa daju različite odgovore na isti problem, praktično se javljaju dvostruki standardi.

Poznat je misaoni eksperiment po imenu „problem voza“, koji se ispitanicima predstavlja u dve verzije. U prvoj verziji, ispitanici su posmatrači, voz se kreće prema petorici radnika na putu, a oni treba da donesu odluku da li će pritisnuti dugme kojim će skreniti pravac voza tako da ubije samo jednu a ne pet osoba. U drugoj verziji, i dalje je pet osoba ogroženo, ali ispitanici donose odluku o tome da li će lično gurnuti jednog čoveka pod voz kako bi spasili petoro na šinama. Većina ispitanika izjavljuje da bi žrtvovala čoveka u prvoj verziji, dok bi se na taj čin odlučio veoma mali broj ispitanika u drugoj verziji.

Ovakvu fleksibilnost pokušali su da objasne brojni autori. Po jednima, do razlike u odluci dovelo je prisustvo jake afektivne komponente u drugoj verziji, jer se shvata lično za razliku od situacije kada smo samo posmatrači, što je dovelo do konflikta moralnih uverenja. Samim tim, javlja se ideja i da je tanka linija između kognitivnog i emocionalnog sistema kada je moral u pitanju. Drugi autori, pak, rezultate objašnjavaju time što ljudi više osuđuju aktivno nanošenje štete kao i direktan telesni transfer sile, nego pasivno „dozvoljavanje“ da se nepovoljni ishod dogodi (u ovom slučaju, prosto pritiskanjem dugmeta). Alternativni model koji pokušao da pomiri ova dva stanovišta tvrdi da moralna kognicija zavisi od normativne teorije koja je podržana afektima. Pod određenim okolnostima, čin osuđujemo ukoliko krši moralno pravilo i dovodi do afektivne reakcije.

lede_art_nagel

Dakle, čak i kada pažljivo sagledavamo kriterijume prilikom donošenja suda, čini se da smo pod uticajem emocija. Tako u jednoj verziji dileme o vozu, u prvom slučaju imamo čoveka koji u zadnjoj sekundi dok voz munjevito juri, odlučuje da žrtvuje jednog kako bi sačuvao petoro ljudi, dok u drugom, čovek žrtvuje i gura čoveka pod voz dok se grohotom smeje. Iako je počinjeno isto delo, sa istom posledicom i preživljavanjem petorice radnika, malo ko nije saglasan sa stavom da onaj koji se smeje zaslužuje negativnu moralnu evaluaciju.

U slučaju pojedinca, posledica čina nije jedino na osnovu čega evaluiramo osobu, već i na osnovu onoga što čin govori o njenom karakteru. Obično se ponašanje koje je rezultat nekog unutrašnjeg impulsa- bila to mentalna bolest, ekstremna emocionalna epizoda, patnja i bol, opravdava time što se ono ne bi dogodilo pod „normalnim“ uslovima. Kontrola se najčešće smatra neophodnom za pripisivanje odgovornosti, pa ako je ona kompromitovana, utiče i na donoše suda pa i do odbacivanja moralne krivice. Uočite razliku: „Mislio sam da ti stavljam šećer u kafu, a to je u stvari bio otrov za pacove“; „Mislio sam da ti stavljam otrov u kafu, a to je u stvari bio šećer.“

U određenim slučajevima to da li se neko ponašao moralno, utiče na percepciju namere i kauzalne odgovornosti. Recimo, čovek žuri kući po oluji, izaziva saobraćajnu nesreću i povređuje pešaka. Ispitanici ga lakše osuđuju ukoliko je dodata informacija da je imao kontrolu nad autom i da je žurio kući kao bi sakrio kokain, nego ukoliko je dodato da je žurio kući kako bi uručio poklon ženi za godišnjicu braka. A u oba slučaja, faktori koji dovode do nesreće su isti. Negativna evaluacija karaktera zamaglila je zaključke o nameri, kauzalnosti i kontroli. Pizarro i kolege su u istraživanju koristili priču o ženi koja je htela da ubije muža tako što mu je otrovala omiljeno jelo u restoranu. Međutim, otrov je učinio da jelo ima loš ukus, što je navelo muža da naruči novo, a nije znao da je na to jelo smrtno alergičan. Žena je uspela da izazove smrt, ali ne direktno, pa ipak su joj ispitanici pripisali isti nivo krivice kao da je direktno bila odgovorna.

