Pinokijev nos ne postoji: O laganju i prepoznavanju laži

a79d8a5d51db50c1e416e2e2aa24073bČinjenica je da u ovom trenutku na pitanje kako da prepoznamo da li neko govori istinu ili laž- nemamo tačan i precizan odgovor. Bez obzira na lična ubeđenja i osećaj superiornosti, čak ni profesionalci u ovoj oblasti nisu ništa bolji detektori laži od laika. Veliko istraživanje koje je obuhvatilo preko 150 eksperimenata na temu- koji su sigurni pokazatelji laži, otkrilo je sledeće- ne postoji samo jedan verbalni, neverbalni ili fiziološki znak koji može da oda lažova. Drugim rečima, nos mu neće izrasti kao Pinokiju, ma koliko bismo voleli da tako nešto postoji.

Ustalila su se i proširila neka brojna pogrešna uverenja o tome kako se neko ponaša kada laže. Kao znake navodimo skretanje pogleda, vrpoljenje, nervozu- a u stvari nam oni ne govore skoro pa ništa. Na primer, pretpostavimo da su lažovi nervozni. To može da važi za mlade, naivne i neiskusne lažove. Oni koji su posebno dobri u tome, koji imaju prirodni talenat, ne moraju uopšte da budu nervozni. Istraživanje u kojem se policijskim inspektorima pokazuje osumnjičeni koji govori istinu ili laže tokom intervjua, pokazalo je da su teže prepoznavali laž što su se više pridržavali znakova izloženih u policijskim priručnicima. Ispada da su takve informacije više kontraproduktivne.

Loša vest je što su razlike u ponašanju onih koji govore istinu i onih koji lažu, obično veoma male. Ipak, i ta razlika zavisi od očekivanih posledica, tako da je lakše provaliti visoko motivisane (na pr., okrivljene na sudu), nego svakodnevne bele laži. Postoje i individualne razlike u načinu na koji ljudi govore, ponašaju se ili fiziološki reaguju. Nisu svi podjednako pričljivi niti gestikuliraju u istoj meri. Upravo zato ponekad i ne uspevamo da prepoznamo laž, jer ne uzimamo u obzir individualne razlike. Na primer, introverti i socijalno anksiozni su u startu u lošoj poziciji jer se njihova socijalna nespretnost i vidna tenzija, nervoza i strah interpretiraju kao znak obmane. A sasvim je obrnuto- introverti ne samo da lažu manje nego ekstraverti, već im se pripisuje i manje zločina. Zato se policijskim inspektorima savetuje da prvo dobro osmotre ponašanje osumnjičenog tako što će intervju započeti nekom uopštenom temom, a kasnije da takvo ponašanje porede sa onim tokom izjave vezane za zločin.

Nekada i sam čin optuživanja može da dovede do istih reakcija kod onih koji govore istinu i onih koji lažu. Ukoliko su obe grupe uplašene da im sagovornik neće poverovati, doći će do nervoznog ponašanja. Tu nastaje dilema da li da strah interpretiramo kao krivicu ili kao znak nevinosti? Pol Ekman je ovo zvao Otelo greškom, po Šekspirovom delu. Otelo lažno optužuje svoju ženu Dezdemonu da mu je neverna. Kaže joj da prizna inače će je ubiti. Dezdemona poziva Kasija, svog navodnog ljubavnika da svedoči u njenu korist, ali Otelo joj saopštava da ga je već ubio. Shvativši da ne može da dokaže svoju nevinost, Dezdemona je preplavljena burnom emocionalnom reakcijom koju Otelo interpretira kao znak prevare.

Oni koji dobro prepoznaju laži manje su osetljivi na fundamentalne greške atribucije. Jedna od njih je greška očekivanja– koja nastaje kada imamo utisak da je neko iskrena osoba, pa tu istu osobu procenjujemo kao iskrenu u svakoj situaciji, a važi i obrnuto. Ljudi sa privlačnim licem se takođe procenjuju kao iskreniji, posebno ljudi sa tzv bejbi fejsom, što je opet greška fizičkog izgleda. Dalje, kod drugih tražimo znak laganja koji pogrešno pripisujemo i sami sebi. Pogrešno, iz razloga što imamo loš uvid u sopstveno ponašanje i sami sebe stereotipno procenjujemo kada opisujemo kako izgledamo dok lažemo.

