Filmska percepcija razvoda- III Deo: Partneri

Just divorced.Kada razgrnemo gustu maglu roditeljstva i staranja o potrebama dece, koja su poseban aspekt svake postrazvodne priče, uglavnom ćemo ugledati veoma sirov, oštar bol koji prati raskid partnerske veze, čak i kada u braku nije bilo dece. Zašto je tako? Neki autori kažu da se razvod doživljava kao gubitak, i to ne samo gubitak partnerskog odnosa već svih zajedničkih planova, snova i osećanja zajedništva. Emocionalne veze obično počinju visokim očekivanjima, uzbuđenjem i nadanjima, i kada se ove nade izjalove, partneri su preplavljeni upravo suprotnim osećanjima – stresom, tugom, pesimizmom. Uz to, nakon prestanka tako značajne veze kao što je brak, svet se (u većini slučajeva) ruši, partneri moraju da se sele, raskidaju prijateljstva, menjaju navike, gube, na kraju, sopstveni identitet nekoga koje bio u paru i moraju da prihvataju nepoznato okruženje i nepoznat identitet single osobe. Jedan od najbazičnijih strahova – strah od nepoznatog – s pravom, čini se, dođe da ostane u životu razvedene osobe. Pred razvedenu osobu postavljaju se zadaci da redefiniše granice bliskosti, sopstvenu ulogu, da razreše ’’proces žalovanja’’, da uspostave distancu u odnosu na ’’dobri’’ i ’’loši’’ deo ličnosti svog bivšeg partnera.

Neki partneri nikada ne uspeju da se suoče sa ovim zadacima. Postoji razlog zašto War of the Roses nazivaju ’’najcrnjom’’ komedijom svih vremena. ’’Pravi’’ ratovi Ruža trajali su trideset dve godine, tako da sam naslov filma metaforično upućuje na konflikt kome se ne može nazreti kraj. Sukob Olivera i Barbare Rose ’’očišćen’’ je od svih primesa – deca nisu problem; pare nisu problem; primarne porodice nisu problem; sve je sklonjeno u stranu i podređeno njihovom međusobnom sukobu koji se prividno odnosi na zajedničku kuću, ali jasno je da proističe iz međusobnih, nerazrešivih tenzija koje eskaliraju i bukvalno i metaforički dok oboje ne završe – na lusteru, i, na duže staze, kao gubitnici. Čini se da nigde nije na tako upečatljiv način prikazan razvod koji izvlači ono najgore iz oba partnera, pri čemu niko od njih nije sposoban da povuče kočnicu i pozabavi se tzv. negativnim feedbackom koji bi privremeno umirio konflikt. U širem smislu, ova nemogućnost da se napusti područje borbe zaista predstavlja i nemogućnost da se razvod prihvati kao neminovnost i da se prihvate razvojni zadaci sledeće, post-razvodne faze. Može se reći da većina filmova koji se bave ovom tematikom zapravo, u nekom smislu, obrađuju načine na koje supružnici odbijaju da nastave sa životom.

U filmu Take this waltz, na primer, Margot, eterična spisateljica, ostavlja muža zbog razbarušenog umetnika Daniela. Sa suprugom je bila nesrećna jer je osećala da joj život ne pruža dovoljno uzbuđenja; no nakon intenzivnog života sa Danielom, shvata da je ni prolazna uzbuđenja ne mogu ispuniti. Zapravo, Margot ima problem sa konstantnim pokušajima da svoju unutrašnju prazninu popuni menjanjem partnera. Na samom kraju filma jasno je da ni Daniel ni dobrodušni Lou nisu odgovor na pitanja koja postavlja Margot – a poslednja scena na vrtešci implicitno ukazuje na to da odgovore moramo potražiti sami, po gotovo budističkom receptu, u sebi, ne oslanjajući se na ’’savršene druge’’ koji bi nam eventualno pomogli da se uklopimo bez međuprostora.

No opet, i ovakva ’’poenta’’ zvuči utopistički, naročito u odnosu na ’’and they lived happily ever after’’ sliku koju nam uobičajeno nude bajke uz koje odrastamo i holivudski blokbasteri. Takođe, pored površne poruke, ovaj film ne nudi poruku kako da se cilj zaista i ostvari – jasno nam je, nakon gledanja, šta bi trebalo promeniti u pristupu romantičnim vezama kod Margot, ali nam nije jasno i kako. Interesantan je, ipak, ovaj prikaz ljudi koji bol zbog prestanka braka pokušavaju da premoste ’’uletanjem’’ u novu romantičnu vezu i nedvosmislena poruka da je nova veza, kao i sve ostalo, analgetik i da se sa bolom čovek kad tad mora suočiti frontalno.

