Mala sirena: psihološka analiza

the-little-mermaid3

Sirene, polužene i poluribe, srećemo još u grčim mitovima. Obično su izuzetne lepote, morske nimfe koje svojom pesmom mame moreplovce u smrt. Predstavljene su kao opasne, zavodnice, agresivne. Malo ljudi danas veruje da sirene zaista postoje, iako su prisutna brojna svedočenja i dokazi u vidu pronađenih ostataka tela. H.K. Andersenu možemo da zahvalimo što je tradicionalnu sliku sirene zamenio za naivnu, dobroćudnu mladu heroinu koja je opsednuta (bar u Diznijevoj verziji) ljudskim svetom.

Sirenu možemo posmatrati kao simbol spajanja svesnog (ljudska polovina) i nesvesnog (rep ribe) dela ličnosti. I sama dubina mora u kojoj živi je simbol nesvesnog- ličnog i kolektivnog. Slobodno kretanje iznad i ispod površine mora znači da poseduje sposobnost da pređe granicu između sveta svesnog i nesvesnog. Povezivanjem ova dva dela dolazi do procesa sazrevanja i individuacije, a priča o Maloj sireni je simbolička reprezentacija devojke koja odrasta i uspešno prorađuje Elektrin kompleks.

Još na samom početku Diznijeve verzije, Ariel je jasno opsednuta ljudskom kulturom, više je povezana sa kopnom nego sa morem, što je čini drugačijom. Međutim, kralj Triton, njen otac, zabranio je kontakt sa bilo čim ljudskim, tako da njeno sakupljanje ljudskih predmeta u tajnoj pećini predstavlja ispoljavanje bunta protiv roditeljske represije. Iako joj rak Sebastijan objašnjava da treba da uživa u životu koji joj je dat “under the sea , ona veruje da ljudi imaju nešto više: slobodu koju ona nema. Peva o svim predivnim stvarima koje za nju predstavljaju ljudskost i ne razume “how a world that can make such wonderful things could be bad“.

Nakon što spasi i zaljubi se u princa Erika, očeva zabrana dobija novu dimenziju- interpretira je kao zabranu ljubavi i zabranu odvajanja od očevog identiteta. Putovanje ka cilju, srećnom kraju, zahteva podnošenje žrtve- poklanjanje glasa veštici Ursuli. Gubljenje glasa, i to najlepšeg među sirenama, oduzima joj mogućnost da izrazi svoju želju i ljubav, pa se može osloniti samo na svoj fizički izgled- i to je upravo ono što se iz feminističke perspektive najviše osuđuje u ovoj bajci.

Ova priča se razlikuje od originalne Andersenove, i jasno je da je izmenjena kako bi se uklopila u zapadnu kulturnu industriju. U Andersenovoj priči, Mala sirena postaje fascinirana ljudskim svetom tek kada saznaje da može dobiti besmrtnu dušu udajom za ljudsko biće. Nezadovoljna svojim životom, obraća se baki koja joj kaže da sirene žive 300 godina ali nemaju večnu dušu. Ne idu u raj nakon smrti, nego se rastvaraju u morskoj peni. Jedini način da sirena dobije dušu, je da je ljudsko biće toliko zavoli da deo njegove duše pređe u nju. Nema zabrane kontakta sa drugim svetom, i dozvoljeno im je da odu na površinu ali tek kada napune 15 godina. Kada upoznaje princa (muški arhetip u formi ljubavnika), on postaje otelotvorenje želje da izbegne smrt dobijanjem duše koja će nastaviti da živi i kada napusti njeno telo (hrišćanski motivi su jasni). Žrtvuje rep i glas (tačnije, otkinut joj je jezik, što psihoanalitičari tumače kao simbol kastracije) kao cenu koju plaća veštici da bi se pretvorila u ljudsko biće. Tako je akcenat na spiritualnosti umesto na emancipaciji iz puberteta i slanju poruke roditeljima da svojoj deci moraju da omoguće slobodu. Ovde nema roditeljske represije jer je akcenat na sazrevanju i potrazi za dušom. Dakle, motiv da postane ljudsko biće  se razlikuje- u Andersenovoj priči to je potraga za dušom, u Diznijevoj je potraga za partnerom.

