Dečja fantazija kao koping mehanizam u filmu “Panov lavirint”

Pans-labyrinth-poster

Radnja filma “Panov lavirint” odvija se par godina nakon Španskog građanskog rata, kada se grupa pobunjenika krila u šumama u pokušaju da nastavi borbu, a upravo upotreba paralelnog imaginarnog sveta dočarava svu okrutnost i teror tog vremena. Prepliću se teme naivnog detinjstva i mašte sa jedne strane, i rata, kontrole, monstruoznosti i fašizma sa druge.

U film nas uvodi priča o princezi koja je živela u podzemlju, u svetu gde nepostoje laži i bol, koja je pobegla u ljudski svet a zatim izgubila sećanje na to ko je i odakle je i postala smrtnica. Njena duša će se ponovo roditi u drugom telu, kako bi mogla jednog dana da se vrati svome ocu i magičnom svetu. Zatim vidimo Ofeliju koja se sa trudnom majkom seli kod očuha u vojnu bazu na obroncima planine. Trenutak predaha kada se približavaju fašističkom svetu kapetana Vidala, kao i susret sa insektom kog ocenjuje kao vilu, jeste momenat kada Ofelija započinje svoju imaginarnu avanturu.

Jasno je koliko je Ofelija vezana za majku, koja je pak distancirana, bolesna i nije u stanju da odgovori na njene potrebe. Spava sa njom u krevetu, hvali njenu lepotu, priča joj priče. Nije do kraja jasno da li je brak sa Vidalom bio majčin očajnički potez da obezbedi bolju budućnost za sebe i dete, ili je zaista zaljubljena na šta bi mogla da uputi njena pasivnost i pokornost, pokušaj da mu u svemu udovolji, kao i odbijanje da se poveže sa Ofelijinim unutrašnjim svetom i interesovanjima. U svakom slučaju, ne vidi da Ofelija ne prihvata Vidala i da joj nije jasno zašto se ponovo udala kada su imale jedna drugu. Ubeđuje je da ga zove ocem, jer “to je samo reč… samo reč”, a vrlo često poricano nezadovoljstvo pomera na Ofeliju. Ofelija jedinu realnu ljudsku podršku pronalazi u Mercedes, kućnoj pomoćnici Vidala koja ujedno sarađuje sa pobunjenicima. Dirljiva je scena kada joj Mercedes peva uspavanku, i prvi put pruža neki vid utehe i mira koji nije sama stvorila svojom dečjom fantazijom.

Bez oca, prepuštena sama sebi i okružena nasiljem, Ofelija kreira svet fantazije ne samo kao beg od realnosti, već i kao način da nađe smisao i da se nosi sa tom istom okrutnom realnošću. Karakteristično je za decu da se sa problemima i traumama nose koristeći bajke. Ali Ofelijin magični svet nije onaj koji srećemo u drugim bajkama, nije savršen i ne nudi sigurnost. Zastrašujuć je i opasan, baš kao i njegov predstavnik Pan- ali, dovoljan je da ulije nadu, iako je upravo on na kraju vodi u smrt. Svaki izazov koji kao krajnji cilj ima dokaz besmrtnosti, plemićke krvi i ujedinjenje sa ocem, stvoren je i kao način kopinga sa smrću oca, brutalnim očuhom i nedostupnom majkom.

Zanimljivo je da je sam Del Toro inspiraciju za lik Pana našao u sopstvenim noćnim morama iz detinjstva (koje opisuje kao brutalno i traumatično) koje su uključivale zamišljeno biće koje podseća na čovekoliku kozu koje izlazi iz ormara.  Pripovedajući ovu tamnu bajku, koristi elemente nekih od najpoznatijih dečjih priča, pa tako, tokom obavljanja prvog od tri izazova koja joj Pan predstavlja, nosi zeleno-belu haljinu u kojoj podseća na Alisu u zemlji čuda. Čak silazak do korena drveta, dok puzi u blatu i prilazi ogromnoj žabi, podseća na Alisin pad u rupu i početak avanture.

Ofelia_reading_a_storybook

Niko od značajnih osoba iz Ofelijinog života, što uključuje Mercedes i majku, ne podržava njen magični svet, čak joj majka savetuje da prestane da čita takve knjige, kao i da magija ne postoji a posebno ne za njih dve. Kaže joj da će uskoro videti da je svet jedno okrutno mesto, a ne razume da Ofelija to već zna i da je upravo fantazija održava. Mercedes samo delimično odobrava, jer joj poverava da je i sama kao dete verovala u bajke, ali više ne. Ne shvataju da je magični svet i identifikacija sa izgubljenom besmrtnom princezom način da se nosi sa bespomoćnostu, usamljenošću i svim drugim situacionim problemima.U tom svetu ona ima moć i uticaj da nešto promeni.

Vidal je veoma zanimljiv negativan lik. Brutalan, bez empatije i krivice, impulsivan. Opsednut je svojim još uvek nerođenim detetom, za koje je uveren da je muško jer bi žensko dete bilo neprihvatljivo i ponižavajuće (na lekarovo pitanje kako zna pol deteta, odgovara: “Ne zajebavaj se sa mnom”). Ofelijinu majku tretira prosto kao sredstvo koje će mu doneti naslednika, a spreman je da žrtvuje njen život za sina (dovukao je na svoj posed tokom problematične trudnoće jer smatra da sin mora da se rodi tamo gde je i otac; lekaru nalaže da ako treba da bira, u slučaju teškog porođaja, izabere dete). Od samog početka nam je jasno da nema nikakvu nameru da se na bilo koji način poveže sa njom ili Ofelijom. Iako odbija bilo koji vid sentimentalnosti, što vidimo kada ućutkuje ženu koja romantično pripoveda o njihovom upoznavanju i kada negira da mu je otac zaveštao sat koji je slomljen tako da kazaljke pokazuju i podsećaju na vreme njegove smrti- taj isti sat uvek nosi sa sobom, što znači da ipak za njega nije lišen simboličnog značenja.

Iako su mnogi pokušali da u sam kraj filma unesu neko metaforičko, pozitivno značenje, sam Guillermo del Toro ga objašnjava ovako: “Uvek se setim predivnog citata Seren Kjerkegora koji glasi, tiraninova vladavina se završava njegovom smrću, ali vladavina mučenika počinje njegovom smrću. Mislim da je to suština filma; živeti zauvek tako što biramo kako umiremo.”

 

Autor: Sanja Dutina

One thought on “Dečja fantazija kao koping mehanizam u filmu “Panov lavirint”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s