Stereotipne predstave psihologa u medijima

rorschach

Skoro da i nema filma u kojem se bar na neki način ne pominje psiholog, psihijatar ili psihoterapeut. Zastupljeni smo u svim medijima- i novinama, i TV serijama, i crtanim filmovima, i u književnosti pa i u vicevima. Doduše, retko kada se pravi razlika između ovih profesija, i obično se svi trpaju u isti koš, što je posledica neznanja i nedovoljne upućenosti. Iz istog razloga su svi predstavljeni stereotipno, pogrešno a ponekad šaljivo- a pokušaji da se slika profesije poboljša konsultacijom sa stručnjacima tokom snimanja, u većini slučajeva završava po principu Hičkokove izjaveMy dear, it’s only a movie.“ To ne bi bio veliki problem s obzirom da je osnovni cilj animiranje publike, ali iste te predstave utiču i na očekivanja i stavove javnosti prema psiholozima u realnom životu. BAFTA pokušava da akcentuje značaj uticaja medija na javnost tako što dodeljuje The Mental Health Media Awards.

Pogrešni stavovi pre svega dovode do zabluda o tome kako izgleda i šta se dešava na psihoterapiji. A već je uobičajeno da se psiholozima prilazi sa tipičnom izjavom „Ti mi sad čitaš misli“ ili „Verovatno me sad analiziraš“. Pa i one degradirajuće „Svako danas može biti psiholog, samo ako dovoljno gleda filmove“. Iz istog razloga mnogi i pored svesti o problemu, ne potraže stručnu pomoć („Nisam ja lud pa da idem kod psihologa“) ili očekuju da se problem na terapiji reši pokretom magičnog štapića. Ili, isti ljudi koji odluče da upišu psihologiju, pa tokom studija shvate da teško da će raditi posao ljudi iz serije Criminal Minds.

Zbog dramskog zapleta, korisno je prikazati psihologe kao manipulativne, neetične, korumpirane, naivne, koristoljubive pa čak i potpuno blesave. Takve predstave se prenose još od početka filmske profesije, a moguće je da i sami scenaristi pišu pod uticajem stavova koje su oblikovali filmovi koje su gledali u mladosti. Zanimljivo je ipak da Vudi Alen, režiser koji je većinu svog života proveo na psihoanalitičkoj psihoterapiji, u svom stilu terapeute predstavlja kao opsesivne i neurotične. Njemu ćemo da oprostimo jer se to i očekuje od komedija.

Šta je u stvari najveći problem i koje su to teme koje se najčešće nepravilno prezentuju? Pod jedan, svaki psiholog i psihijatar je obično ujedno i psihoterapeut, iako u realnom životu posebno kod nas, psihoterapija je nešto što obe profesije prolaze tek kao dodatnu edukaciju. Psihoterapeuti su po pravilu psihoanalitičari (opsednuti seksom), iako je danas prisutan veliki broj pravaca u kojima Kognitivno bihejvioralna terapija čini se, ima primat. Dalje, terapeuti su superiorni, autoritarni u stanju da izvedu nemoguće. Kršenje etičkih principa i granice terapeut- klijent je u medijima sasvim normalno, bila to seksualna veza (posebno u slučaju žena), prijateljstvo ili druženje i uvođenje u porodicu terapeuta u cilju oporavka (kao u filmu K-Pax).  Malo koji psiholog se razdvaja od uloge terapeuta i predstavlja kao, na primer, istraživač. Psihijatrijski lekovi služe da se pacijent kontroliše, umiri i umrtvi, a ostale tehnike su lobotomija, elektrokonvulzivna terapija, hipnoza. Ko dobije čak i pogrešnu dijagnozu ludila, više nema pravo glasa i postaje žrtva bolnih i varvarskih tretmana i eksperimenata. Ako je nekada delom tako i bilo, današnji psiholozi ne moraju da nose breme prošlosti.

dr-caligari

Irving Schneider je još 1987. godine razvio tipologiju klasifikacije psihijatara na filmu, tako da se mogu rasporediti u tri grupe: Gospodin Divni, Gospodin Zlo i Gospodin Ekscentrični. Gospodin Ekscentrični je potpuno blesav, luđi od svojih klijenata, Gospodin Divni je skroman i dobar a Gospodin Zlo je opasan i ubica. Predstavnik zlog psihijatra je Cabinet of dr Caligari, ili Anthony Hopkins, psihopata i kanibal, u Silence of the Lambs. Mnogi su kasnije ovu listu i proširili, dodavajući Gospodina koji krši granice, Gospodica Rigidnog, Represivnog ili Neispunjenu ženu.  Čest je scenario u kojem protagonista filma ima određeno uverenje koje podeli sa psihologom, ovaj ga osudi da je parainoidni šizofreničar a na kraju se ispostavi da je pacijent sve vreme bio u pravu. A obično leče opasne klijente kao što su serijske ubice („Copycat“). Većinom i sami postanu pacijenti jer su od starta nosioci tog istog ludila (u Betmenovom stripu, Jeremiah Arkham osnivač mentalne institucije Arkham na kraju i sam završi kao zatvorenik). Na suprotnu stranu, pacijente čitaju kao knjige a slučajeve rešavaju dedukcijom kao Šerlok Holms.

Naravno, postoje i filmovi koji psihologe predstavljaju u pozitivnom svetlu, pre svega kao ljude, empatične i profesionalne, motivisane da razumeju klijente i pomognu. Takav je Brus Vilis u filmu Šesto čulo, forenzički psihijatar u Citizen X, brižni Robin Williams u Good Will Hunting, dr Paul Weston u In Treatment (koji čak ima i supervizora), pa i Džef Bridžis u K-Paxu. Da napomenemo da su neki od ovih filmova imali psihologe kao tehničke savetnike, kao i A beautiful mind, Anayze That ili Spellbound. Neki čak uzimaju prave psihologe za ulogu filmskog psihologa ( „Let iznad kukavičjeg gnezda“). Psiholozi su svakako korisni tokom snimanja, jer mogu pomoći i glumcima pa i scenaristima da bolje razumeju mentalnu bolest koju žele da predstave.

 

Autor: Sanja Dutina

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s