Walt-Disney-Book-Images-Ursula-Princess-Ariel-Prince-Eric-walt-disney-characters-34791709-1928-1294

Kraj priče se takođe razlikuje. U Diznijevoj verziji, Erik ubija Ursulu, ali Ariel ponovo postaje sirena jer Erik nije uspeo da je poljubi na vreme. Očajna, sedi na steni, i uspeva da izazove sažaljenje Tritona koji zaključuje „She really does love him„, a Sebastijan mu odgovara „Children got to be free to live their own lives.“

Andersenova Mala sirena ne uspeva da osvoji prinčevu ljubav, i iako dobija drugu šansu, izvršava samoubistvo umesto da njega ubije. Postaje pena u talasima okeana, ali se transformiše u duha, „ćerku vazduha“ koja može da dobije večnu dušu ukoliko 300 godina čini dobra dela.

Diznijeva verzija nije jedina, i motiv male sirene srećemo u Miyazakijevom filmu „Ponyo. Kako bi eliminisao temu bolne adolescentske seksualnosti, Miyazaki se fokusira na iskustvo sazrevanja u ranijim godinama i glavni junaci su petogodišnja deca. Pol ne igra neku preveliku ulogu. Na početku filma, kada Ponyo beži iz podvodne kuće, sreće dečaka, Sosuke. Ponyo ne liči na tradicionalnu sirenu (jedino ljudsko je lice), i ni u jednom trenutku ne gubi svoj glas- u stanju je da artikuliše svoje želje. Upravo ta mogućnost će joj i pomoći da pobegne iz vodenog balona u koji je zatvara otac Fujimoto, jer počinje da viče: „I want arms!…I want legs like Sōsuke!“. Za razliku od Ariel, kojoj je cilj posedovanje objekta želje, Ponyo želi da vidi Sosuke i da postane kao on. Usled jačine želje, uspeva da „izbaci“ ili „istisne“ iz svog tela ruke i noge, i da odluta na površinu. Zatim vidimo sjajnu predstavu deteta koje mahnito trči na vrhu zastrašujućeg cunamija po oluji koju je sama stvorila, u zagrljaj dečaka.

Za razliku od pasivne heroine Ariel, Ponyo je snažna ženska figura, nezavisna i aktivna, što je i karakteristično za Miyazakijeve filmove. Na kraju uspeva da ostvari svoju želju i uđe u svet ljudi. Zanimljivo je da u ovoj verziji prava moć leži u matrijarhatu a ne patrijarhatu kao u Diznijevoj verziji, što vidimo po njenoj majci, Granmamare, dobroćudnoj boginji prirode koja pluta talasima kao otelotvorenje okeana (i koja na kraju ima glavnu reč).

Mala sirena je izuzetno čest motiv u popularnoj kulturu, a najnoviji naslovi najavljuju i filmsku ekranizaciju u režiji Sofije Kopole- bajku u vidu akcionog filma. Šuška se da će ulogu Male sirene dobiti Ema Votson. Kakvo tumačenje će dobiti ova verzija, tek treba da vidimo😉.

Autor: Sanja Dutina

2 thoughts on “Mala sirena: psihološka analiza

  1. Odlično, kao i inače postovi ostali postovi koje nalazimo na ovom blogu. Samo mala primjedba, možda više terminološka:

    „on postaje otelotvorenje želje da izbegne smrt dobijanjem duše koja će nastaviti da živi i kada napusti njeno telo (hrišćanski motivi su jasni).“

    Besmrtna duša i negativnost tijela nisu hrišćanski (biblijski) nego mnogo više gnostičko-helenistički koncepti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s