Cafe_de_Flore_0878-2

Junakinja filma Cafe del Flore Carole nalazi toliko nepodnošljivim razvod od svog supruga s kojim ima dve kćerke – ali ponovo, nisu deca u fokusu, kao što i ne bi trebalo da budu – da pribegava kreativnom mehanizmu razmišljanja o prethodnim životima, pa čak odlazi i kod medijuma koji bi joj rasvetlio iznenadnu potrebu njene ljubavi iz srednje škole Antoinea da je nakon svega što su prošli zajedno (uključujući borbu sa njegovim alkoholizmom) napusti zbog – o, košmara svake žene – random plavuše. Ovaj film zapravo prati ideju srodnih duša i bolnu potrebu da redefinišemo ovu ideju kada nas muž ostavi, što bi Vanesa Paradis, jedna od vodećih zvezda ovog filma, trebalo da zna. Carole se u svemu ponaša kao idealna bivša supruga, koja pati u tišini, dovodi decu na kontakte predviđene sudskom presudom, dolazi po njih, ljubazna je prema novoj Antoinevoj verenici, čak, u jednom posebno bolnom kadru za potpisnika ovih redova, citira nešto što liči na pesmu Bruce Springsteena koja se izvodi na svadbama – ali u suštini nije u stanju da preboli razvod dok sebi ne predstavi ljubav, opsesiju i teoriju o srodnim dušama na način koji će joj pomoći.

U filmu je na delikatan način opisan i neizbežni proces tugovanja šireg porodičnog sistema za Carole, recimo Antoineovih roditelja, kao i očekivane reakcije njegove ljubavnice Rose na ceo ovaj proces. U svakom slučaju, ovaj, baš kao i film Tuesday after Christmas, vredno je pogledati jer su ’’velikodušni’’ prema većini svojih likova, pružajući priliku da se stavite u poziciju prevarene žene, izbezumljenog muža, osuđujuće rodbine ili plavokose ljubavnice. Cafe del Flore je u tom smislu ezoteričniji i nudi obećanje dugoročne sreće uprkos prevari dok je Tuesday after Christmas u tom smislu mnogo ciničniji i postavlja pitanje, baš kao i Take this waltz, možemo li naći sreću preskačući iz jedne romantične veze u drugu.

Film Blue valentine uopšte se ne bavi ovom dilemom, naprotiv, trudi se da realno predstavi jednu vezu od njenog, uprkos otežavajućim okolnostima ljupkog, početka, do njenog neumitnog kraja, sa svim svakodnevnim sitnicama koje vode prema kraju ljubavi. Oštro ocrtavajući različitost potreba partnera i nekomplementarnosti njihove interakcije, Blue valentine je otvoren za interpretacije i smeštanje u različite pozicije, ali više od svega, on pokazuje kako banalnosti mogu da ubiju ljubav, kao i međusobno suprotstavljena očekivanja. Ono što kod jednog partnera ne izaziva emocije kod drugog dovodi do eskalacije, upravo zbog njihovih različitih potreba i očekivanja, i standardne intervencije da bi se spasla veza – vikend nasamo, bez deteta, recimo – samo pocrtavaju osećaj bespomoćnosti. Da je ovaj par upućen kod bračnog terapeuta, jedino što bi on mogao da učini za njih je da im pomogne da se razvedu na civilizovan način, i to – zbog međusobnih razlika u shvatanju privrženosti, koje su ’’mirovale’’ u životnim ciklusima trudnoće i porodice s malim detetom, kada je potrebno zbližavanje i udruživanje porodičnih snaga. U svim narednim periodima, različite potrebe za bliskošću odnosno distancom postaju fatalne za ovaj par.

celeste-jesse-forever-img05

A onda je tu i Celeste and Jesse forever, film koji takođe prikazuje par koji ne uspeva da ’’preskoči’’ u sledeći životni ciklus i postavi nove granice bliskosti. U ovom slučaju, ’’gubitnik’’ je onaj partner čije su granice bile rigidnije, što je – iznenađujuće i osvežavajuće – žena, Celeste, dok se muškarac, Jesse, takođe ponaša u neskladu sa stereotipima i ne beži od odgovornosti prema svojoj trudnoj novoj supruzi kako bi regresirao prema ’’slobodnoj i neobavezujućoj’’ Celeste – iako mu se takva mogućnost nudi. Jesse čak uporno prkosi predrasudi tako prilježno negovanoj u filmovima da možemo voleti samo jednu osobu u jednom trenutku, svojim eksplicitnim priznavanjem, u više navrata, da voli ’’sadašnju’’ iako nije preboleo ’’bivšu’’. U stvari je Jesse najhrabriji lik u filmu, sa svojom sposobnošću da prepozna sopstvene granice bliskosti, uspostavi odnose sa osobom koja mu je slična i koja ima iste ciljeve, i kapacitetom da uobliči ove nepodnošljive dvosmislenosti i tako razreši konflikt lojalnosti u koji zapada prekidom sa osobom sa kojom je blizak od rane mladosti i sa kojom ima zajedničke prijatelje. Bez osećaja krivice, jer u prethodnom odnosu je već dao sve od sebe, Jesse je spreman da nastavi dalje, kao što je u nekom trenutku spremna i Celeste – i ona je dala sve od sebe, samo što njeno ’’sve’’ nije podrazumevalo tradicionalni brak i decu.

Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s