Nauka o suzama: Zašto plačemo?

4814921331_woman_crying_2_xlargeMaybe that was why she couldn’t cry, she realized, staring dry-eyed at the ceiling. Because what was the point in crying when there was no one there to comfort you? And what was worse, when you couldn’t even comfort yourself?
― Cassandra Clare

O ulozi i svrsi plakanja već je pisano mnogo. U srednjevekovnoj medicini, suze su bile povezane sa telesnim tečnostima i plakanje je posmatrano kao ‘’pročišćavanje’’ mozga od nakupljenih tečnosti.  Postoje i tvrdnje da plakanje ima biohemijske svrhe, kao što je oslobađanje od stresa. U novije vreme postavlja se pitanje da li se ljudi isključivo usled socijalnog uticaja osećaju bolje kada se ‘’dobro isplaču’’.

Plakanje se može podeliti na glasno, vokalno plakanje, ili grcanje, i ‘’emocionalno plakanje’’, to jest plakanje u tišini. Da bi bolje prikazao fiziologiju plakanja, Robert Provine ga upoređuje sa smejanjem, smatrajući da se radi o komplementarnim ponašanjima, i da razumevanje jednog vodi razumevanju drugog. Teško je odrediti šta je ‘’tipičan’’ smeh a šta plač, ali o ovim vokalizacijama dovoljno se zna da se može napraviti jasna razlika. Plač (u smislu jecaja ili grcaja) uglavnom traje koliko i jedan prosečan izdisaj (na primer, ono bebino ‘’aaaaaa’’), i ponavlja se u intervalima od oko jedne sekunde, što je sve otprilike trajanje jednog respiratornog ciklusa. Pojedinačni jecaji i grcaji su neprekinuti, dok je smeh isprekidan, kao ‘ha, ha, ha’ gde svako ‘ha’ traje jednu petnaestinu sekunde i ponavlja se na svaku petinu sekunde. Najbitnija zajednička crta oba ponašanja je perserveracija: tendencija da se ponašanje održava kad je jednom započelo. Bilo da se radi o bebi ili zrelom čoveku, lakše je sprečiti plakanje nego ga zaustaviti. Smeh izaziva smeh, i zato je lakše komičaru koji ne izađe prvi na scenu nego pošto je publika već ‘’zagrejana’’. A kada nas već obuzme urnebesan smeh, potrebni su herojski napori da se on kontroliše i obuzda. Zapravo, po ovom autoru, to da li ćemo početi da plačemo, ili prestati, nema puno veze sa našim voljnim naporima.

Kao odrasli ljudi, plačemo mnogo manje nego kada smo bili deca, i to plakanje je mnogo češće tiho ‘’ronjenje suza’’, nego što je demonstrativno grcanje i jecanje. I mnogo više plačemo zbog emocionalnih nego zbog fizičkih povreda. Međutim i u dečjem i u odraslom dobu pokušavamo da obezbedimo sebi podršku i pomoć kroz plakanje, bilo da tražimo da nam se vidaju rane ili da nam se pruži emocionalna uteha. Odrasli ljudi, međutim, uglavnom plaču kod kuće, pred ograničenim brojem ljudi, za razliku od dece.  Prema Provinu, ova razvojna promena od jecanja i grcanja ka suzama, daje prednost intimnijim situacijama. Sazrevanje nam daje sposobnost da kontrolišemo kada, i gde, ćemo plakati, i da li ćemo uopšte plakati, što deca uopšte ne razmatraju.

Psihoterapeut Judith Kay Nelson, istražujući atačment stilove i plakanje, zaključila je da sigurno vezani ljudi, ljudi sa sigurnim atačmentom, nemaju problem da izraze emocije i da plaču na način koji se smatra normalnim i zdravim. Ljudi sa nesigurnim vezivanjem plaču na ‘’neprikladan’’ način, lako se rasplaču i teško ih je utešiti. S druge strane, istraživači sa Tilburg Univerziteta pronašli su da ljudi sa odbacujućim atačment stilom manje plaču, to jest inhibiraju suze, više nego ljudi sa ostalim stilovima vezivanja. Pojedinci sa preokupirajućim atačmentom plaču više nego oni koji su sigurni u sebe i svoje odnose sa ljudima. Interesantno je da njihov plač može, umesto simpatije, izazvati kod ljudi iritaciju ili apatiju.

Amelie-0452

Sve u svemu, istraživači se slažu da plakanje i jeste ponašanje koje za svrhu ima vezivanje, a ‘’okidač’’ mu je separacija na uzrastu odojčeta i, u kasnijem dobu, gubitak, stvaran ili simboličan. Plakanje odraslih može biti zdravo, bezrazložno, produženo ili učestalo ako je povezano sa depresijom ili poremećajima raspoloženja. Inhibicija plakanja može se takođe tumačiti kao zdrava reakcija, ali i pervazivna, to jest preterana emocionalna kontrola, disocijacija kao nezdrav mehanizam odbrane, ili ‘’pomeranje’’ kad plačemo zbog sitnice, a muči nas nešto sasvim drugo.

Autor: Marica Stijepović

Advertisements

2 thoughts on “Nauka o suzama: Zašto plačemo?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s