Silver Linings Playbook: Priča o mentalnoj bolesti i mentalnom zdravlju

silver-linings-playbook

“When did we see each other face-to-face? Not until you saw into my cracks and I saw into yours. Before that, we were just looking at ideas of each other, like looking at your window shade but never seeing inside. But once the vessel cracks, the light can get in. The light can get out.”  

Silver linings playbook govori o nastavniku istorije Patu koji se nakon boravka u psihijatrijskoj ustanovi vraća u roditeljsku kuću i pokušava da nastavi sa životom. Prethodni život mu se raspao usled posledica bolesti: ostao je bez posla i izrečena mu je zaštitna mera zabrane prilaska u odnosu na suprugu Niki, koju ludo voli. U filmu nije specifikovano koliko dugo je Pat bio odsutan, ali u knjizi se jasno navodi da su u pitanju godine, čega on nije svestan misleći da je boravio u bolnici svega nekoliko meseci. U jednom trenutku Pat eksplicitno kaže da boluje od bipolarnog poremećaja, ali se film ne fokusira na specifičnosti ovog poremećaja (u knjizi Pat ima nešto sličnije promeni ličnosti nakon povrede mozga), tako da je priča o životu sa mentalnim poremećajem univerzalna koliko je i realna.

Jedna od važnih i bolnih tema kojima se film bavi je redovno uzimanje prepisanih lekova, odnosno odbijanje da se uzimaju lekovi i sledstveno tome – pogoršanje stanja. Uopšte, film dosta otvoreno, premda ne odviše detaljno, obrađuje temu medikamentozne terapije i potrebe za njom. Teško je shvatiti zašto obolela osoba odbija da uzima neophodne lekove, ali iskustvo pokazuje da se to dešava i da pojava uopšte nije zanemarljiva. Razlozi za ovakvo ponašanje kod hronično obolelih su brojni,a  kod Pata se radi o kombinaciji dva faktora: nedovoljni uvid u bolest i načine lečenja, to jest, neprihvatanje činjenice da je zaista bolestan i da mu samo lekovi mogu pomoći da živi normalnim životom, i želja da što brže postane “normalan“ i dokaže svojoj idealizovanoj supruzi da je ponovo funcionalan. Njegovo neuzimanje lekova, srećom, ne rezulira potpunim relapsom već jednom epizodom u kojoj biva agresivan prema roditeljima i u nekom trenutku ga posećuje policija, ali dobija šansu da nastavi da živi u porodici ako redovno uzima terapiju, i od tog trenutka se njegovo stanje rapidno poboljšava, kao i opšta funkcionalnost. Veoma realna je jedna od poslednjih scena kada opisujući kako je dobro, Pat naglašava da redovno uzima medikaciju.

Porodično okruženje generalno nema značaja u etiologiji bipolarnog poremećaja, ali može da utiče na tok bolesti. Praktično, to znači da određeni tipovi porodične interakcije kao što su visok nivo kriticizma, neprijateljstvo ili preterano emocionalno uključivanje (emocionalna ekspresija) mogu da pogoršaju simptome i dovedu do relapsa, dok afektivno blaga porodična sredina, socijalna podrška može da smanji nivo stresa u životu pacijenta i poboljša njegovu prognozu. Pat ima sreće da njegova porodica većinu vremena spada u drugu grupu; porodica je brižna i puna ljubavi ali se manifestno ne mešaju u Patove odluke, i tek u scenama kulminacije saznajemo kakav je njihov odnos prema Tiffany ili Nikki – nema svakodnevnog uplitanja u Patov tok misli ili u odluke. Patova mentalna bolest je tema o kojoj je u porodici bezbedno razgovarati, a takođe roditelji i brat ne postavljaju prevelika društvena ili profesionalna očekivanja pred Pata. Njihova očekivanja su realna: žele da se Pat pridržava zabrane prilaska, da prihvati razlaz sa bivšom ženom, i da uzima lekove. Čak i kada otac rizikuje i “pošalje“ Pata na utakmicu, ispostavlja se da njegova procena nije bila toliko pogrešna – Pat zapada u nevolju, ali neku vrstu simpatične i društveno prihvaćene, u okviru njihove zajednice, nevolje – potuče se da bi odbranio brata.

THE SILVER LININGS PLAYBOOK

U trenutku kada Patov otac, Pat Sr. i Tiffany kao Patov značajni drugi “ukrste koplja“ oko toga koji je način oporavka adekvatan za Pata, oboje pokazuju fleksibilnost u mišljenju i kapacitet da menjaju stavove na osnovu “činjenica“, koliko god te činjenice komično predstavljene. Komično je i skoro groteskno predstavljena i očeva “vera“ u Pata, koja ide dotle da otac veruje da Pat može uticati na ishod utakmice očevog omiljenog tima, što Patu stvara dodatni pritisak ali ga na kraju zapravo pozitivno motiviše.

Na takmičenju u plesu vidimo jedng stabilnog, čak i fizički doteranog Pata, koji je u stanju da “ponese“ ne samo svoju, već i Tiffaninu patologiju i odupre im se, a takođe je u stanju da stavi tačku na značajan odnos sa bivšom suprugom, koju te večeri vidi prvi put nakon odlaska u instituciju. U tom smislu Patova porodica pokazuje toleranciju na neizvesnost i sticanje nezavisnosti pojedinih članova, podržavajući njegovu vezu sa Tiffany, a oporavku doprinosi i činjenica da nisu gadljivi na teme koje bi u tipičnoj porodici sa psihotičnim članom bile istinski tabu – pa čak ni na temu razlika između Pata i njegovog “zdravog“ siblinga, koja takođe u jednoj sceni poprima groteskne razmere i ima zagarantovan terapijski efekat.

