Tsunami and the cherry blossom: Psihološka analiza posledica nakon prirodne katastrofe

cherryblossom2U prvim danima nakon poplava koje su zadesile Srbiju, jednog veoma teškog iskustva i u kolektivnom i u individualnom smislu, Psihobrlog se bavio promovisanjem psihološke prve pomoći kao značajnog oblika podrške žrtvama u prvim danima nakon katastrofe. Međutim, iako se nažalost ne može reći da su poplave iza nas, iako one nastavljaju da pogađaju pojedine delove Srbije, činjenica je da je određen broj ljudi već dobio prvu psihološku pomoć, da im predstoji povratak u domove, obnova domova i nastavak svakodnevnog života. Stoga smo za prvu temu nakon neželjene pauze odabrali film Tsunami and the cherry blossom, koji govori o načinima na koje možemo pomoći sebi i drugima da i pored tako teških iskustava nastavimo sa životom.

Tsunami and cherry blossom je film koji je značajan na više načina za sve koji se bave psihološkom analizom posledica velikih prirodnih katastrofa. Radi se o dokumentarnom filmu autorke Lucy Wilson. Interesantno je da je Wilson imala nameru da snimi dokumentarac o trešnjinom cvetu pre zemljotresa koji je 2011. godine pogodio Japan, izazivajući katastrofalni cunami. Posledice katastrofe su desetine hiljada mrtvih, hiljade povređenih i nestalih, ogromna materijalna šteta – stotine hiljada uništenih domova, kao i posledična nepogoda u nuklearnom postrojenju Fukushima. Wilson je potom razmišljala da odustane od snimanja filma, ali je u nekom trenutku shvatila da film upravo mora da bude snimljen kao znak podrške japanskom narodu. Pored neposredne podrške Japanu, film nosi i nekoliko univerzalnih poruka čija moć može biti terapeutska.

Najpre, ovaj film ima ulogu u normalizaciji, bitnoj intervenciji u stresnim i kriznim vremenima: ne radi se o tome da uživamo u tuđoj nesreći, već da gledajući potresne scene uništenog Japana shvatamo da se katastrofe dešavaju svuda na svetu i da su ponekada neizbežne. Moderan čovek je učinio mnogo toga da ukroti prirodu, ali se ponekad suočimo sa istom nemoći u odnosu na njenu snagu kao i naši preci, i to je neminovnost koju moramo da prihvatimo.

Drugi aspekt normalizacije ogleda se u činjenici da ljudi, bez obzira na kulturnu i religioznu pripadnost, gotovo svuda u svetu imaju slična osećanja i reakcije na neposrednu katastrofu. Film počinje veoma upečatljivom scenom tsunamija koji ruši (potapa) sve pred sobom, dok nekolicina ljudi stoji na brdu i očajava. Osećanje bespomoćnosti je skoro opipljivo, očaja, tuge, potrebe se pomogne i istovremene svesti da je to potpuno nemoguće, potrebe da se negira – ’’this can’t be happening’’, kaže jedan glas, i istovremene nemogućnosti da se negira – ’’everything’s destroyed’’, kaže drugi glas, ’’there’s no hope’’. Ovo osećanje bespomoćnosti karakteristično je za gotovo sve ljude koji doživljavaju traumu. Gledanje ovako potresnih scena može izazvati stres kod ljudi koji su doživeli slično, ali na duže staze može, kroz proces identifikacije i empatiju, doneti olakšanje.

Nastavak filma prikazuje period nakon tragedije, ali ne dugo nakon tragedije – nekih mesec ili dva dana. Ljudi su i dalje dezorijentisani i očajni, ali žele da pričaju. Wilsonova je u jednom od intervjua navela da se plašila da ljudi neće želeti da pričaju sa njom, ali uopšte nije imala problem da nađe sagovornike, neki su čak prelazili i razdaljine da saopšte svoju verziju događaja. Koliko god bolno bilo, pričanje o događaju isceljuje kako onog koji priča tako i onog koji sluša. Francuski pisac Begbede rekao je jednom da bi ’’trebalo barem opisati ono što se ne može podneti’’ i čini se da je ova misao u svetlosti izlečenja od traume i više nego korisna. Kada razgovaraju o traumatskom događaju, kada ga opišu do detalja, ljudi više ne osećaju da on vlada njima, već da imaju novu vrstu kontrole nad njim. Glasovi ljudi koji opisuju svoje iskustvo – ’’pobegao sam u papučama’’, ’’kuće su plovile’’, ’’potopljena sam dok sam vozila kola’’ imaju strukturu grupne terapije ili grupe podrške, u kojoj svako iznosi najteže pojedinosti događaja ljudima koji ga razumeju. Tu je i priča čoveka koji je u tsunamiju izgubio najboljeg prijatelja, a njegov gubitak je dodatno otežan činjenicom da je prisustvovao njegovoj smrti i nije mogao da mu pomogne. Ovaj čovek, plačući i hrabro se suočavajući sa svojim gubitkom, nalazi se u privremenom smeštaju. ’’Ne želim kuću’’, govori on, ’’ne želim odeću, ne želim ništa, samo želim nazad njegov život. Dajte mi nazad njegov život… on se neće vratiti, kao ni njegovo telo. Još uvek nisu pronašli njegovo telo’’. Ne postoji rešenje za ovakvu vrstu gubitka i doživljaja sem da se on podeli, razume, ožali i oplače, što nam film prikazuje na veoma upečatljiv način. ’’Ovde je moja kuća’’, govori jedan od ljudi koji raščišćavaju teren, pokazujući na gomilu šuta, ’’plovila je dovde i ovde se zaustavila’’. ’’Plače mi se’’, govori čovek koji koordinira prihvatnim centrom, ’’ali nemam vremena za to’’.

