Pisci i glasovi: Auditorne halucinacije kao izvor kreativnosti

0920OPEDnegley-videoSixteenByNine600

U svom oproštajnom pismu suprugu Leonardu, Virginia Woolf je napisala „I feel certain I am going mad again. I feel we can’t go through another of those terrible times. And I shan’t recover this time. I begin to hear voices, and I can’t concentrate. So I am doing what seems the best thing to do“. Istog dana, potopila se u reci Ouse, sa džepovima punim kamenja. Sa bezmalo 60 godina, Virginia više nije mogla da se uz pomoć svojih unutrašnjih resursa bori protiv glasova koje je čula, a koji su bili deo njenog psihijatrijskog oboljenja koje je posthumno procenjeno kao bipolarni poremećaj. Pisanje je za Virginiu bilo pokušaj da uspostavi kakvu-takvu kontrolu nad svojim mentalnim haosom, no vremenom ju je i ono iscrpljivalo i vodilo ka depresiji. Njen suprug Leonard opisao je hipomanične faze Woolfove: „She talked almost without stopping for 2 or 3 days, paying no attention to anyone in the room or anything said to her … Then gradually it became completely incoherent, a mere jumble of dissociated words…“ Virginia je imala sreće što je rođena u bogatoj porodici koja je imala razumevanja i bila koliko-toliko tolerantna za neobične i do tada neispitane manifestacije njene bolesti.

Jedini roman u kojem se direktno bavila ovom temom bio je Mrs Dalloway. Interesantno je da je ovaj roman bio istovremeno najviše autobiografski i najviše društveni, u smislu da uključuje kritiku tretmana mentalne bolesti. „I want to explore the social system,  set sanity and insanity side by side“, rekla je o ovom romanu. Jedan od junaka u ovoj knjizi, Septimus, čuje kako mu se vrapci obraćaju na grčkom, što je u potpunosti autobiografski momenat. Takođe je sličan Woolfovoj po samoizolaciji, distanciranju od bližnjih i u krajnjem, po činu samoubistva. S obzirom na to da se radi o ratnom veteranu, Septimus bi danas dobio dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja („Even when looking at something as ordinary as a motor car, Septimus can become terrified. Everyday life is now just as frightening as his memories of war“).

U spisateljicinom umu kao i u njenim delima, vidi se konstantan dijalog između privatnih i javnih glasova. Recimo, bila je opsednuta glasom svoje majke i tek kada je napisala roman To the lighthouse, mogla se osloboditi majčinog glasa. Osećaj izolacije najbolje je opisala u romanu Talasi, koji se sastoji isključivo iz solilokvija šestoro glavnih junaka. Pošto su ljudi kompletni stranci jedni drugima, njihova komunikacija nije ni važna, a nisu važni ni njihovi životi, poslovi, porodice, jer je sve to ionako fasada.

Mnogi pisci su kao Woolf čuli glasove i videli slike toliko intenzivne da su preuzimale primat nad realnošću. Takođe su inkorporirali ove glasove i koristili ih da obrade tako teške teme kao ropstvo, tortura, nasilje, koristeći ih takođe kao izvor kreativnosti – uzmimo za primer eholaliju u delima kao što su Heart of Darkness, The Waste Land ili Beloved. Međutim ponekad su pisci koristili i komediju da bi istražili prirodu i značenje svojih unutrašnjih glasova. Charles Dickens, Samuel Beckett, Evelyn Waugh, Muriel Spark, Salman Rushdie, Jonathan Coe i Don DeLillo, koristili su komične romane kao opis i refleksije na iskustvo čujenja glasova.

quora

Roman Beyond black Hilary Mantell crna je komedija u kojoj se glavna junakinja Alison bori protiv uspomena na detinjstvo u kome je bila zlostavljana, i vremenom shvata da njeno navikavanje na bol i patnju, njena sposobnost da eksternalizuje svoje unutrašnje glasove i njena pojačana svest o mentalnim životima drugih ljudi, predstavljaju istovremeno i neku vrstu dara. Ona stoga postaje neka vrsta medijuma za ljude koji pate na sličan način. Interesantno je da su neki pisci koristili ovaj fenomen za tragične, a neki opet za komične narative; ovo postavlja pitanje može li se i samo značenje ‘’glasova u glavi’’ redefinisati. Prema jednom autoru čak i sama Virginia Woolf je neke glasove nazivala jednostavno glasovima (Jewish voice), glas svoje majke smatrala je uspomenom, a samo pojedine glasove interpretirala je kao simptom ludila, i to su bili glasovi koje se trudila da kontroliše i koji su je navodili na samopovređivanje.

