Autizam i šta ga (ne) izaziva – sa posebnim osvrtom na vakcine

causes-of-autism-450Autizam podrazumeva promene u funkcionisanju mozga i u ponašanju koje se javljaju i postaju očigledne pre navršene treće godine života. Mnogo toga ne znamo o autizmu; naučnici ne znaju kako se autistične osobe zaista osećaju “iznutra“; to mogu samo da pokušaju da naslute roditelji puni ljubavi. Takođe, postoji velika razlika između osoba na krajevima autističnog spektra, gde ljudi sa Aspergerovim sindromom mogu da funkcionišu prilično adekvatno uz manje napore, a ljudi sa “lošijeg“ kraja spektra ne uspevaju da komuniciraju sa spoljašnjim svetom. Ili, barem, ne komuniciraju na način koji je blizak i razumljiv okolini? Autizam sam po sebi i podrazumeva nedostatke u socijalnoj interakciji i komunikaciji kao i smanjen interes za okolinu. Prisutna su i stereotipna ponašanja, rigidni rituali, neobične navike u ishrani (pika).

Dečji psiholog Bruno Bettelheim povezivao je autizam sa traumom u ranom detinjstvu. Verovao je, a njegova verovanja postala su veoma popularna, da hladnoća roditelja, a naročito majke, dovodi do autizma. Majke nesposobne da se povežu sa decom, te odsutni i slabi očevi, ‘’guraju’’ svoju decu u svet koji je sličan životu u koncentracionom logoru. Tvorac je i čuvene hipoteze o ‘’refrigerator mothers’’. Međutim tretmani zasnovani na ovoj teoriji nisu doveli do boljitka kod dece, jer je u međuvremenu potvrđeno da je osnova autizma prevashodno biološke prirode.

Konsenzus postoji, među naučnicima, oko toga da su uzroci autizma prevashodno genetske prirode. Istraživanja na blizancima pokazuju da je naslednost autizma oko 90% što bi značilo da genetika objašnjava 90% varijanse. Potrebna su dodatna istraživanja na blizancima ali prema postojećim podacima, blizanci koji nemaju autizam imaju probleme sa učenjem ili socijalne probleme, a i ostali siblinzi imaju rizik od 30% da pokažu neku od karakteristika autističnog ponašanja. Takođe se kao značajan faktor pokazala životna dob roditelja u vreme kada je dete začeto, tako da je veća starost očeva povezana sa autizmom kod dece. Sumnjalo se i na trovanje olovom jer studije pokazuju značajno viši nivo trovanja olovom kod autistične dece u odnosu na kontrolnu grupu. Međutim, pomenute atipične prehrambene navike dece  sa autizmom čine teškim da se razgraniči da li je trovanje olovom uzrok ili posledica autizma. Od sredinskih faktora pominju se prenatalni stres, lekovi, itd, za koje nije dokazana kauzalna veza sa autizmom.

S obzirom na to koliko se malo zna o ovom stanju, i s obzirom na to koliko je ono teško, bez mogućnosti remisije ili izlečenja (ili je izlečenje ipak moguće?), dolazilo je do grotesknih sudskih sporova u kojima su roditelji navodili da su sredinski faktori uticali na autizam kod deteta, između ostalih i čaše sa sisaljkom tzv.sippy cups. U jednom periodu bila je popularna alternativna terapija ‘‘chelation’‘, “vađenje“ teških metala iz tela, jer je postojala teorija po kojoj autizam nastaje nakupljanjem metala u telu. Nažalost, nijedna od ovih hipoteza nije se pokazala korisnom u onome što je najvažnije, a to je lečenje autizma. Ovo je povezano sa stavovima pojedinih naučnika da se ne može celo povećanje prevalence autizma objasniti boljom dijagnostikom, niti proširenjem kriterijuma za poremećaje autističnog spektra, već se dodatni faktori traže u okruženju. Broj ljudi kojima je dijagnostikovan autizam dramatično se uvećao od osamdesetih godina prošlog veka, delimično kao posledica različitih dijagnostičkih praksi. Prevalenca je sada 6.7 procenata na 1000 dece, u odnosu na 0.47 na hiljadu dece. Međutim, i sama definicija autizma se promenila, jer Aspergerov sindrom nije bio deo kalsifikacionog sistema sve do 1994. Simon Baron Cohen, direktor Autism Research Centra na Kembridžu, navodi da se oko 50% dijagnostikovanih slučajeva odnosi na Aspergerov sindrom.

autism_vaccines

Među sredinskim faktorima posebnu pažnju su zauzele vakcine. Roditelji, naime, često postaju svesni simptoma autizma upravo u periodu koji se poklapa sa uobičajenim kalendarom vakcinacije.Tzv. MMR vaccine controversy zasniva se na publikaciji Wakefielda u medicinskom časopisu The Lancet. U ovom članku Wakefield je tvrdio da su i  kolitis i bolesti sa autističnog spektra izazvani MMR vakcinom koja podrazumeva imunizaciju od rubeola, malih boginja i zauški. Mediji su prigrlili ovu ideju (mada konkretno Wakefield nije preporučivao potpuno odustajanje od imunizacije već da se ova vakcina podeli u tri dela) i brzo je popularizovali. General medical Council je 2010. godine utvrdio da je Wakefield kriv za neprofesionalnost, uskraćena mu je dozvola da se dalje bavi medicinom; izbačen je iz Medicinskog registra a članak je povučen. Wakefieldovo istraživanje nije imalo kontrolnu grupu, tako da je nemoguće zaključiti da li je prevalenca dece sa autizmom u grupi dece koja su primila vakcinu slučajna ili kauzalna. Ne može se isključiti mogućnost da je slučajna, jer u Britaniji je u to doba oko 50,000 dece mesečno, na uzrastu između godinu i dve primalo vakcinu, a to je inače uzrast kada se pojavljuju tipični simptomi autizma. Čak, s obzirom na prevalence autizma u Engleskoj, 25oro dece bi moglo dobiti dijagnozu autizma nakon dobijanja vakcine u toku samo jednog meseca i to bi opet moglo, statistički gledano, da bude slučajno.  Potom, podaci nisu skupljani sistematično, i nisu se kod sve dece javili i gastrointestinalni simptomi.