cherry_blossom_ (1)

Podjednako važan je i metaforički nivo filma, gde je kroz ritual cvetanja trešnjinog drveta prikazan postepen oporavak zajednice. Wilsonova navodi da u početku nije razmišljala o simboličkom značenju trešnjinog cveta, ali da se ovo značenje samo nametnulo. U japanskoj kulturi, trešnjin cvet ima značenje zbog svoje lepote, kao i svoje prolaznosti, jer traje veoma kratko. Trešnjin cvet je povezan sa konceptom mono no aware, koji se najgrublje može prevesti kao svest o prolaznosti. Po budističkom verovanju, sve je prolazno i to stalno moramo imati na umu, ali istovremeno je važno čuvati uspomene i biti povezan sa prošlošću. Ovo je veoma značajno za žrtve traumatskih događaja, koje osećaju kao da im je ceo život prekinut na ’’pre’’ i ’’posle’’ događaja.

Trešnja u Japanu cveta otprilke od marta do maja, i postoji poseban ritual koji se odnosi na posmatranje trešnjinog cveta i uživanje u njegovoj lepoti i prolaznosti – hanami. Pošto cvet trešnje traje svega nedelju ili dve dana, u Japanu u tom periodu postoji posebna ’’prognoza’’ cvetanja, kako bi ljudi mogli da se organizuju i odu na hanami sa svojim porodicama. Ovaj običaj je veoma star, i predstavlja sponu između prošlosti i sadašnjosti i u kolektivnom i u smislu pojedinca.

U filmu se priča o trešnjinom cvetu stoga uvodi kroz dvoje starih ljudi, kao simbola starijih članova zajednice, koji nose mudrost prethodnih generacija i životno iskustvo. Oni navode da je, opet metaforično, trešnjino drveće preživelo tsunami. ’’U prirodi postoje i lepota i užas, ali mi samo primećujemo užas’’, kaže stari čovek, ’’nekada smo živeli više u skladu sa prirodom… sad paničimo kada se dese nepredviđene stvari’’. Godine 2011. na festivalu hanami ima mnogo manje ljudi nego obično, zbog cunamija i zemljotresa, ali ih ipak ima, a što je najvažnije, trešnja i dalje cveta. Terapijsko dejstvo okupljanja oko trešnje nakon najvećeg zemljotresa koji je pogodio Japan delom je zasnovano i na njegovoj ritualnosti. Rituali, kao simbol sigurnosti i utehe, značajni su u gotovo svim kulturama. U psihoterapiji se ponekad koriste rituali karakteristični za kulturu a ponekad se zajedno sa klijentom kreiraju rituali. Njihova funkcija nije da se gubitak negira ili minimizuje već da simbolizuje nastavak života uprkos teškim doživljajima. U filmu se to postiže ukrštanjem kadrova trešnjinog cveta i lepote života koji donose trenutnu utehu, ali i neporecivim slikama grobova nastrdalih u cunamiju koji su označeni brojevima. ’’Moramo biti skromni, shvatiti da je ljudski život deo prirode, i dozvoliti da nas trešnjin cvet izleči’’, jedna je od poruka filma. ’’Jednog dana neko će reći ne mogu ovo više da izdržim ali već sledećeg će reći prevazići ću ovo’’.

Film takođe prikazuje, pored očajanja, i nadu, i adekvatne i proaktivne mehanizme prevladavanja, na primer, čoveka koji navodi da ’’zbog duša mrtvih ljudi želi da sebe posveti društvu i da pomaže’’ ili dvadesetogodišnjaka koji želi da na mestu pustoši izgradi ekološki high tech grad. Kroz patnju i gubitke ljudi su zapravo shvatili vrednost života i kroz tragediju postali još bliži. Takođe, čovek koji u jednom trenutku filma očajno jeca govoreći da više nema ništa i da je izgubio ’’means to life and meaning to life’’ na samom kraju, nakon festivala cvetanja, govori da će preživeti i nastaviti ’’da diše’’. Devojka koja na početku uplašeno jeca sećajući se uništenja grada sada fotografiše obnovu grada i navodi da će sledeće godine kad trešnja bude cvetala grad biti vraćen u život, što predstavlja značajan odnos prema budućnosti i stavljanje stvari u perspektivu. Naredne godine, biće još bolje, a one tamo godine, još bolje.

cherry-blossom-washington-dc

Sam naslov filma je kao i njegova struktura zasnovan na kontrastu, tsunami kao nešto destruktivno, što ispunjava užasom, i trešnjin cvet kao nešto prelepo, što budi nadu. Ponekad, hteli ne hteli, moramo prihvatiti ovu kontrastnu prirodu života i živeti sa njom a ne uprkos njoj.

 

Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s