Jedna studija koju sprovodi  University of Durham istražuje fenomen ‘’glasova u glavi’’, sa medicinske, spiritualne i književne tačke gledišta. Istraživački projekat uključuje pitanja o tome da li čuju glasove voljenih koji su preminuli, o deci i njihovim izmišljenim prijateljima, kao i da li čuju glas Boga. Vođa istraživačkog tima Charles Fernyhough zasnovao je istraživanje na premisi da se ‘’glasovi u glavi’’ često smatraju simptomom teške mentalne bolesti, da postoji stigma vezana za njih, ali da se ovaj fenomen sve više i više prepoznaje kao nešto što se događa mnogim ljudima u različitim kontekstima.  Upravo u ovom kontekstu pominju se i pisci koji često čuju glasove svojih junaka u glavi pre nego što napišu roman. Takođe, čitaoci ‘’čuju’’ glasove ljudi o kojima čitaju. Istraživački projekat uključuje pitanja o tome da li čuju glasove voljenih koji su preminuli, o deci i njihovim izmišljenim prijateljima, kao i da li čuju glas Boga.

Fernyhough navodi da ljudi ne treba automatski da se ‘’plaše najgoreg’’ kada utvrde da čuju glasove, ali i da ne treba ići predaleko u normalizaciji ovih iskustava. U nekim kontekstima je ‘’normalno’’ čuti glasove, ali u nekim okolnostima glasovi govore užasne stvari i ljudi se shodno tome užasno osećaju.  Baš kao kod Woolfove. Međutim, važno je razbiti stereotipe o ‘’glasovima u glavi’’, i njihovoj automatskoj povezanosti sa ozbiljnim mentalnim oboljenjima.

The Hearing Voices Movement (HVM) nastao je izvorno kao projekat holandskog psihijatra Mariusa Romme, istraživačice Sandre Escher, i Patsy Hage,  – koja čuje glasove, u partnerstvu sa mnogim ljudima koji su imali auditorne halicinacije verbalnog tipa. Ova saradnja je od osamdesetih godina do danas inspirisala ceo jedan socijalni pokret koji se potrudio da preuokviri, kritikuje i preispita tradicionalno značenje ‘’glasova u glavi’’.  Promovišu se i ljudska i politička prava ljudi koji čuju glasove, a razvile su se i grupe podrške. Samo u Engleskoj, trenutno ih ima 180, u različitim kontekstima kao što su servisi za mentalno zdravlje dece i adolescenata, u zatvorima, u ambulantnom lečenju, itd.

Mulholland-Our-Inner-Voices

Nedavno je u knjizi Living with Voices  predstavljeno 50 priča o pojedincima koji su naučili da se uspešno bore sa svojim glasovima. Neki autori tvrde da je “the voice-hearer” zaseban psihijatrijski entitet u okviru uobičajene psihijatrijske prakse. Samo redefinisanje ‘’glasova u glavi’’ u stvari je deo medicinskog aktivizma i zalaganja za potpuno drugačiju interpretaciju mentalnih bolesti. Intervoice,  International Network for Training, Education and Research into Hearing Voices, ima za cilj da pokaže da ‘’glasovi u glavi’’ mogu biti normalna mada neobična varijacija ljudskog ponašanja i da problem nije samo u tome što se čuju glasovi već u nemogućnosti da se čovek nosi sa ovim iskustvom. Cilj je takođe da se edukuje javnost o značenju ovog fenomena kako bi se smanjilo neznanje i anksioznost u vezi sa njim. World Hearing Voices Day proslavlja se 14. septembra i slavi ovo iskustvo kao deo raznolikog ljudskog iskustva.

 

Autor: Marica Stijepović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s