Ako neko laže, ne podrazumeva se da to utiče na njegovo ponašanje, sadržaj priče ili fiziološke reacije. Ukoliko se reakcije ipak jave, posledica su bar jednog od sledećih procesa: povišene emocije, kompleksnost sadržaja  ili pokušaj kontrole ponašanja. Svi ti procesi mogu da otkriju neki znak koji će nam pomoći u detekciji.

tumblr_static_tumblr_m85h1p5gur1rcqpjdo1_500

Što se tiče emocija, Pol Ekman navodi da lažovi mogu da imaju osećaj krivice, da se plaše da ih ne provale ili da čak osećaju uzbuđenje kada misle da su uspeli da se izvuku (duping delight). Laganje je povezano sa emocijama i sadrži jaku emocionalnu komponentu koja se može primetiti putem mikroemocija koje kratko pojave na licu, bukvalno u deliću sekunde. Iskusni lažovi ipak, u stanju su da sakriju sve tri emocije, ali teže prikrivaju ono što osećaju u tom trenutku (lako se prepozna neiskren pozdrav i izjava ljubavi), suviše jake emocije (kao lažna radost kada smo depresivni, simuliranje uživanja kada nas nešto boli), i kada facijalne ekspresije i govor tela ne odgovaraju osećanjima koja tvrde da proživljavaju u datom momentu (lažni osmeh, lažni smeh, lažno izvinjenje).

Laganje je, kao što mnogi znaju, veoma težak i zahtevan posao, jer ne samo da treba smisliti dobar odgovor, već treba i izbeći kontradiktornosti, učiniti da priča bude konzistentna sa onim što sagovornik zna ili može da sazna, i sve vreme voditi računa da neki pogrešan podatak ne izleti. Ukoliko sagovornik zahteva da se priča ponovi, mora se dobro zapamtiti rečeno, ostati dosledan i uz sve to paziti na neverbalno ponašanje. Jasno je da je mnogo teže lagati nego govoriti istinu, posebno kada se priča ne pripremi unapred i treba je smisliti na licu mesta.

Treći proces podrazumeva prikrivanje nervoze i pokušaj održavanja „normalnog“ ponašanja, kako bi delovali što iskrenije i ubedljivije. Ako se previše kontroliše, ponašanje može delovati usiljeno, nimalo spontano, uvežbano i unapred isplanirano.

Neke tehnike prepoznavanja laži funkcionišu samo ponekad  i pod određenim uslovima, ali ni za jednu se ne može reći da je uvek efikasna. Nije jednostavno proceniti da li neko laže. Potrebno je iskoristiti kombinaciju raznih faktora koji variraju od osobe do osobe. Recimo, smatra se da lažovi premalo detalja uključuju u priču, manje trepću i manje gestikuliraju. Tako bi jedna od tehnika bila da pitamo sagovornika da elaborira ono što je upravo rekao, jer najveća je greška što upravo sadržaj priče najmanje uzimamo u obzir. Zato je  bolje obratiti pažnju na pokrete tela ili zatvoriti oči i samo slušati- iako je to pomalo neprikladno u svakodnevnom razgovoru. Ali suprotno predrasudama, o obmanama teško možemo doneti valjane zaključke na osnovu očiju. Pokazalo se da smo bolji detektori laži kada ne vidimo lice osobe.

Druga tehnika je upitati da se priča ispriča unazad, jer tokom laganja je potrebno potisnuti istinitu što je kognitivno veoma zahtevan zadatak. Drugi način je da se zatraži da izvode neki sekundarni zadatak u isto vreme dok pričaju.

304214599.jpeg

Lažovi se obično trude da tokom opisa daju što manje detalja, a istinite priče uključuju i čudne delove koji se čine irelevantnim ali su deo iskustva. Recimo: Čuo sam lavež psa…. Avion je tada proleteo… Prevelika koncentracija na priču dovodi do toga se ovi detalji izostave. Takođe, istinita priča uključuje i navođenje osećanja, kako je bilo hladno, kako smo osećali umor ili strah. Lažovi to obično zaborave, osim ako ih ne priupitamo.

Kada lažemo, idealno bi bilo navesti stvari koje drugi teško mogu da provere. Dakle, bolje je prećutati informacije nego slagati otvoreno. Reći: „Stvarno ne mogu da se setim šta se desilo pre nekoliko dana“ korisnije je nego izmisliti, jer ovo drugo daje mogućnost da se priča proveri. Čak i kada nije moguće prećutati, najbolje je dati što manje informacija.

U Ekmanovim istraživanjima utvrđene su korelacije između laži i još dva faktora. Prvi je bio dodirivanje lica, što napominjemo, nije pravilo već samo statistički značajna korelacija. Drugi je često korišćenje gestikulacije, tj posebnog pokreta rukom koji je nazvao hand shrug, što u stvari izgleda kao kada slegnete ramenima a u isto vreme podignete ruke prema grudima i pokažete dlanove. To se još zove i emblem tj svesni ili polusvesni pokret koji je standardan, i kulturno prihvaćen.

Naravno, iskusne i uvežbane lažove je izuzetno teško provaliti. Manipulatori, dobri glumci ili ekspresivni ljudi su u boljem položaju iz nekoliko razloga. Manipulatori često lažu, ne osećaju krivicu i strah, pa i ne doživljavaju neki poseban kognitivni napor, već to rade puni samopouzdanja. Glumci takođe lažu puni samopouzdanja i ne pada im teško, dok se ekspresivni većini ljudi svide na prvi pogled, pa ostavljaju utisak iskrene osobe.

Autor: Sanja Dutina

Advertisements

One thought on “Pinokijev nos ne postoji: O laganju i prepoznavanju laži

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s