Her: Film o ljudskim odnosima ili kritika zavisnosti od tehnologije?

Her2013PosterU filmu Her Spikea Joneza, delikatni i introvertni Theodore Twombly piše ljubavna pisma umesto nepoznatih ljudi i šalje ih njihovim voljenim osobama, supružnicima, deci, roditeljima. To je njegov posao za BeautfulHandwrittenLetters.com i takođe neka vrsta terapije, s obzirom na to da je još uvek uništen razvodom od Catherine, i da mu je potreban ventil da izrazi osećanja. Njegovi pokušaji da uspostavi vezu sa drugim ženama završavaju se neslavno: nakon  relativno uspešnog sastanka na slepo, devojka ga savetuje kako da koristi jezik kad se ljubi, i kada nije spreman da joj obeća da će se javiti, ostavlja ga na ulici sa zgroženim ‘’you’re a creep dude’’. Uz sve to, kada pokuša da ima virtuelni seks sa nepoznatom ženom preko chata, ona fantazira kako je on ‘’davi mrtvom mačkom’’.

Njegova najbolja drugarica Amy, šalje mu mejl u kome kaže da joj nedostaje . “Not the sad, mopey you. The old, fun you.” “Sometimes I think I’ve felt everything I’m gonna feel,” govori Theodore, zabrinut da će sva buduća osećanja biti slabije verzije toga. Ili se samo radi o mehanizmu odbrane i strahu da će svaki novi bol biti jači od prethodnog? U prilog ovoj pretpostavci govori činjenica da Theodore razvija poseban odnos sa Samanthom, koja je operacioni sistem, veštačka inteligencija, program napisan da mu pomogne u sortiranju svakodnevnih obaveza. Samantha međutim postaje više od toga; postaje devojka iz snova na granici sa Ruby Sparks, kao da je osmišljena da prepozna i predvidi svaku Theodorovu  potrebu.

Njen glas je mazan, vodi ljubav bolje od virtuelnih ‘’stvarnih’’ žena, zabavna je, romantična, postaje i ljubavnica i najbolji Theodorov prijatelj. Otvoreno razgovara čak i o svom problemu (nedostatku tela) i pokušava da reši problem uvođenjem surogat ljubavnice kojoj bi na jedno veče pozajmila svoj um, kako bi ona i Theodore mogli da -vode ljubav- što se neslavno završava, ali Theodore i Samantha to prevazilaze uz pomoć otvorene komunikacije. Paralelno sa Samanthom, Theodore na emocionalnom nivou komunicira sa još dvema ženama: Catherine, bivšom ženom, i Amy, najboljom drugaricom, koje mu nude različite perspektive. Catherine je uspešna advokatica i velika Theodorova ljubav od krvi i mesa.

Catherine opisuju kao ‘’nepostojanu’’, preemotivnu, i na sastanku na kojem  potpisuje papire za razvod ona opravdava ove kvalifikacije. Theodorove uspomene na nju pune su autentične sreće i autentičnih sukoba, potpuno ‘’ljudske’’. Ona posmatra Theodorovu vezu  sa Samanthom u okviru njegove nemogućnosti da ima realnu vezu sa realnom ženom  ‘’He wanted me on Prozac and now he’s fallen in love with his laptop’’, besno saopštava konobarici u restoranu. Sam odnos između Catherine i Theodora u ovom filmu mnogi su tumačili kao Jonzeov ‘’odgovor’’ na film Lost in translation Jonzeove bivše supruge Sofie Copolle. U tom filmu vidimo tačku gledišta usamljene supruge, koja boravi u Tokiju sa svojim emocionalno nedostupnim mužem, dok u Jonzeovom filmu možemo uhvatiti tačku gledišta upravo tog nedostupnog muža. U jednom trenutku on priznaje Samanthi, koja ga konfrontrira sa njegovim interpersonalnim obrascima, da se slično ponašao i prema Catherine, što dovodi do emocionalnog uvida i, na kraju filma, katartičkog rituala, pisanja pisma Catherine u znak stvarnog oproštaja.