Ovakvi slučajevi otkrivaju nam dva modela– prema prvom, standardnom modelu, prvo se percipira intencionalnost pa se onda odlučuje o krivici (ili pohvali) ponašanja. Prema drugom, modelu rivalu, odluka o krivici prethodi proceni intencionalnosti (demonstrirano recimo pričom o vožnji i kokainu). Negativna motivacija koja se krije iza ishoda, utiče i na sudove o krivici.  Ukoliko, na primer, stanar ubije provalnika u samoodbrani, više je kriv ako se ispostavi da je žrtva nevina nego ukoliko je žrtva opasni kriminalac.

hands-in-blood

Istraživanja Joshua Knobe-a pokazuju da pripisivanje intencionalnosti utiče na moralni status akcije pod nekim uslovima; ukoliko je akcija nepoželjna, vidimo je kao namernu, a neutralnu i pozitivnu kao nenamernu. Govori o dva efekta: efektu veštine– kada procena veštine utiče na intencionalnost; i efektu neželjenog efekta– kada bez obzira na nameru ili veštinu, akciju osuđujemo kao namernu samo zato što je nepoželjna.

Eksperimentalni dokaz efekta veštine jesu vinjete koje opisuju vojnika po imenu Klaus. U obe vinjete, Klaus odbija da učestvuje u duboko nemoralnoj misiji na koju ga šalju. U prvoj, Klaus je vešt sa oružjem i pogađa važan uređaj kojim uništava misiju i spašava nedužne živote. U drugoj, slabo rukuje oružjem, ali uspeva pukom srećom da pogodi metu. Ipak, 92% ispitanika drugi čin ocenjuju kao intencionalan. Pokazalo se da veština ima uticaja samo na neutralne i pozitivne situacije, ali ne i na negativne.

Uslovi koji opisuju efekat neželjenog efekta su sledeći:

ŠTETA: Menadžer kompanije na sastanku je izjavio: „ Razmišljamo da započnemo novi program koji će povećati profit ali će naneti štetu okruženju.“ Predsednik je odgovorio: „Nije me briga za okruženje, samo hoću da ostavarimo što veći profit. Možete započeti sa programom.“ Naravno, naneta je šteta prirodnom okruženju, pitanje je da li je to urađeno namerno?

POMOĆ: Menadžer kompanije na sastanku je izjavio: “Razmišljamo da započnemo novi program koji će povećati profit, i u isto vreme doprineti i prirodnom okruženju.“ Predsednik je odgovorio: „Nije me briga za okruženje, samo hoću da ostavarimo što veći profit. Možete započeti sa programom.“ Naravno, pomogli su prirodi. Da li je to urađeno namerno?

Samo 23% ispitanika smatralo je da je do pomoći došlo namerno, dok je čak 82% smatralo da je šteta namerno naneta.

Young je priču sa predsednikom predstavio ispitanicima koji su imali deficite u emocionalnom procesuiranju zbog oštećenja ventromedijalnog korteksa. Pod pretpostavkom da su moralni sudovi bar delimično emocionalni po prirodi, očekivalo se da u proceni intencionalnosti ne dođe do efekta neželjenog efekta. Rezultati su potpuno suprotni- efekat je i u slučaju ovih ispitanika potvrđen, što je ukazalo na mogućnost da emocionalni odgovor i nema neki značajan uticaj na pripisivanje intencionalnosti.

Sa druge strana, istraživanja na populaciji psihopata podvlače značaj emocija za razvoj moralnosti jer se upravo emocionalni defekti vide kao uzrok njihove antisocijalnosti. Bez autentičnih negativnih emocija, ne mogu sposobni za krivicu, empatiju ili kajanje. Takođe, nisu u stanju da donesu ispravne moralne sudove. Blair je povezujući moral i psihopate našao da oni kategoriju „loše“ tretiraju isto kao da je u pitanju konvencija ili prosto zabrana od strane autoriteta.

photographs-new-york-subway

Za kraj ćemo se poslužiti događajem koji na zanimljiv način prikazuje kako nas preplave emocije kada prekršimo socijalna ili moralna pravila. Većini dobro poznat po svom eksperimentu poslušnosti, Milgram je pred svoje studente 70tih godina prošlog veka izložio neobičan zadatak, da u njujorškom metrou priđu i zatraže putnicima da im ustupe mesto. Međutim, studenti koji su pristali, veoma brzo su prekidali eksperiment, čak iako nije bilo nikakvih fizičkih pretnji, šta više, većina im je ustupila mesto. Milgram nije mogao da shvati zašto se svi vraćaju tako brzo, pa je odlučio da i sam uradi eksperiment. Kada je prišao prvoj osobi, preplavila ga je panika, ali čovek je mirno ustao i prepustio mu sedište. Milgram je nastavio sa ponašanjem koje je opravdavalo zahtev. Prebledeo je, spustio glavu u krilo- ali nije bila u pitanju gluma, zaista se loše osećao, što oslikava ljudskost i šta sve podrazumeva biti deo socijalne zajednice.

 

Autor: Sanja Dutina

Advertisements

One thought on “Moralna fleksibilnost i moralne dileme

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s