CDC – Centar za istraživanje i prevenciju bolesti – u Americi, ozbiljno se pozabavio ovim problemom. Godine 2003. objavili su podatak o više od 140,000 dece kod koje nije primećena nikakva veza između autizma i thimerosala (koji se koristi kao konzervans u vakcinama, pa i MMR). IOM (Institute of medicine) panel je naredne godine pokazao da se uporednom analizom 200 epidemioloških i bioloških studija ne dobija nikakva povezanost između vakcina i autizma. Izveštaj ovog Instituta pokazao je da ne postoji dokaz za postojanje autizma ‘’izazvanog vakcinama’’, nema dokaza za kauzalnu vezu između MMR vakcine i autizma, te je preporučeno da se istraživanja autizma okrenu temama koje na ovom polju više obećavaju.

Prema nekim podacima, uprkos čvrstim dokazima da vakcine ne izazivaju autizam, jedna četvrtina Amerikanaca i dalje veruje da izazivaju. U prvoj polovini 2008. godine Ameriku je zadesila prva velika epidemija malih boginja upravo zbog pada broja vakcinisane dece. Takođe se polako vraćaju veliki kašalj i zauške. Anti-vaccination pokret je toliko jak da njegovi predstavnici upućuju pretnje smrću zdravstvenim radnicima koji propagiraju vakcinaciju, stavljajući ih u isti koš sa doktorima koji izvode abortuse. Paul Offit, autor knjige Autisms False Prophets, je tako neprijatelj broj jedan ljudi koji misle da su vakcine naudile njihovoj deci. Naročito je omražen zbog svog zagovaranja vakcinacije ali i zbog patentiranja vakcine protiv rota-virusa, koji godišnje širom sveta ubije oko 600,000 dece. Celebrities poput Jenny McCarthy i Jima Carreya snažni su zagovornici anti-vaccine pokreta.

vaccines-do-not-cause-autism-and-parents-should-follow-vaccine-schedule-their-childs-health

Sharon Kaufman sa Kalifornija Univerziteta  pozabavila se ovom tematikom upravo inspirisana pretnjama smrću. Ona posmatra istrajnost teorije o vakcinama i autizmu kao posledicu toga kako se pojedinci nose sa stresom u modernom društvu. Ljudi moraju da veruju ekspertima koji će ih spasiti rizika, bilo da se odlučuju da li da sednu na avion ili da li da vakcinišu decu. Kada opadne poverenje u eksperte, preovladava osećaj lične odgovornosti. Ako slepo verujemo ekspertima, ispada da ne preuzimamo ličnu odgovornost. Rachel Casiday, medicinski antropolog pri Centre for Integrated Health Care Research na Durham University, UK, istraživala je stavove roditelja u Britaniji prema MMR vakcini i navodi da naučnici ne bi trebalo olako da shvataju moć narativa. Ljudi se mnogo lakše saživljavaju sa dramatičnim pričama – ‘’primio je vakcinu, prestao da priča i više nikad nije bio isti’’ – nego što obraćaju pažnju na činjenice, analize rizika, statističke podatke.  Casiday navodi da zbog toga nije rešenje odbaciti priče jer se onda čini da ih ne shvatamo ozbiljno već treba ponuditi ‘’kontra’’ narativ – kao što je, na primer, dete koje umire od bolesti koja se mogla izbeći vakcinacijom.

 

Autor: Marica Stijepović

8 thoughts on “Autizam i šta ga (ne) izaziva – sa posebnim osvrtom na vakcine

  1. mislim da radije treba ponuditi odgovor šta autizam izaziva, a ne „kontra“ narative. a što se tiče preuzimanja odgovornosti, to svakako nije nešto što ljudi jedva čekaju i događa se samo nakon što ih osobno iskustvo uvjeri da je takvo nešto ipak bolje od vjere u eksperte koji često ne zaslužuju taj naziv.

  2. Čvrsti dokazi…? Da li je moguće manipuisati i nameštati rezultate kada su „čvrsti dokazi“ u pitanju, pogotovo statistika…? Time se tek može manipulisati, zarad interesa nekih grupacija. A što se tiče velikog kašlja i boginja to su izlečive bolesti i to uglavnom brzo i efikasno se leče bez posledica, reče mi doktorka u Domu zdravlja. Ali šta ako se epidemija malih boginja desi.?….da li ćemo preživeti….

  3. Teško je prihvatiti da vam je dete autistično. Ne možemo prihvatiti da smo nosioci gena koji to izaziva , pa nam je lepše da kažemo krivo je ovo, ili ono,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s