Amy, naprotiv, podržava Theodorovu vezu  sa Samanthom a kritički gleda na brak sa Catherine, s obzirom na to da je i sama prekinula vezu u kojoj se osećala zarobljenom i neshvaćenom. Ukazivanje na loše strane njenog braka veoma je suptilno: ona odbija da pokaže mužu svoj dokumenatarac dok ga Theodoru svojevoljno pokazuje, a kada muž slučajno vidi jedan deo i pokaže bazično nerazumevanje poente, postaje jasno da je sam brak osuđen na propast. Amy i Theodore su eterični i delikatni ljudi koji se u tumačenju odnosa oslanjaju na takve znakove, i tokom filma je nejasno zašto se ne upuste u romantičnu vezu, osim  iz straha i nemogućnosti da se prepuste stvarnim osećanjima. Možda upravo iz ovog razloga Amy  podržava Theodorovu vezu sa Samanthom, a i sama se sprijateljuje sa operativnim sistemom koji joj je ostao od bivšeg muža.

her-movie-review-2

Da li je ovo, stoga, film o odnosima ili od opasnosti koje virtuelni odnosi nose sa sobom? Po našem  mišljenju, film se može posmatrati sa obe tačke gledišta i oba nivoa. Kao kritika zavisnosti od tehnologije, film je takođe uverljiv. U filmu ne postoji kontakt očima, ljudi koračaju ulicama zadubljeni u svoje smart telephone, i ekstremno, čovek vodi ljubav sa podacima, sastavljenim od jedinica i nula. S te strane Theodore je simbol modernog čoveka, koji je okružen tehnologijom, a tehnologija koja je prvobitno služila poboljšanju komunikacije čini zapravo komunikaciju  iluzornom. Konstantno s prstima na tipkama smart phonea, Theodore zapravo koristi elektroniku kao ‘’buffer’’ između sebe i sveta i zaštitu od stvarnih emocija. Alien Child u igrici koju igra Theodore predstavlja duboko otcepljeni deo njegovog selfa, koji je potisnut, i koji mu dovikuje da ne bude ‘’pussy’’, da bude asertivan, da bude više ‘’muško’’, te se čini da podsvesno Theodore shvata da ga je moderni način života učinio pasivnim i nesposobnim za preuzimanje rizika. Jonze ne oslikava Theodora kao ekstremnog introverta, jer on ima prijatelje i odnose sa realnim ženama, tako da virtuelna ljubav nije nužda već linija manjeg otpora za njega.

S druge strane, činjenica da su Theodore i Samantha toliko različiti, da on ne može da zna šta ona misli,  nije li univerzalna za većinu ljubavnih odnosa? Kada Theodore kaže Amy da on i Samantha imaju sjajan seks, ‘’osim ako se ona ne folira’’, Amy odgovara:  “I think everyone you have sex with is probably faking it.” Takođe, očigledno je da Theodore i Samantha imaju  različite poglede na romantičnu ljubav, ali nije li tako i sa Amy i Charlesom, koji su oboje od krvi i mesa? Međutim, ono što Theodore dobija od Samanthe je nekritičko prihvatanje njega samog, jer je programirana tako da ublažava a ne pooštrava njegove mane. Samantha se ne ruga njegovim osećanjima, već ih prihvata i daje im značenje. Prema nekim teorijama, on od Samanthe dobija ‘’zdravu’’, istinsku ljubav, jer je ona tako dizajnirana da mu pomogne da prihvati i upozna sebe.

Ljudska bića su nesavršena, zaboravljaju stvari, nisu u stanju da imaju toliko celovitu sliku o nekome kao kompjuterski program. Samantha prikuplja informacije, i uskoro poznaje Theodora na način na koji se poznaju samo dugogodišnji prijatelji i bračni drugovi. Stoga, po njenom odlasku, Theodore prihvata svoju nesavršenost, jer ga je ona volela znajući sve o njemu, kao što je volela, po sopstvenom prizanju, još šezdesetčetvoro ljudi. Otud Theodorova snaga da napiše to poslednje pismo i da stavi tačku na odnos sa Catherine. Takođe, nakon Samanthinog odlaska on se povezuje sa Amy, koja je od početka razumela njegov odnos sa operativnim sistemom i nije ga osuđivala kao što je to učinila Catherine. Na kraju filma su on i Amy u fizičkom svetu, ona mu fizički stavlja glavu na rame. Kraj je otvoren za interpretacije, ali je moguće da označava Theodorovu izgradnju odnosa sa Amy, koja je žena od krvi i mesa.

 

Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s