Atmosfera u porodici je generalno mirna i neoptužujuća tako da “ispad“ Pata Sr. nakon izgubljene utakmice deluje neočekivan ali baš zato što nije odraz generalne porodične klime i uverenja biva brzo saniran. Mnogo veći značaj dobija njegova želja da zajedno sa Tiffany, znači otvarajući granice porodice, napravi rezervni plan za Pata i ponovo pokaže veru u njega. Takođe, ovo je dokaz da je u porodici bezbedno pokazati emocionalne reakcije pa čak i one intenzivne, i da to ne znači da sa članom porodice ili međusobnim odnosima nešto “nije u redu“, naročito onda kada se porodični sistem nalazi u krizi.

Prema transgeneracijskom pristupu, zdrava porodica nije ona koja je lišena bilo kakvog simptomatskog ponašanja (a imamo i takvu u filmu i to je porodica Veronice i Ronnija), već ona koja priznaje uticaj stresa na sve članove porodice a ne samo na jednog. Čak se otvoreno razgovara i o sličnosti između Pata i oca (koja je simbolizovana i imenima Pat Jr. i Pat Sr.) u smislu nasilničkog ponašanja, pa dok Pat ima zabranu prilaska supruzi njegov otac ima zabranu odlaska na stadion – obojica pokazuju problem kontrole impulsa u sferi u kojoj su veoma emocionalno investirani. “To i nije tako loše“, kaže Pat a otac se slaže s njim. Politički nekorektna opaska s obzirom na to da se odnosi na impulsivno ponašanje, ali na nivou odnosa otac – sin ima drugačije, dublje značenje i predstavlja obostrano prihvatanje, kao i prihvatanje odgovornosti. (Istini za volju, u knjizi je porodica prikazana kao mnogo disfunkcionalnija i mnogo uklopivija u stereotip porodice sa obolelim članom, ali možda baš u tome leži vrednost i krhki optimizam ovog filma.)

14

Dirljiva scena “pobede“ Tiffany i Pata na takmičenju u plesu zapravo počiva na činjenici da su na jedvite jade postigli sasvim prosečan rezulat, zbog čega ih drugi igrači sažaljevaju, a oni su u potpunoj euforiji baš kao i njihova porodica i prijatelji. “Ostatak sveta“ ne može da pojmi zašto su toliko srećni zbog prosečnog rezultata, a Tiffany i Pat su presrećni jer znaju kolikim su naporom došli do njega – koliko im je trebalo fokusiranosti, istrajnosti, samodiscipline, koliko su krenuli “iz minusa“ svojih emocionalnih stanja. Ovo nema značenje pristajanja na nešto ispod njihovih mogućnosti, već na realnu sliku mogućnosti u periodu kada se ona oporavlja od smrti supruga a on od epizode bipolarnog poremećaja. Uz to, “plan“ koji su napravili Tiffany i njegov otac kao i ogroman očeva vera uložena u njega isplatili su se u metaforičkom kao i u bukvalnom smislu. Sam Patov dolazak na takmičenje ogroman je korak za njega kao i za Tiffany. Na takmičenje dolazi čak i njegova distancirana bivša supruga koja je možda, a možda i nije, spremna da mu pruži šansu, rehabilitovanom, doteranom i smršalom. Interesantno je da su u toj konretnoj situaciji spremni da mu pruže podršku prijatelji Veronica i Ronnie, koji do tad nisu spominjali mogućnost mirenja sa suprugom, već su smatrali da je Tiffany sa svojim “twistovima“ dovoljno dobra za njega. Osećanja supruge ne saznajemo, ali postaje očigledno da Pat nije spreman na negaciju prethodnih perioda koji bi značili i negaciju njegove bolesti i svih iskustava povezanih s njom i negaciju odnosa sa Tiffany.

Ovaj film pored vernih i upečatljivih prikaza svakodnevnih teškoća sa kojima se susreću mentalno oboleli ljudi i njihove porodice, daje i jednu pomalo idealizovanu sliku ljudi s poremećajima koji ne pristaju na laž i hipokriziju jer su već probili neke granice i sada su spremniji da pokažu svetu pravo lice i začikavaju pravo lice sveta. “Mi nismo kao oni“, stav je koji zauzimaju Tiffany i Pat u odnosu na okolinu, otvorenim razgovorima za večerom o vrsti medikamenata koji su im prepisani i Patovim nošenjem dresa u svečanoj prilici. “Kako ćeš moći da lažeš?“  pita Patova majka Tiffany a ona iskreno odgovara: “Teško, ali trudiću se“. Kada Pat konačno prizna Tiffany svoju ljubav ona se ne “femka“ kao što bi “normalna“ žena niti postavlja pitanja, već samo kaže “ok“ i srećan kraj je tu, bez odlaganja, Međutim, demarkaciona linija između “nas“ i “njih“ je polupropustljiva jer i Tiffany je spremna na bele laži radi svog i Patovog odnosa, tako da je i ovaj aspekt filma realan i ukazuje na neminovnu razliku između idealne i stvarne slike o sebi.

 

Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s