„Lepotica i zver“ kao priča o Stokholmskom sindromu?!

beastportrait

Stokholmski sindrom definiše se kao pojava poverenja i pozitivnih osećanja koja se mogu pojaviti u situacijama kidnapovanja, otmica i držanja taoca. Ovakva osećanja smatraju se iracionalnim u svetlosti opasnosti ili rizika koji su realno prisutni u situaciji u kojoj žrtve misle da je svaki nedostatak zlostavljanja kod otmičara u stvari neka vrsta usluge ili ljubaznost.

Važna hipoteza za objašnjenje stokholmskog sindroma je zasnovana na Frojdovoj teoriji. Pretpostavka je da se on javlja kao odgovor na traumatski doživljaj uloge žrtve. Identifikacija sa agresorom je odbrambeni mehanizam kojim se ego služi, kako bi verovanjem da žrtva ima iste vrednosti i ideale kao agresor, situacija prestala da bude toliko preteća. Sam naziv sindroma potiče iz situacije kada je opljačkana Kreditbanken u Stokholmu nakon čega je nekoliko službenika banke zadržano kao taoci. Tokom tog perioda žrtve su se vezale za otmičare, toliko da u u jednom trenutku odbili pomoć službenika vlade a nakon što su se našli na slobodi branili su otmičare.

Bez obzira na to što je prisutan u popularnoj kulturi Stokholmski sindrom nije toliko čest u realnim situacijama, i uopšte se ne pojavljuje ni u jednom obliku kod čak 73% žrtava prema podacima Hostage Barricade Database System (FBI). Takođe, neprijateljstvo prema službenicima vlade koji se trude da izbave otmičare zapravo je najčešće prolaznog karaktera i usled frustracije jer žele da se što pre nađu na slobodi.

Da li je ovaj sindrom prisutan u Diznijevoj ekranizaciji bajke Lepotica i zver? Postoji sporenje fanova oko ovoga, ali pristalice teorije o stokholmskom sindromu imaju dobre argumente. Belle, seoska rasejana lepotica, pristaje da u zamku ružne i besne Zveri ostane umesto svog oca koji je greškom zalutao u zamak i postao zarobljenik. Zver se ponaša kao tipični besni kidnaper, pa u nekom trenutku ne dozvoljava Belle ni da jede ako neće jesti sa njim; no malo pomalo dolazi do njihovog zbližavanja, do mere u kojoj Belle odlazi da poseti oca i ipak odluči da se vrati kod Zveri, a u trenutku kada se celo selo organizuje da je spasi od otmičara, ona im se protivi kako bi odbranila otmičara.

Kako su eksperti u ovom polju zaključili, intenzitet (pre nego trajanje) celog incidenta, kombinovano sa nedostatkom fizičkog zlostavljanja, ‘’pripremaju teren’’ za pojavu stokholmskog sindroma. Takođe, određena vrsta povezanosti javlja se između osoba koje prežive iskustvo pretnje po život. Ovo se upravo dešava sa Belle i Zveri: nakon susreta sa vukovima, u kome joj on spasava život, njih dvoje se postepeno zbližavaju. Činjenica da Zver poklanja biblioteku Belle i da nakon toga njihova bliskost samo raste može se tumačiti kao težnja žrtve da svaku ljubaznost protumači kao signal da joj je otmičar potreban. Percepcija žrtve u situaciji otmice je iskrivljena i ona teži da svaki znak pažnje tumači kao znak postojanja ‘’dobre strane’’ kod otmičara, to jest kao znak da bi se situacija mogla promeniti na bolje. Pažnja se tumači kao dobra crta ličnosti otmičara čak i u situacijama kada je ta pažnja usmerena i na dobrobit samog otmičara – a to je, u ovoj situaciji, činjenica da je Zveri potrebno da ga Belle zavoli kako bi kletva konačno bila skinuta. Takođe, ‘’meka strana’’ ličnosti smatra se ‘’prikrivenom’’ i žrtve često pretpostavljaju da su otmičari imali težak život i teška iskustva u detinjstvu, što često i jeste tačno, a što važi i za Zver – on živi usamljen u zamku udaljenom od sela i svi ga se groze i plaše. Čak i njegova prošlost pre kletve je upitna, jer ga vila prerušena u staricu upoznaje dok živi sam u zamku na uzrastu rane adolescencije, a nigde se ne pominju roditelji ili braća i sestre koji žive sa njim i koji bi ostali sa njim čak i pošto od ‘’samo’’ razmaženog derišta postane strašna Zver. Stoga je Bellino ponašanje u skladu sa ‘’small kidnesses’’/’’soft side’’ teorijom koja objašnjava stokholmski sindrom.

