Deca i superheroji: Zašto su superheroji stvarno super?

cgbm69ufqm54bobu9ulr

Supermen. Spajdermen. Betmen. Superheroji danas imaju skoro pa isti značaj i popularnost kao Robin Hud, Drakula, Pepeljuga ili Crvenkapica. Ne govorimo samo o klasičnim superherojima, jer tu spadaju i Luk Skajvoker (Star Wars), Nindža Kornjače, Pokemoni, pa i Hari Poter- što da ne. Počevši od stripova, danas su prisutni i na filmu, televizijskim serijama, kompjuterskim igricama; njihove likove možemo videti i na odeći, igračkama i drugim predmetima (nadam se da niste propustili Betmena u Happy Meal-u). Jednom rečju, postali su deo dečje kulture, mada ni mi odrasli ne možemo tako lako da im odolimo. Uz to, sastavni su deo dečjih aktivnosti kao što su igra, fantazija, crtanje, pisanje.

Na neki način, slični su pričama iz mitova i bajki. Isto je u pitanju borba dobra i zla, pronalaženje identiteta i realizacija selfa. Glavni junak je takođe najčešće siroče, koje poseduje posebne talente i moći pomoću kojih prevazilazi različite poteškoće. Često ih proganja mračna prošlost, a nekada neočekivano postaju heroji jer su primorani da delaju i da prihvate svoju subdinu spasitelja. Postižu velike stvari, ne samo za sebe, već i za čitavo čovečanstvo.

Razlika u odnosu na mitologiju i bajke je u tome što ove priče nisu smeštene u prošlost ili “bilo jednom davno” vreme, već u budućnost ili sadašnjost, u neki imaginarni svet koji je u isto vreme i sličan i drugačiji od našeg, ili u jedan od mnogih svetova u univerzumu koji je paralelan našem. Dar od Boga ili magija su uglavnom zamenjeni naukom i tehnologijom.

Superjunaci su najčešće ljudi, bića sa ljudskim likom, vanzemaljci. Definiše ih kostim, tj nose masku i poseban znak na grudima koji služi kao simbol moći (ali i logo brenda). Maska je ključna jer govori o tajnom identitetu, s obzirom da često vode dvostruki život-  jedan u kom su obučni ljudi, kao i svi mi, i drugi u kom postaju junaci koji pravdu uzimaju u svoje ruke. Drugi značajni likovi su njihovi mentori (duhovni vodiči) i saveznici (koje nalaze tokom akcije, ili postaju deo tima superheroja). Nije retkost ni da su žene u glavnoj ulozi (na pr., Catwoman, Wonderwoman). Ipak, to što je više muških superheroja može se pripisati činjenici da devojčice uče da se identifikuju još na ranom uzrastu i sa muškim i sa ženskim herojima, što nije slučaj sa dečacima. Devojčice će rado gledati crtane filmove u kojima muškarci igraju glavnu ulogu, dok dečaci odbijaju da gledaju program za devojčice.

Da ovi narativi ne reflektuju neke nesvesne psihološke potrebe, teško da bi se toliko dugo zadržali i ostvarili toliki uspeh. Osnovni razlog zašto su privlačni deci, jeste pre svega to što inkorporiraju aspekte njihovog života u svoju igru, i na taj način ispunjavaju i zadovoljavaju važne psihološke i socijalne potrebe.

108269491

Deca vole da nose maske, da imitiraju superheroje i bore se protiv zlikovaca koristeći imaginarne supermoći. Igranje uloga im pomaže u razvoju kreativnosti i imaginacije, što podrazumeva i kognitivni razvoj. I Pijaže je tvrdio da je igra imitacije značajna jer da bi deca nešto razumela, najčešće moraju sama da dođu do toga. Svi želimo nečim da doprinesemo svetu, a deca često ne razumeju na koji način takav uticaj imaju recimo lekari, naučnici, advokati, jer su im takvi koncepti nejasni. Sa druge strane, superheroj koji može da pridrži celu zgradu i na taj način spasi stotine i stotine ljudi- e, to je već nešto što se lakše kapira!

