Da li religioznost umanjuje strah od smrti?

97a18ff2170a378acc3f409f26c6be648a7317Puno je pisano o ulozi religioznosti u poimanju smrti i konačnosti. Logično je pretpostaviti da religija nudi odgovore na egzistencijalne dileme i obezbeđuje svojim pobornicima osećaj kontrole i predvidivosti koji ih štiti od preplavljujuće anksioznosti koju izaziva ponekad i sama pomisao na smrt. Jung je smatrao da sve veće religije predstavljaju komplikovane sisteme pripreme na smrt i da drugu polovinu života karakteriše prirodan proces pripreme, a religija može obezbediti osećaj smisla i značenja u ovom procesu. Tzv. Teorija upravljanja terorom počiva na ideji da se ljudi i okreću religiji kako bi ublažili strah od smrti.

Međutim, o samom pitanju ima prilično malo istraživanja. Prema svim gornjim teorijama logično bi bilo pretpostaviti da se religiozni ljudi manje plaše smrti i da je lakše prihvataju. Kada je ova teorija testirana na mladim ljudima na Huddersfield Univerzitetu u Velikoj Britaniji, rezultati su bili iznenađujući: pripadnici hrišćanske vere jesu imali manji strah od smrti nego ateisti, ali pripadnici muslimanske veroispovesti nisu, čak su imali veći strah nego ateisti! Autori ove studije su objasnili da se rezultati mogu objasniti hrišćanskim verovanjem u ‘’blagog’’ Boga dok su se muslimani ‘’plašili’’ Boga. Chris Ellis i partneri na University of Malaya, intervjuisali su oko 5 000 ljudi u Maleziji, Turskoj i USA. Pronađena je, u Maleziji i Turskoj, direktna povezanost između religioznosti i straha od smrti!  U Americi, strah od smrti bio je najveći kod prosečno religioznih. Najniže ‘’kvote’’ straha od smrti nađene su kod ateista u Americi i malezijskih hrišćana. I ovi autori objasnili su da religija može imati različite efekte na stavove prema smrti, u zavisnosti od toga da li verujemo u zahtevnog, osvetničkog Boga ili u beskrajnu ljubav i milost.

Međutim, po nekim autorima još je važnije da li je religioznost intrinzičkog ili ekstrinzičkog tipa. Ekstrinzička religioznost zasniva se na pripadanju religijskim grupama, poštovanju kanona, odlascima u crkvu a intrinzička, mada ne mora isključivati ovo, podrazumeva unutrašnji ‘’rad na sebi’’, spiritualnost, osećaj povezanosti, smisla itd. U tom smislu, recimo, učestalost odlazaka u crkvu po nekim istraživanjima ne utiče pozitivno na mentalno zdravlje, a učestvovanje u religioznim običajima bez istinskog osećaja svrhe i smisla gotovo da i nema pozitivnih efekata, pa samim tim ni uticaja na stavove o smrti. Po nekim istraživanjima, ekstrinzička orijentacija može čak i pogoršati simptome straha od smrti. U ovom istraživanju hipoteza je bila da intrinzička religioznost značajno korelira sa tzv. ‘’approach acceptance’’, pozitivnim prihvatanjem smrti, i ona je u potpunosti potvrđena.

Ovo je potvrđeno u još jednom istraživanju, koje je koristilo Wulfov multidimenzionalni model religioznosti. Religiozni ljudi su bili spremniji da prihvate smrt s obzirom na to da su verovali u – život posle smrti. Međutim, ono je takođe pokazalo da ljudi koji religiju shvataju suviše bukvalno, zapravo imaju veće šanse da zauzmu defanzivan stav kada razmišljaju o smrti. Stoga je važno zauzeti multidimenzionalnu perspektivu i prema religioznosti i prema stavovima o smrti. Wong, Reker, and Gesser (1994) smatrali su da je potrebno razdvojiti kategorije straha od smrti i prihvatanja smrti pa su čak dali pet različitih stavova prema smrti: neutralno prihvatanje (smrt je prirodan deo života), pozitivno prihvatanje (ukorenjeno u verovanju u život posle smrti), prihvatanje kao izlaz (kad se smrt posmatra kao izlaz iz bolnog života), strah od smrti i izbegavanje razmišljanja o smrti, i bilo kog razgovora o smrti. Veća religioznost pojedinaca znači i veću veru u zagrobni život, ali način na koji ‘’obrađuju’’ religiozne sadržaje je takođe važan. Ukoliko imaju dogmatičan i bukvalan pristup religiji, povećan je i strah od smrti kao i tendencija da se potiskuju i izbegavaju misli i sadržaji vezani za smrt.

price-2-1940x900_28938

A da li religioznost ima uticaja, uzimajući u obzir sve navedeno, sa načinom na koji se borimo sa smrću bližnjih? U teoriji, snažna religiozna ubeđenja i učestvovanje u religioznim aktivnostima – ritualima, može pomoći ožalošćenima na dva načina: pomoću sistema verovanja (u zagrobni život), kao i uz pomoć socijalne podrške koja dolazi iz religiozne grupe. Međutim, istraživanja ne pokazuju konzistentne rezultate, jer neka su pokazala pozitivnu korelaciju između religioznih ubeđenja i napretka u procesu tugovanja, dok u nekima ova veza uopšte nije dokazana. U jednom follow-up istraživanju pokazano je da ljudi koji su naveli da nemaju nikakvih spiritualnih ni verskih ubeđenja nisu razrešili proces tugovanja ni nakon 14 meseci, dok su oni sa snažnim verskim ili duhovnim ubeđenjima u istom periodu ‘’napredovali’’ kroz faze tugovanja i polako nastavili sa životom. Međutim studije ovog tipa uglavnom pate od ozbiljnih metodoloških manjkavosti, često su retrospektivne, ispituju religiozna ubeđenja ožalošćenih u trenutku kad su već ožalošćeni (a žalost na njih može uticati), i teško je ustanoviti kauzalne veze.

Autor: Marica Stijepović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s