Sve se dešava sa razlogom… ili ne?

whats-the-deal-with-karma-L-fmUB8hČesto kada nam se desi nešto loše u životu, diskusiju zaključimo dobro poznatom rečenicom „Ali dobro…ništa se ne dešava bez razloga“. To su reči koje su ponekad dovoljne da neke ljude umire i uteše. Lakše je nositi se sa problemima, tragedijama i krizama ako im unapred odredimo neku svrhu i značaj, nego da prihvatimo da su se desilo tek tako, slučajno, bez nekog razloga.

Uverenja da životni događaji imaju dublji značaj, posebno oni koje je teško objasniti opipiljivim uzrocima, povezana su sa religioznošću. Pridodata svrha i značaj obično se pripisuje nevidljivim silama koje vode život na Zemlji- bila to sudbina, karma, Bog, zavisi ko u šta veruje. Kada događajima damo neki smisao, lakše ih prihvatamo. Na primer, prirodne katastrofe su deo Božjeg plana, ili se interpretiraju kao kazna grešnog društva (setimo se kako su objašnjavane poplave koje su pogodile Srbiju ove godine). Lične tragedije mogu takođe biti kazna za vođenje grešnog života, dok se neočekivano nagli pozitivni ishodi tumače kao nagrada za vođenje smernog života. Toliko truda na studijama, a mogućnost zaposlenja se nigde ne nazire; trudili smo se da budemo dobar partner, ali smo ipak ostavljeni i povređeni; hard disk sa svim podacima je otišao baš pred predaju važnog rada- ali, ko zna zašto je to dobro, sve se dešava sa razlogom, sve je deo nekog višeg plana.

Teško je prihvatiti da postoje stvari koje nisu pod našom kontrolom i nikada neće biti, i zato tražimo neku matricu ispod površine života gde je sve uređeno i prožima se ka nekom višem cilju. Ne znamo ko to organizuje (neka viša sila svakako) ni kako funkcioniše, ali možemo da se osvrnemo na taj cilj onda kada to životni uslovi zahtevaju. Vera u pravdu, posebno kada se kaže- kosmička pravda, na istom je tragu. Pa čak i astrologija i antropomorfizam- primenjivanje ljudskih karakteristika (misli i namera) na neljudske entitete i koncepte (uključujući i životinje). Tako prirodi koja nas okružuje učitavamo neku nameru.

Ovakva uverenja su u neku ruku deo kulture u kojoj živimo, a odraz su teleološkog rezonovanja o životnim događajima- kada ih objašnjavamo tako što ih dovodimo u vezu sa nekom svrhom ili ciljem. Keleman govori o promiskuitetnoj teologiji , koja se javlja najviše kod dece. Recimo, deca od sedam-osam godina, saglasna su sa rečenicama „Ptice postoje da bi lepo pevale“, ili „Sunce sija da bi biljke mogle da rastu.“ Odrastanjem i školovanjem ovakva objašnjenja se polako gube. Deca i neki odrasli ovakvom intencionalnošću objašnjavaju mnoge pojave, usled čega propuštaju da prepoznaju slučajna ponašanja koja nisu vođena nekim posebnim ciljem.

Naučnici su utvrdili da postoji povezanost teleoloških objašnjenja životnih događaja sa sposobnošću mentalizacije koja je u bliskoj vezi sa teorijom uma (sposobnost razumevanja šta druga osoba misli i oseća kao i pokušaj objašnjenja ponašanja drugih ljudi). Istraživanje je pokazalo da osobe sa autizmom koje imaju deficite u teoriji uma, manje veruju u Boga od ostatka populacije. Takođe, povezanost mentalizacije i religioznih uverenja objašnjava zašto postoje polne razlike u religioznosti- muškarci su u proseku lošiji u mentalizaciji od žena, samim tim i manje reliogiozni.

Individualne razlike u sposobnosti tumačenja mentalnih stanja drugih ljudi, prate i varijacije stepena teleoloških uverenja. Heywood je intervjuisao osobe sa Aspergerovim sindromom (poremećaj koji karakteriše deficit u sposobnosti mentalizacije), teiste i ateiste. Pronašao je da osnovni kapaciteti teorije uma stoje u osnovi da se životnim događajima daje određeni smisao i cilj. Osobe sa Aspergerovim sindromom su manje objašnjavale događaje teleološkim sadržajem, tj životnim događajima nisu pridavali neku svrhu. Još jedan prediktor natprirodnih uverenja i teleološkog rezonovanja o prirodnim enitetima jeste dualističko uverenje da je um odvojen od fizičkog tela.

Godology-final-9-21

Najnovije istraživanje Banerjee i Bloom-a objavljeno u žurnalu Cognition ovog meseca, potvrdilo je da postoje individualne razlike u  mentalnoj sposobnosti koja predviđa tendeciju da se veruje u sudbinu i da se traži uzrok i cilj životnih događaja. Iako su teleološka uverenja bila češća među ispitanicima koji veruju u Boga, pokazali su da ona postoje i među ateistima (čak i onim najoštrijim). Ovakvi rezultati ukazuju da percepcija uzroka životnih događaja ne prozilazi samo iz teističkih uverenja. Čak i oni koji nisu religiozni ponekad prepoznaju prisustvo nevidljivih sila koje vode njihov život usled kulturnih i kognitivnih distorzija koje stoje u osnovi. Ljudi koji hipermentalizuju češće veruju u sudbinu i pridaju životnim događajima uzrok i cilj. Pod tim se podrazumeva i verovanje u natprirodno i magijska uverenja, sujeverni rituali, svet kao pravedno mesto i slično.

Smatra se da je jedan od ciljeva religije zadovoljene fundamentalne psihološke potrebe za kontrolom, umanjenje anksioznosti  i pružanje zdravog načina kopinga sa teškim životnim situacijama i tragedijama. U tom smislu, new age pandan rečenici „To je Božja volja“ jeste izjava „Sve se dešava sa razlogom“ i ima istu psihološku funkciju i za ljude koji nisu religiozni.  Stoga, kao prirodna tendencija, uglavnom je benigna i uopšte ne čudi da je svi koriste.

 

Autor: Sanja Dutina

3 thoughts on “Sve se dešava sa razlogom… ili ne?

  1. to moze biti oblik sekundarne racionalizacije ili nemogucnost razdvajanja uzroka,uslova od same posledice…nekad to vodi u predestinaciju ili najekstremniji oblik fatalizam…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s