Trumanov show deluzija: Psihoza u doba reality televizije

reality1Gospodin A. je pet godina živeo u uverenju da je njegov život Trumanov show i da su svi ljudi u njegovom životu deo zavere. Putovao je van zemlje kako bi se svojim očima se uverio da je Svetski trgovinski centar zaista uništen, jer je verovao da je i napad koji se dogodio 11. septembra deo narativa koji su osmislili režiseri i producenti.

Gospodin D. je radio na reality televiziji kada je hospitalizovan zbog remećenja javnog reda i mira. Tokom rada na produkciji emisije, počeo je da veruje da je u stvari on taj čiji se život emituje kao zabava širom sveta: ‘‘I thought I was a secret contestant on a reality show. I thought I was being filmed. I was convinced I was a contestant and later the TV show would reveal me.’’

Gospodin A. i gospodin D. samo su neki od primera ljudi koji su razvili deluziona uverenja da su zvezde reality emisija koje tajno emituju njihov svakodnevni život. Direktno ili indirektno, jasno je da je na njih uticao film Trumanov show, koji je i pozajmio ime ovoj vrsti deluzije. Film Peter Weir-a prati priču o Trumanu Burdbanku čiji je ceo život, još iz majčine utrobe, emitovan širom sveta, bez njegovog znanja. Mnogi bi se složili da je to ujedno i najveći psihološki eksperiment koji nikada zapravo nije urađen (i dobro je što je tako), ali je snimljen. Naizgled običan život u mestu po imenu Seahaven, samo je farsa- jer i grad, i stanovnici, i Trumanova žena, i kolege i najbolji prijatelji su u stvari glumci i statisti. Čak je i vreme kontrolisano. Christof, tvorac emisije, oduzeo mu je sve ono što bi običan čovek sam iskusio. Truman se zaljubljuje u devojku koja je prosto bila statista, ali je Christof uklanja, jer po scenariju, plan je bio da oženi neku drugu- što je u suštini forsirana intimnost i nametanje identiteta.

Onda kada Truman počinje da sumnja da je njegov život sistem koji je napravljen kako bi ga zadržali u Seahavenu, i sam pomalo liči na nekoga ko boluje od mentalne bolesti: paranoidne ideje da ga prate, da preko radija emituju svaki njegov korak i opisuju kuda se kreće, grandiozne iluzije da se svet vrti oko njega. Da bi se „igra“ tj show nastavio, glumci ga ubeđuju da je umislio i da psihički nije dobro.

Deluzija Trumanovog show-a, iako retka, doprinosi razumevanju uloge kulture u razvoju psihoze, kao i o uticaju koji ima na kognitivne procese koji su u osnovi deluzionih uverenja. Na prvi pogled liči na Kapgras sindrom, koji karakteriše uverenje da su značajne osobe u životu zamenjene lažnjacima ili duplikatima. Ipak, deluzija Trumanovog show-a je šira jer se odnosi na sve ljude, i više liči na kombinaciju deluzije veličine i gonjenja sa idejom reference. Kako god odlučili da je svrstamo, važnije je utvrditi ulogu kulture i da li to znači da fenomeni popularne kulture kao što je reality televizija, mogu biti u interakciji sa ekspresijom psihotičnih simptoma? Izgleda da je odgovor potvrdan i da su nove deluzije manifestacije formi koje su nepromenljive kroz kulturu i vreme, dok se sadržaj menja i prilagođava. Postoje brojne egzotične deluzije i psihoze koje se usko javljaju samo u određenom kulturnom okruženju. Na primer, pacijent u Kini koji je verovao da je Budin glavni učenik, deluzija „turabosis“ koju karakteriše uverenje pacijenta da je prekriven peskom i koja se nalazi samo u Saudijskoj Arabiji; ili pacijentkinja iz Zapadnog Bengala, koja je verovala da je trudna i da nosi kučiće nakon što je ujeo pas. Koliko god kulturu koristili kao jedan od glavnih dokaza protiv zapadnjačke klasifikacije mentalnih obolenja, u ovom slučaju je ipak ključno to da je osnovni motiv deluzije univerzalan, i da je sadržaj deluzije jedno, a kategorija ili forma nešto sasvim drugo. Tako da, iako je ideja kontrolisane realnosti nova, i dalje je to samo jedan vid deluzije gonjenja, veličine ili reference.

The-Truman-Show-2

Pored toga što se umešao u psihotične simptome, Trumanov show ja psihološki zanimljiv jer daje i odličan primer klasičnog uslovljavanja i nastanka fobije. Naime, Christof se pobrinuo da Trumanu uslovi strah od putovanja i time ukloni potencijalnu opasnost da pokuša da napusti Seahaven i uništi show. Prva, ključna i ekstremna situacija jeste smrt Trumanovog oca, koji se udavio u moru tokom oluje. Voda je postala uslovni stimulus koji stvara uslovni refleks- strah. Kako bi potkrepio strah, Christof se pobrinuo da Truman stalno oko sebe vidi postere i televizijske emisije koje su povezane sa nesrećama na putovanjima. Ipak, Truman na kraju filma prevazilazi svoj strah pokazujući da nije žrtva naučene bespomoćnosti (pasivne rezignacije koja se dešava onda kada neko nauči da ne može da izbegne situaciju); hrabro se suočava sa velikim životnim izazovima tražeći autentičnost i istinu. Osnovna poruka filma se može sumirati citatom koji izgovara Christof u ključnoj sceni: „We accept the reality of the world which we are presented. Its as simple as that“, što film čini kritikom i komentarom ne samo na savremene medije i nemoralnu i beskrupuloznu publiku, već i na realnost uopšte i slobodnu volju; na odnos stvaraoca i kreacije; lažne realnosti i privatnosti.

 

Autor: Sanja Dutina

6 thoughts on “Trumanov show deluzija: Psihoza u doba reality televizije

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s