Walt-Disney-Screencaps-Belle-Gaston-walt-disney-characters-31943653-2560-14401-1024x576

U slučajevima kada se javlja stokholmski sindrom, otmičar u toj meri lišava žrtvu svakog oblika nezavisnosti, da je moguće da dolazi do regresiranja na ekstremnu formu zavisnosti, kao kod novorođenčeta, koje mora da traži hranu, utehu i sklonište, dok ga majka, u ovom slučaju simbolično – otmičar, štiti od spoljnjeg sveta. Stoga se žrtva i oslanja na otmičara i identifikuje s njim. Po ovoj teoriji, želja žrtve da preživi, nadjačava potrebu da mrzi osobu koja ju je dovela u takvu situaciju. Ovo stanje nije rezultat svesne odluke ili racionalnog izbora, već se dešava podsvesno, na nedobrovoljnoj osnovi, kao strategija koja pomaže da žrtva preživi u pretećem i kontrolišućem okruženju. Stoga se u ovo uklapa reakcija Belle kada Gaston organizuje seljane da je spasu i ‘’unište’’ Zver, kao i njena odluka da nastavi da živi sa otmičarem. Gaston je u ovoj verziji heroj, koji je zapravo zabrinut zbog Bellinog čudnog ponašanja, trudi se da joj pomogne da se ‘’izvuče’’ (što zna svako ko je ikada imao prijatelja u ‘’nasilnoj’’ i kontrolišućoj vezi) dok Belle percipira njegovo ponašanje kao ugrožavajuće usled tendencije da traumatski iskrivljava realnost. Na kraju, čak i činjenica da je Zver pustila Belle da izađe, ne negira postojanje Stokholmskog sindroma. Na primer, Elizabeth Smart, koja je u četrnaestoj godini oteta iz svog kreveta u porodičnoj kući, bila je učestalo silovana dok je držana u zarobljeništvu, a kasnije se ispostavilo da je pomagala svojim otmičarima u kućnim poslovima, imala kontakt sa susedima, išla u kupovinu, u javnu biblioteku, i čak u prvi mah odbila da oda svoj pravi identitet policajcima. Smart je kasnije izjavila da je sramno i upitati osobu u njenoj situaciji zašto nije pokušala da pobegne. Elizabeth je kasnije rekla da nije osećala nikakve simpatije prema svojim otmičarima, već da se jednostavno suviše plašila da vikne i pobegne.

Postoji i teorija da nisu sve žrtve otmice podložne razvitku sindroma, te da su posebno ranjivi oni kojima nedostaju sržne vrednosti koje čine njihov identitet, osećaj svrhe i smisla u životu, oni koji nemaju osećaj kontrole nad životom, nisu zadovoljni svojim životnim okolnostima. Ako se držimo ove teorije, Belle je idealna za razvitak ovog sindroma, jer je na početku filma vidimo kako se ne uklapa u svoju zajednicu, ne deli sa njom vrednosti, u zajednici je proglašena čudnom (horskim pevanjem), mašta o potpuno drugačijem svetu i neobičnoj romansi, što sve ‘’dobija’’ u situaciji kada je Zver zarobi.

 

 Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

 

 

One thought on “„Lepotica i zver“ kao priča o Stokholmskom sindromu?!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s