Psihoanaliza u filmu „Spellbound“

215px-Spellbound_original„Good night and sweet dreams… which we’ll analyse at breakfast.“

– Dr Brulov

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Hičkokov „Spellbound“ je jedan od prvih filmova koji koristi psihoanalizu i predstavlja psihoanalitičare kao detektive koji rešavaju misteriozne slučajeve. Frojdova psihodinamska teorija je u to vreme već bila veoma popularna, i lako su se prepoznavale osnovne ideje o neurotičnim simptomima koji nose toliko nepodnošljive emocije da se mehanizmima odbrane uklanjaju iz svesti. Sam Hičkok je „Spellbound“ opisao kao „just another manhunt story wrapped up in pseudo-psychoanalysis.“ Akcenat na reč pseudo jer iako su na snimanju imali psihoanalitičara kao tehničkog savetnika, priča se da svaki put kad bi se ovaj pojavio, Hičkok se pravio da su kamere pokvarene, sve dok ne ode. Ukoliko se psihoterapeut protivio načinu na koji su psihološki fenomeni prikazani, objašnjavajući kako psihoterapija funkcioniše u realnosti, Hičkok bi mu odgovorio: „My dear, it’s only a movie.“

Sam uvod filma obaveštava nas o čemu se tu radi:

“Our story deals with psychoanalysis, the

method by which modern science treats the

emotional problems of the sane. The analyst

seeks only to induce the patient to talk about

his hidden problems, to open the locked

doors of his mind. Once the complexes that

have been disturbing the patient are

uncovered and interpreted, the illness and

confusion disappear and the evils of

unreason are driven from the human soul.”

Priča počinje tako što John Ballantine (Gregory Peck) dolazi u mentalnu instituciju po imenu Green Manors, potpuno nesvestan svoje prošlosti. Pod dejstvom amnezije, misli da je doktor Edwards koji je došao da zameni doktora Murchinsona kao novi direktor bolnice. Uskoro svi postaju sumnjičavi jer je previše mlad da bi bio renomirani psihijatar sa bogatim iskustvom, ne razume određene medicinske i psihijatrijske fenomene, a ponekad naprasno dobija napade besa ili straha. U isto vreme se razvija i ljubavna veza između Johna i doktorke Constance Peterson (Ingrid Bergman). Ona je odličan psihoanalitičar ali nema privatni život, i na početku filma saznajemo ponešto o njenoj seksualnosti- da je hladna kao led kada je poljubi kolega, da misli da pesnici nanose štetu ljudskom rodu jer promovišu iluziju ljubavi- što se menja onda kada upoznaje Ballantine-a, ali osim što gubi svoju hladnu spoljašnjost, gubi i sposobnost jasnog mišljenja, na šta ukazuju njene kolege više puta tokom filma.

5192

Kada se najzad potvrdi Johnov lažni identitet, javlja se mogućnost da je ubio Edwardsa, zbog čega beži i pokušava da otkrije istinu o svojoj prošlosti uz pomoć Constance, a kasnije i njenog simpatičnog mentora Alex Brulova.

Edwardsova smrt je za Johna bila traumatična jer je pokrenula stari kompleks krivice koji nosi još iz detinjstva, nakon tragedije u kojoj je poginuo njegov brat. Na značaj kompleksa krivice kao centralne teme, ukazuje nam i naizgled beznačajan pacijent Germes u Green Manorsu, koji takođe pati od istog ( veruje da je ubio svog oca). Postraumatska reakcija doprinosi misteriji filma, jer je John vidno agitiran i besan svaki put kada vidi tamne, paralelne linije na beloj površini (na stolu otisnute viljuškom, železničku prugu, linije na ogrtaču, šare na prekrivaču na krevetu itd). Film nas ipak naivno navodi da pomislimo da je dovoljan lek i oslobođenje, otkrivanje same prirode incidenta. Nakon što zajedno sa Constance poseti mesto zločina, vraća mu se pamćenje i prepoznaje da nije kriv za bratovu smrt već je u pitanju nesrećni slučaj. Ispostavlja se da je Edwards ipak ubijen, što znači i da John nije povratio kompletno sećanje, hapse ga i osuđuju za ubistvo kao jedinog osumnjičenog.

Ključ “ozdravljenja” bio je u analizi Johnovog sna, deo filma koji je radio upravo Salvador Dali. San počinje simbolično predstavom zavesa koje su prekrivene očnim jabučicama koje ljudi seku ogromnim makazama, što se prepoznaje kao Green Manors, tačnije život pacijenata koji su odsečeni od sveta. Završava se padanjem točka, što je protumačeno kao padanje revolvera u sneg- ispostavlja se kao pogrešno tumačenje. Ovaj simbol do kraja ostaje nerazjašnjen, ali može se prihvatiti kao aluzija na sat koji se topi i Dalijevu sliku Upornost sećanja”, što u širem smislu može da se poveže sa Johnovom amnezijom. Zanimljivo je da Alex i Constance najviše poteškoća imaju sa interpretacijom predstave čoveka sa maskom u snu, koji je očigledno pravi ubica. Ostaje pitanje i možda nedovoljno jasno u filmu zašto bi Ballantinova psiha najviše maskirala i blokirala upravo takvu činjenicu koja je mogla da mu osigura slobodu. Ali kao što i sam Hičkok reče, “My dear, it’s only a movie.”

Autor: Sanja Dutina

3 thoughts on “Psihoanaliza u filmu „Spellbound“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s