Tako priče o superherojima imaju edukativnu funkciju za dečji moralni razvoj. Jer superheroj postavlja potrebe drugih ispred svojih, posvećen je borbi protiv nepravde, tu je da služi i štiti. Hrabar je i ponaša se u skladu sa moralnim kodom. Samopouzdan i uvek spreman da se suoči sa preprekama i neprijateljima, dok se u isto vreme emocionalno ograđuje od užasavajućih događaja kojima je okružen. Čak i korišćenje nasilja možemo da opravdamo time što ga koristi samo kako bi sprečio druge da nanose zlo. Klasična priča o borbi dobra i zla, u kojoj dobro na kraju pobeđuje, a koja deci pomaže da istraže moralne vrednosti i dileme, i da ustanove šta je dobro a šta loše.

Ovakva igra je ujedno i jedino mesto gde dete ima potpunu kontrolu- u mašti može da bude šta god poželi, može da istraži svoju moć, da razvija svoj identet- kako samostalno tako i u grupi. Deca su osetljiva i nemoćna, tako da im imitacija superheroja na neki način uliva zdravo samopouzdanje. Daje im osećaj zaštićenosti i moći u svetu kojim dominiraju odrasli. Sa druge strane, igrom mogu da izraze i svoje strahove, anksioznosti, frustracije. Mogu da izraze bes i agresiju, ali povratno i da shvate ove emocije, koje bi im inače mogle delovati zastrašujuće. Razumevanjem emocija i vežbanjem njihovog izražavanja uče i kako da ih regulišu.

Od superheroja uče i da svi imamo snage i slabosti. I pored očigledne Hulkove snage, na primer, on mora da nauči da kontroliše svoj bes. Igranjem heroja i njihovih neprijatelja, lakše razumeju obe perspektive, tako da razvijaju i empatiju.

Identifikacija sa superherojima je posebno korisna tokom teških i traumatičnih situacija, i pomaže im da se nose sa bolom, gubitkom, separacijom. Betmenovi roditelji su ubijeni, Supermen je usvojen, X-men su čudaci odbačeni od ostatka društva, Hulkov otac je alkoholičar koji je fizički zlostavljao njegovu majku. Ne čudi što je u Americi aktuelan trend da volonteri obučeni u kostime superheroja posećuju bolnice, posebno decu koja boluju od terminalnih bolesti, i to ne samo da pričaju sa njima, zabavljaju ih i ohrabruju, već i da im objasne neke osnovne medicinske pojmove u cilju lakšeg razumevanja (jer je fokus obično samo na roditeljima). Sećate se i Batkid-a, petogodišnjeg dečaka iz Pensilvanije, koji se godinama borio sa leukemijom, i kome se ispunila želja da bude svoj omiljeno superheroj, Betmen, na jedan dan.

Tom-And-Jerry-Kids-Show1Mnoge roditelje brine nasilno ponašanje superheroja, posebno na televiziji, jer smatraju da deci šalju poruku da se agresijom može postići željeni cilj. Zabrinutost u neku ruku ima smisla. Ipak, njihov uticaj i uloga su mnogo kompleksniji  od same promocije nasilja. Zaboravljamo da smo se, u stvari, superheroja igrali oduvek (sigurno ste se kao mali igrali tzv “rata”). Stariji crtani filmovi kao što su Tom i Džeri ili Kojot i Ptica Trkačica, takođe su sadržali nasilne scene (lomova, padova, nezgoda), ali to nas nije navodilo da decu odvlačimo od TV ekrana.  Ključan je ipak uticaj porodice i socijalnih faktora, tako da, to što vaše dete gleda superheroje ne znači da će imati negativan efekat, ukoliko vodite računa šta gleda i razgovarate na tu temu. Zbog kompleksnosti života superheroja, njihov uticaj može biti pozitivan ukoliko decu naučimo da se ne fokusiraju na nasilje već na vrednosti koje promovišu.

Tako da, mama, tata, ne zabranjujte deci da gledaju Spajdermena, jer ipak mogu mnogo toga da nauče od njega.

Autor: Sanja Dutina

3 thoughts on “Deca i superheroji: Zašto su superheroji stvarno super?

  1. Tokom odrastanja pa i do skora Batman je bio moj superheroj, za razliku od svih onih sa super mocima poput Supermena, ja sam ipak volela jenog realnijeg heroja iz realnijeg sveta i sa realnijim mogucnostima koje je sam razvijao. Dok mi je danas, posto sam ocigledno od onih koji imaju tu fangirl potrebu u sebi, njega zamenila nekim ko je pa vec realan heroj iliti heroina, za razliku od sve ove marze kojom smo okruzeni… Xena the Warrior Princess🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s